Vojska čiji komandant izdiše na krstu

ČESTERTON I VIDOVDAN

O Vidovdanu 1916, Velika Britanija je obeležila 28. jun kao „Serbian Day“. Engleski pisac Gilbert Kit Česterton zapisao je: Pre pet stotina godina, naši saveznici Srbi pošli su u Kosovski boj, koji će predstavljati kraj njihovih pobeda i početak njihove slave

Piše Vladimir Dimitrijević

Ove godine navršilo se osam decenija od smrti Osvalda Špenglera, pisca „Propasti Zapada“, ali i od smrti Gilberta Kita Čestertona, pisca „Tajni oca Brauna“, „Večnog čoveka“, „Šta na valja na svetu“, „Obrisa zdravog razuma“, „Kugle i krsta“, „Čoveka koji je bio Četvrtak“, „Napoleona sa Noting hila“, „Pravoverja“, „Jeretika“, „Zločina Engleske“, „Čarlsa Dikensa“, i bezbroj priča, pesama, novinskih članaka, ogleda ( njegova izabrana dela pojavila su se nedavno i kod nas, u vrsnim prevodima i sa sjajnim ilustracijama, u izdanju „Bernara“ iz Starih Banovaca i „Otačnika“ iz Beograda )…

GENIJE PARADOKSA Omiljeni Borhesov pisac, genije paradoksa, teoretičar distribucionizma (srednjeg puta između Scile kapitalizma i Haribde komunizma), težak sto trideset kila, čovek koji se grohotom smejao svojim šalama (objašnjavao je takav postupak pitanjem: zašto da se ne smeješ svojoj uspeloj šali baš onako kako arhitekta može da se moli u hramu koji je projektovao?), izgubljen u bučnim prostorima Londona (supruzi je slao telegrame s određenih tačaka svoje šetnje da bi joj saopštio gde je i pitao je gde treba da bude), kontrarevolcionar koji je uzvikivao da ženi ne treba više prava nego više privilegija i da će svet propasti ako se ne vrati domaćem ognjištu, hrišćanin koji je uvek bio spreman da se usprotivi bučnoj propagandi vulgarnog scijentizma… Do dana današnjeg objavljivan, prevođen, tumačen, napadan i osporavan – neprevaziđeni stilista, moćno pero i darodavac bartovskog „uživanja u tekstu“, omiljeni Borhesov pisac…

Baš ovaj čovek je, za razliku od mnogih svojih sunarodnika, izvrsno razumeo Srbe, i učestvovao u proslavi „Srbskog dana“, Vidovdana, u Engleskoj 1916. tačno pre sto godina. U doba kad Engleska plovi mutnim vodama antihrišćanstva, protiv koga se veliki pisac tako borio, vredi se setiti njegovih reči, aktuelnih kao da su sada pisane.

Jedan od izdavača Čestertona na srpskom, Blagoje Pantelić, urednik „Otačnika“, u svom izvrsnom ogledu „Srbi u velikom vremenu“ izložio je tekstove Čestertona o Srbima pisane za vreme Prvog svetskog rata. Njegovo čitanje počinje člankom koji je objavljen 10. oktobra 1914. pod naslovom „Srbi u istoriji (još o Harnaku i tevtonizmu)“ u Illustrated London News. Tu engleski pisac kritikuje ne samo one koji napadaju, nego i one koji, neumešno, brane Srbe:„Koje god skorašnje novine da otvorite, bez obzira na partiju koju podržavaju i kontinent na kome se nalaze, ubrzo će vam dosaditi jadikovanje nad Srbijom. Pokušaji da se ova zemlja opravda dosadiće vam još više od kritika koje se na njen račun upućuju. Srbiji, međutim, nije potrebno nikakvo opravdanje osim onog koje joj prirodno sleduje. To je još uvek ona ista mala, snažna, i do bola rodoljubiva nacija, koja je obavila značajan posao na koji se velike sile nikada nisu odvažile. Turčin je uvredio Beč, ali Beč nije tražio zadovoljenje. Beograd jeste. I otud ove suze, ove krokodilska suze potekle iz ljubomore i sramote jednog carstva. Neophodno je, dakle, da se protiv Srba potegnu svi raspoloživi argumenti, samo da bi se dokazalo da oni pripadaju jednoj primitivnijoj ili čak rasi divljačkijoj od Austrijanaca.“
[restrictedarea]

U ODBRANU SRBA Od ubistva kralja Aleksandra i kraljice Drage 1903. englesko javno mnenje Srbe smatra varvarima. Česterton im odgovara, podsećajući na herojski Balkanski rat 1912. kojim su Turci najzad oterani iz Evrope: „Priča se da slovenske prinčeve ubijaju njihovi podanici, dok se, sa druge strane, prosvećenim nemačkim prinčevima može prepustiti da se ubijaju sami. Ukratko, od nas se traži da zaboravimo iznenadni trijumf poslednjeg krstaškog rata kojim su Turci proterani iz Evrope, samo zato što je ovaj izuzetan viteški podvig izveden od strane naroda čija je istorija surova i krvava. Svako ko imalo poznaje istoriju, moraće da se nasmeje ovakvoj primedbi. Mi sami, činili smo podjednako velika zločinstva u vreme kada smo bili sposobni za podjednako viteška dela. Prema mnogim stvarima koje smo mi činili, srpska kraljoubistva u stvari izgledaju još i vrlo pristojno./…/Neću se sada osvrtati na podrugljive osmehe i komentare onih sitnih duša, tako zaokupljenih ubistvom u srpskoj kraljevskoj palati. /…/U odbranu Srba i ostalih Balkanaca dovoljno je samo reći da su oni bili tamo gde mi nikada nismo smeli da pođemo i da su se usudili da stanu na čelo u trenutku kada se Evropa nije usudila čak ni da sledi: i da se zahvaljujući njima svet izmenio./…/Sloveni su zaslužni za sve što je postignuto u poslednjih stotinak godina: oni su prognali Azijate iz okupiranih zemalja, oni su uznemirili spokojstvo tlačitelja.“

Godine 1915. Česterton objavljuje tekst „Pravi pruski oficir“, u kome komentariše onovremene, inače licemerne, nemačke ponude da se sklopi mir. Po Blagoju Panteliću „Čestertonova analiza brige Nemaca za prava malih naroda dovodi ga do zaključka da je porobljavanje tih naroda upravo način na koji ih treba zaštititi, odnosno, ljubav Nemaca prema tim narodima se manifestuje tako što ih potčine sebi.“

Ironičan kakav je umeo da bude, engleski polihistor zapaža da je „Austrija bila tako prijateljski nastrojena prema svim malim kraljevinama, da je želela da oslobodi sirote Srbe od teškog zadatka upravljanja sopstvenim sudovima i policijskim stanicama.“

GERMANSKA VOLJA ZA MOĆ Česterton se žestoko obrušava na austro-nemačku verziju početka rata, za koji je, tobož, kriva Srbija: „Nije, dakle, bilo provokativno naređenje kojim se od Srbije zahtevalo da, u ime austrijskog bezakonja, prekrši odredbe koje srpski zakon smatra neprekršivim. Ne može se smatrati provokacijom to što se od kralja Petra tražilo da kao austrijski sluga učini ono što mu kao srpskom suverenu nije bilo dopušteno. Nije bila provokacija narediti jednom ustavnom monarhu da u roku od dvadeset i četiri časa pogazi svoj ustav. Srbi su trebalo da prihvate sve ovo kao najprirodniju stvar na svetu./…/Trebalo je da Rusija, kao odani zaštitnik slobodnih balkanskih država, prihvati kao najprirodniju stvar na svetu ovo nasilno vađenje utrobe jednoj od njih.“

Za sve je, po Čestertonu, kriva germanska volja za moć, jer Pruska „vidi samu sebe kao neku vrstu novog Rima koji polaže neko transcendentno pravo na sva kraljevstva ovog sveta i ima misiju da preobrazi čovečanstvo.“

U tekstu „O spasavanju Srba“, iz aprila 1916. Česterton kaže da je „Srbija simbol skoro svih osnovnih ideja ovog sukoba.“ Srbi su postupili kao slobodan narod kad nisu prihvatili poniženje 1914, tako bi uradili i Englezi, smatra ovaj književnik. Po njemu, Srbija je „simbol u diplomatskoj debati, budući mala nacija koja je samo zato što je mala nacija, dobila od velike imperije uvredu koja je bila još gnusnija od obične aneksije./…/Jer jedan Englez bi svakako više voleo da Engleska bude otvoreno napadnuta i osvojena, nego da dopusti da nemački policajac stoji na ćošku i nemački sudija sudi Džeku Trboseku./…/Dokaz da nemačka politika predstavlja smrt za male nacije možemo pronaći u prostoj činjenici da ultimatum postavljen Srbiji izgleda komično kada pokušamo makar i da zamislimo da je isti upućen velikim nacijama.“

Srbi su narod ekonomski slobodan, sasvim u skladu s idejama Čestertonovog distribucionizma. Blagoje Pantelić kaže: „Pored navedenog, Česterton smatra da je „Srbija etički i ekonomski simbol za veće evropske države koje učestvuju u ratu. „Ključni razlog nalazi se u tome što je njen najrazvijeniji društveni sloj tada bio slobodno seljaštvo. Tako strukturirana Srbija, po njegovom mišljenju, „predstavlja najstariju i najistrajniju prepreku pokušajima Prusije da svet pretvori u državu poslušnika. Ova prepreka leži u činjenici da, uprkos praznoslovlju pruskih etimologa, Sloven nikada nije bio rob.“

VIDOVDANSKI OGLED Kao što se zna, poreklo reči „Sloven“ je nepoznato, tačnije, postoji više objašnjenja. Etimolozi koje pominje Česterton smatraju da reč vodi poreklo od „slave“ („rob“)/…/No, važnije od ovih ideoloških sukoba u oblasti lingvistike jeste pitanje zašto Česterton veliča tadašnje ekonomsko uređenje Srbije. /…/Distribucionisti se protive koncentraciji kapitala i tendenciji uspostavljanja monopola. Stoga je slobodno seljaštvo model koji se može smatrati prirodnijim i pravednijim od većine drugih.“

Srbi su za Čestertona bili i izuzetan primer hrabrosti i borbene spreme; po njemu, to se videlo 1914. „iako se to često zaboravlja u lamentiranju nad privremenim srpskim porazom, Srbi su potpuno sami potisnuli Austrijance preko Dunava i ponovo istakli nacionalnu zastavu čak i na opasno isturenom položaju u Beogradu.“

O Vidovdanu 1916, desilo se nešto neobično za ledenu imperiju zasnovanu na golom interesu: čitava Velika Britanija obeležila je Vidovdan kao „Serbian Day“. Od anglikanskih prelata do uglednih intelektualaca, mnogi su se utrkivali u odavanju počasti Srbima koji su u to vreme krvarili više nego iko u Evropi. U novinama „Dejli njuz“, Česterton je objavio ogled „Ono što se naziva nacijom“, posvećen malom velikom narodu: „Pre pet stotina godina, naši saveznici Srbi pošli su u Kosovski boj, koji će predstavljati kraj njihovih pobeda i početak njihove slave. Upravo onda kada je srpsko carstvo bilo smrtno ranjeno, srpska nacija je dobila priliku da dokaže sopstvenu besmrtnost; jer se besmrtnost može otkriti tek u smrti. Tako je užasno živa ta hrišćanska stvar koju zovemo nacija, da je čak i njena smrt – živa.“ Srpsko osećanje pobede u porazu moguće je samo zato što su Srbi hrišćani, jer, kako reče ovaj engleski hrišćanin, „postoji samo jedna vojska koja nosi sliku svog komandanta, ne kako sedi na prestolu ili jaše na konju, već kako izdiše na krstu.“

To je, naravno, vojska Hrista Raspetog i Vaskrslog.

Česterton ukazuje na činjenicu da teško greše oni koji, zbog navodnog divljaštva, izjednačavaju Turke i Srbe; jer se, kaže on, „upravo u samim osnovama ljudske filosofije nalazi razlika između pravoslavnih, predvođenih hrabrim i nesrećnim srpskim narodom, i azijatske imperije koja ih je porobila. To je suštinsko pitanje koje razdvaja naciju koja više nije carstvo od carstva koje nikada nije bilo nacija.“

PET VEKOVA SAKUPLJENOG JEDA Po Čestertonu, ideja nacije je „sakralni osećaj granice, utemeljenost u jednom skoro religijskom značaju poljoprivrede, u ideju imanja doma na ovoj zemlji“; on smatra da se „arapskim pustinjskim vojskama ne može ni prebaciti da su narušile ovu ideju, jer zapravo one nikada nisu uspele ni da je shvate.“

Po Blagoju Panteliću, Česterton ponavlja svoju staru tezu da je zahvaljujući ratobornosti Srba Zapad vekovima živeo u miru. Engleski pisac dodaje da se kritika srpskog karaktera koja dolazi od zapadnjaka može okarakterisati jedino kao najviši stupanj pokvarenosti:„Jer u svetlu istorijskih činjenica postaje savršeno jasno da smo upravo zbog njihove ratobornosti mi mogli sebi da dozvolimo da budemo miroljubivi. Ukoliko su oni vatreni, takvi su zato što je isključivo hrabrost koja se graniči sa fanatizmom bila u stanju da sačuva granice hrišćanstva pred najezdama neprijatelja, u vreme kada smo mi birali svoje prve parlamente i gradili svoje prve katedrale. Dok se gradilo sve ono što nazivamo svetom, oni su predstavljali zid tog sveta.“ Srbi su, uvek i svagda, bili graničari, bez kojih Evropa ne bi opstala.

Česterton je otkrio da srbska kosovska svest o opasnosti izdaje nije nimalo slučajna, i da je ona živa i u Prvom svetskom ratu: „Živa i opipljiva predstava izdajnika čini osnovnu motivaciju Srbije u ratu. Srbi gaje naročito osećanje prema ulozi koju je odigrala Austrija, i mi na Zapadu nikada nećemo moći to osećanje u potpunosti da shvatimo. Da je Austrija jedini i potpuni krivac za svađu koja je izazvala ovaj rat, to priznaje svako sa zrnom pameti u glavi. Može se čak reći da je to priznala i sama Austrija, s obzirom na to da je odbila svaku arbitražu i razgovor. To priznaju i mnogi Nemci, koji doduše na račun Austrijanaca kao i na račun ostatka sveta žele da dokažu besprekornost sopstvene vrline. Ali Srbin ima nerešeno pitanje sa Austrijancem koje je utoliko zlokobnije time što je duhovne prirode. Za Srbina, Austrijanac je hrišćanin poput Jude Iskariotskog. On je hrišćanin koji mu je zabio nož u leđa dok se on još borio licem okrenut neverniku. I njegov pravedni gnev pun je pet vekova sakupljenog jeda i mračan kao onaj dan žalosti kada je krv njegovih svetitelja i junaka uzalud prolivena na Kosovu Polju.“

Tako je pisao Česterton. Sto godina posle proslave Srbskog dana u Velikoj Britaniji, kada teški mrak pada na negda hrišćanski Zapad, vredi se setiti ovih svetlih reči.
[/restrictedarea]