Aleksandre Isajeviču, vi nam danas nedostajete

Bitka za Solženjicina

Približavanje velikog jubileja – stogodišnjice rođenja pisca znamenitog „Arhipelaga Gulag“, ali i niza drugih kultnih umetničkih dela ruske književnosti – nije samo uzburkalo nemirne duhove u Rusiji, već je potvrdilo da je, bez obzira na povod, polemika o Solženjicinu i korisna i simptomatična

Piše Želidrag Nikčević

Da Aleksandru Solženjicinu pripada mesto u samom vrhu ruskog intelektualnog života suštinski niko ne osporava, ali se tumačenja njegove uloge u poslednje vreme ipak pomalo razilaze. Kao da je približavanje velikog jubileja – stogodišnjice rođenja – uzburkalo ionako nemirne duhove. Najpre je glavni urednik „Književnih novina“ Jurij Poljakov izrekao nekoliko oštrih ocena na račun klasika ruske književnosti, onda je Natalija Dmitrijevna branila muža, a onda je Poljakov napisao ciničan odgovor Solženjicinovoj udovici.
[restrictedarea]

TRAGIČNA FIGURA Jurij Poljakov je uveren da u ruske školske programe ne treba uključivati „Arhipelag Gulag“, što je, navodno, Solženjicinova udovica zahtevala „na vrhu države“. Po njegovom mišljenju, homerovski intonirane ocene komplikovane epohe Lenjina i Staljina, koje ta knjiga sadrži, ozbiljno se razilaze sa podacima istorijske nauke, pa i sa zdravim razumom. Jednostrano shvaćena prošlost razvija mržnju prema sopstvenoj zemlji – tvrdi Poljakov. Njemu nije jasno zašto su se stogodišnjice rođenja velikih ruskih pisaca, koji se sa sovjetskom vlašću nisu sukobljavali toliko bučno i neadekvatno (Leonov, Šolohov, Tvardovski) obeležavale veoma skromno u poređenju sa planovima praznovanja predstojećeg Solženjicinovog jubileja. Zbog toga je Poljakov i odbio ponuđenu čast da bude u užem sastavu jubilejskog komiteta.

„Neću da ocenjujem književno-umetničke vrednosti njegovog dela“ – kaže Poljakov – „ali moram primetiti da Solženjicin u svoje vreme nije prosto otišao iz Sovjetskog Saveza (a SSSR, hteli mi to ili ne, u suštini jeste jedna od političkih verzija istorijske Rusije), nego je faktički pozivao Amerikance da protiv njega povedu rat. Niko ne predlaže da se Solženjicin izbaci sa spiska naših istaknutih sugrađana (na primer, ja smatram da svaki učenik starijih razreda treba obavezno da pročita zaista umetnički tekst, „Jedan dan Ivana Denisoviča“), ali od njega praviti kultnu figuru – to je pogrešno.“

U svakom slučaju, bez obzira na povod, polemika o Solženjicinu je korisna i simptomatična. Svoje mišljenje brzo je saopštio i Aleksandar Dugin, verovatno najuticajniji ideolog konzervativne Rusije. „Mislim da je Solženjicin veoma voleo ruski narod. Realno, on jeste bio ruski patriota, ali šta je tu začuđujuće? Da je čovek kome je ljubav prema ruskom narodu bila životni program, tom istom narodu naneo kolosalnu štetu, i pružio šansu ruskim neprijateljima, u vreme Hladnog rata, da čitav sovjetski period zaista diskredituju i sruše. Ja sam bio protivnik sovjetskog sistema, ali stvar je u tome da je ono što je Solženjicin pisao, bilo istinito ili veoma preterano, suštinski poslužilo kao oružje ideološke borbe protiv njegovog naroda. A što se tiče istine: Dostojevski je rekao: čak i ako istina bude protiv Hrista, ja ću biti s Hristom protiv istine. Tako je – ako voliš svoj narod. I zato je Solženjicin tragična figura. Svojim delovanjem on je objektivno pomagao onima koji su rušili sovjetsku državu, u kojoj je ruski narod bio subjekt, kakav-takav.“

BEZUSLOVNO VOJNIK I TRADICIONALISTA U borbu za ime Solženjicina, naravno, uključili su se i mladopatrioti, u prvom redu Zahar Prilepin. Neočekivano oštro kritikujući Poljakova, on kaže da napadi na Solženjicina čine patriotski pokret u Rusiji slabijim, a ne jačim, objašnjavajući to i na ličnom primeru. „Jednom sam uzgred rekao da bi u školama bilo bolje izučavati umetničke, a ne publicističke tekstove Solženjicina. Te moje reči su odmah preuzete kao oružje od strane tzv. progresivne javnosti – u stilu: evo, Prilepin pokušava da izbaci iz škola Solženjicina i da zauzme njegovo mesto. Naši liberali imaju običaj da privatizuju sve odreda, pa i nasleđe Aleksandara Isajeviča, koji nikad nije bio liberal. On se prema njihovoj ideologiji odnosio sa velikom skepsom, koja je prelazila u prezrenje. Ako mi sad, uoči jubileja, odgurnemo Solženjicina, njega će prihvatiti liberalna elita i udariće na sva zvona da su nacionalne svetinje i nacionalne tragedije samo njima značajne i potrebne.“
Za razliku od Dugina, Prilepin smatra da je Solženjicin nesumnjivo ogromna pojava, neodvojivi deo ruske društvene i književne tradicije. „On je u sebi imao nešto i od Pugačova i od Hercena, i od Avakuma i od Radiščeva – plameni duh, neukrotivost, upornost, samouverenost. Što više vreme prolazi, to ćemo bolje razumeti da je njegovo ime kamen temeljac u tvrđavi naše slovesnosti i našeg nacionalnog duha.“ Prilepin se posebno osvrće na značaj Solženjicinovih poruka s obzirom na današnja zbivanja. „Solženjicin je bio najpoznatiji ruski pisac druge polovine 20. veka – danas ne bi bilo moguće prećutati njegove reči. Škripeći zubima, zapadni mediji morali bi da ga citiraju. Srećom, on je uspeo da kaže mnogo o onome što se danas dešava. Aleksandre Isajeviču, vi nam danas nedostajete! Vaša reč o ukrajinskim zbivanjima mnoge stvari bi postavila na svoje mesto.“

Na ove Prilepinove stavove brzo je stigao odgovor – i to sa vrha liberalne intelektualne piramide. Dmitrij Bikov najpre pomalo zlobno primećuje da Prilepin u današnjoj ruskoj književnosti ne bez zadovoljstva igra ulogu Maksima Gorkog. Kao što su se nekad oko Gorkog skupljali „podmaksimki“, kako ih je nazivala tadašnja kritika (Skitalec, Andrejev i Čirikov), tako su i oko Prilepina danas „podzaharki“ (Šargunov, Gucko, Senčin) – kaže Bikov. „Sve su to ljudi za koje se ne može reći da su bez talenta, a ponekad su vrlo daroviti, i s većinom sam odavno prijatelj, zato što mi nemamo šta da delimo. Međutim, u njihovoj književnoj politici mene zbunjuje samo jedno: oni su svesno ili nesvesno preuzeli posao (zadatak) umerene revizije ruskog nacionalizma, koji je u svojoj državnoj verziji nedarovit i štetan, a u verziji Prohanova totalno lišen ukusa. Prilepin sada stvara nekakav nacionalizam sa ljudskim likom, u hazardnoj, veseloj i oštroumnoj varijanti. Nije čudno da se kao bastion tog novog nacionalizma njemu pričinjava Noovorusija, pomalo banditska, pomalo romantičarska, podjednako suprotstavljena i biznisu i korumpiranim elitama, i zapadnjacima i državnom oficiozu. Ali pitanje nije u tome da li je realna Novorusija takva, svako u njoj vidi ono što hoće, a u stvari sopstveni odraz. Pitanje je da li je Novorusija perspektivna i potrebna. Nije uzalud ona smišljena od strane pisaca – Valentinova, Berezina, – i ovaploćena piscem Streljkovom, i nije se Prohanov uzalud spremao da Prilepinu preda novinu Zavtra. Koliko god to bilo paradoksalno, ruskoj arhaici je potrebna svoja modernizacija, i to je posao Zahara Prilepina.“

Na Prilepinovu tvrdnju da je Solženjicin je bezuslovno vojnik, konzervativac i tradicionalista, Bikov ovako odgovara: „Moguće je složiti se sa Prilepinom u tome da bi danas Solženjicin pre bio na strani Novorusije, nego na proukrajinskim pozicijama, mada ni to nije baš jednoznačno – u Arhipelagu postoji mnogo saosećanja za ukrajinske nacionaliste, za njihovu skoro religioznu čvrstinu. Solženjicin je cenio principijelne ljude. I sam nacionalista, veoma je uvažavao nacionalni osećaj drugih. Pa ipak, dopustimo da je on Krim smatrao našim i da bi na prisajedinjenje Krima reagovao oduševljeno. Prihvatimo kao dopustivu čak i njegovu simpatiju prema Streljkovu. Ali evo gde Prilepinovo preformatiranje Solženjicina u duhu današnjih nacionalnih vrlina pokazuje da je doktrina ruskog nacionalizma i dalje rđava. Solženjicin danas osvetljava jednu principijelnu, opasnu, u perspektivi prosto pogubnu stvar: dvolikost ruskog nacionalizma, njegovu nesposobnost da se dogovorimo o temeljnim pojmovima.“

NOVATOR, GRADITELJ, MAJSTOR Prema Bikovu, polemika Prilepina i Poljakova nije prosto spor talenta sa netalentom, to bi bila samo polovina nesreće, nego ona upravo razotkriva dvojstvenost glavne nacionalne koncepcije. „Ili su nacionalisti – ljudi slobodni i daroviti, ili servilni i osrednji, jer je s takvima udobnije. Nemoguće je istovremeno se klanjati Lenjinu i Hristu, Zjuganovu i Patrijarhu“ – kaže Bikov. A što se tiče Solženjicinovih tradicionalno ruskih vrlina („ratnik, konzervativac, tradicionalista“), Bikov i tu ima spreman odgovor. „Tradicionalista? Da, ali on je u književnosti modernista, direktan učenik Cvetajeve i Zamjatina, tvorac novog tipa epopeje, mnogo radikalniji novator nego Dos Pasos, s kojim ga večito porede. Konzervativci – to su oni za koje je čak i Stolipin previše radikalan, a Solženjicin je žestoki pristalica Stolipina. Ratnik? Da, ali zar je Solženjicin spoljnu opasnost smatrao glavnom? On je pre svega orijentisan na borbu sa strahom i ropstvom. Pravna država, nezavisni vlasnik – to su oslonci njegovog sveta. Solženjicin je novator, graditelj, majstor. Po Solženjicinu, naš glavni oslonac ne treba da budu slepa vera, žrtvovanje i fanatizam, nego osećanje ličnog dostojanstva, toliko svojstven njegovim glavnim junacima.“

Stvar očigledno komplikuje i činjenica da su se Solženjicinove ideje vremenom menjale („Solženjicin evoluira, i ne obavezno u pravcu neba“, pisao je ruski nacionalista Andrej Sinjavski, istaknuti istraživač folklora, jedan od tvoraca nove nacionalne mitologije). Po opštem mišljenju, ipak, Solženjicin je u ruskoj kulturi možda najubedljivija reinkarnacija Dostojevskog: paralele između dvojice bradatih romanopisaca previše su upadljive. Obojicu su otkrili redaktori dva progresivna časopisa, obojica su robijali i ostavili velike književne spomenike tog iskustva. Ljudmila Saraskina, biograf oba genija, primetila je da u „Crvenom točku“ deluju odrasli dečaci Dostojevskog. Ako tome dodamo i poseban interes za jevrejsko pitanje, rano buntovništvo i pozni konzervativizam, njihovo tipološko srodstvo sasvim je očigledno. Međutim, Bikov i tu zadržava liberalnu rezervu. „Dostojevski nam je dragocen ne kao ideolog, nego kao veliki istraživač ponora ruske duše, kao obrazac ruskog čoveka, neustrašivog u samoanalizi i pristrasnog u ocenama. Biti Rus – to ne znači biti konzervativan i tradicionalan, nego to znači biti veliki, slobodan, suveren, i to ne u geopolitičkom smislu, nego u smislu lične savesti, koja se ne sme zameniti nikakvom državnom doktrinom. Takvi Rusi će Rusiju učiniti velikom, a Solženjicin je pripadao upravo takvim Rusima. Ne obnovljena arhaika, nego odvažna modernizacija, ne rat, nego razvoj, ne tradicija, nego rast i obnova, eto šta je savremeni ruski nacionalizam, ako pod nacionalizmom podrazumevamo brigu o dobrobiti Otadžbine.“

Na kraju, Bikov pomalo rezignirano zaključuje da bi Solženjicinovo delo danas moglo da objedini najrazličitije ruske snage, od prozapadnih do otadžbinskih. Ali, za sada, ono ih očigledno razjedinjava.

Spomenik i „priključenija“

Nedavno u Vladivostoku postavljeni spomenik Solženjicinu već je pomračen skandalom: uhapšen je mladić koji je na njega obesio tablu sa natpisom „Juda“. Postoji mišljenje da se Sovjetski Savez raspao jer nije izdržao izdajnički teret „Arhipelaga Gulag“. Za to mišljenje zaslužni su liberali, tada zvani demokrate

Piše Lav Pirogov

Na keju u Vladivostoku postavljen je spomenik Aleksandru Solženjicinu. Slično Afroditi, on izlazi iz morske pene, privijajući na grudi jednu od svojih knjiga. Stani, prolazniče! Pogledaj, on drugom nogom još nije stupio na kopno, ona je još u vazduhu.
Nisu svi stanovnici Vladivostoka zadovoljni. Neki su čak veoma nezadovoljni: kao, njih niko nije pitao da li žele takav spomenik.
Rizikovaću da prognoziram: to je samo prvi spomenik piscu na njegovom znamenitom putu iz Vladivostoka u Moskvu, kojim se on vraćao iz emigracije, a u suštini – iz progonstva. Poslednji spomenik verovatno će biti otkriven u prestonici na dan dolazećeg jubileja – stoleće od rođenja klasika.
Ja tako pretpostavljam, niko mi to nije rekao. Odlučili su da krenu izdaleka, iz Vladivostoka, i postepeno, korak po korak, stanica po stanica, na svakoj će biti postavljena makar bista, i na kraju će stići do Moskve. A u Moskvi će se dotle privići da kod nas postoji takva tradicija: otkrivanje spomenika Solženjicinu, i čak će početi da bivaju ljubomorni. „A mi? Bezobrazluk, o čemu misli naš gradonačelnik?“
Doduše, spomenik u Vladivostoku već je pomračen skandalom: uhapšen je mladić koji je na njega obesio tablu sa natpisom „Juda“. Postoji mišljenje da se Sovjetski Savez raspao jer nije izdržao izdajnički teret „Arhipelaga Gulag“. Za to mišljenje zaslužni su liberali, tada zvani demokrate. „Samo da štampaju Arhipelag i SSSR-u je kraj“ – govorili su oni. Sad ga ispovedaju retropatrioti: „Juda, prokleti Juda!“ – govore oni. „Postoje dokazi da uopšte nije ni bio u zatvoru! Ležao je, lečili su ga!“Sve su to, naravno, emocije. Solženjicin možda i nije bio čovek najprijatniji (tako nešto se retko sreće kod velikih ljudi), ali veličina njegovog dara, najpre književnog, a onda i publicističkog, sasvim je očigledna.
[/restrictedarea]