Velika Britanija pred referendum o EU

za „Pečat“ iz Londona Dejan Lukić

Uprkos pretnjama kataklizmičnim scenarijima u slučaju britanskog istupanja iz Evropske unije, desetak dana uoči referenduma podrška „bregzitu“ na Ostrvu – raste

Ako Velika Britanija sledećeg četvrtka 23. juna odluči da ostane u Evropskoj uniji, slede joj svakojake muke, a ako pak odluči da ode, slede joj nevolje kataklizmičnih razmera!

U samom finišu, pred zakazani referendum – biti ili ne biti u EU – prosečni Britanac je, naprosto, raspolućen. Sugeriše mu se sa svih strana da će se, baci li listić u sanduče „za“ – kajati, a da će se, baci li listić u sanduče „aut“ – takođe kajati. Pitijska enigma par ekselans.

[restrictedarea]

KAMERONOVA KNJIŽICA Cela propagandna mašinerija vlade, koju predvodi premijer Dejvid Kameron potpomognut pratnjom poslušnog dela medijske kavalerije i topništva, uverava građanstvo da će dalji ostanak u „zajednici evropskih naroda“ biti „pravi izbor“ na „istorijskom raskršću“ zemlje – glas za dobrobit svakog pojedinca, porodice i cele nacije u decenijama koje predstoje… Sledstveno, glas za odlazak iz Unije je lično, porodično i nacionalno samoubistvo.

Svako domaćinstvo na Ostrvu dobilo je od vlade, za „prvu pomoć“, celu jednu knjižicu u kojoj se objašnjava razlika između rajskih perivoja Evropske unije i nesreće „bregzita“, tj. raskida sa Unijom.

Kako trenutno, sedmicu dana pred plebiscit, pokazuju merenja javnog raspoloženja, ishod referenduma će – sva je prilika – odlučivati onih 13–15 odsto Britanaca koji još nisu načisto na koju će stranu. Jedna od poslednjih sondaža za londonski „Obzerver“ sugeriše da bi 23. juna 44 odsto Britanaca glasalo za odlazak iz Unije, 42 za ostanak, a 14 odsto je još neodlučno. Četiri dana kasnije, anketa „Indipendenta“ pokazuje da „bregzitaši“ imaju prednost od celih deset procenata (55:45). Serija drugih sondaža u poslednje dve nedelje pred referendum pokazuje porast jednog ili drugog fronta.

Vladina knjižica – letak koji se kao pljusak sručio po glavi Britanaca – predstavlja sažetu propagandnu enciklopediju pod naslovom „Zašto Vlada (Dejvida Kamerona) veruje da je glas za ostanak u Evropskoj uniji najbolje rešenje za Ujedinjeno Kraljevstvo“. Iščitana do kraja, poslanica više obećava nego što dokumentuje; zemlja će – kaže se – ako ostane u Uniji, sačuvati svoju nacionalnu valutu (funtu sterling); neće, dakle, prihvatiti evro „ni u kom slučaju“; osiguraće kontrolu nad državnim granicama (mera zaštite od talasa imigranata)… Obećava se Britancima i da zemlja neće biti deo nikakvih budućih  evropskih integracija, dok će se vlada u Londonu posvetiti radikalnom smanjenju skupe briselske birokratije…

U knjižici ubačenoj u poštansko sanduče svake porodice na Ostrvu, Dauning strit otvara oči građanstvu zašto je ostanak u Uniji „u najboljem interesu UK“: zato što je Evropska unija najveći trgovinski partner Ujedinjenom Kraljevstvu, a zemlje EU kupuju 44 odsto svega što Britanija prodaje inostranstvu. „Ostanak u Evropskoj uniji garantuje nam pun pristup Evropskom zajedničkom tržištu koje broji preko 500 miliona ljudi i ekonomiji pet puta većoj od britanske“, navodi se. Teza je da Zajedničko tržište omogućava britanskim kompanijama da svoje proizvode plasiraju na strano tržište bez birokratskih i trgovinskih barijera, što pak omogućava zemlji visok nivo zaposlenosti.

 

BRISELSKI ZAGRLJAJ Izlazak iz Unije je, dakle, direktan put, ne samo u neposrednu katastrofu nego i skok u crnu rupu dugoročne neizvesnosti. I više od toga. „Bregzit će značiti opasnost po destrukciju cele zapadne civilizacije(!)“, alarmira stanovništvo rukovodsto evrofila.

Ako Britanci na referendumu glasaju za „nesreću“ ovakvih razmera, ako dakle, faktički, glasaju za samoubistvo, najmanje što im neposredno predstoji jeste gubljenje Evropskog zajedničkog tržišta. To će, zatim, otežati i poskupeti britanski izvoz u zemlje EU…

Sve u svemu, ekonomski šok nakon izlaska iz Unije bio bi ravan zemljotresu; cene osnovnih namirnica skočile bi, plate bi se obrušile, a većina Britanaca bi – pogotovo u prvom periodu posle zemljotresa – otišla „u crveno“ za najmanje 2.500 funti….

Za razliku od vladinih kataklizmičnih poslanica sugrađanima, analitičari hladnije krvi na Ostrvu priznaju da bi „bregzit“ mogao da bude traumatičan i da se zemlja, posle 43 godine „boravka“ u Zajednici, „neće lako otarasiti briselskog zagrljaja“ („Telegraf“).

ZAŠTO BREGZIT? U obimnijoj analizi na ovu temu, stručnjak za evropska pitanja Ambrouz Evans Pričard piše da se, na kraju računa, cela britanska afera sa Evropskom unijom i ovim referendumom svodi na elementarni izbor: „Da li ćemo da uspostavimo punu vlast nad našim nacionalnim poslovima ili ćemo da nastavimo život pod supranacionalnim režimom Unije kojom upravlja Evropska komisija – telo koje niko nije izabrao na bilo kakav validan demokratski način i koga britanski narod nikada neće biti u stanju da se otarasi, ma koliko grešio.“

Vodeća linija u pozivu „Dejli telegrafa“ Britancima da se otarase (ovakve) Unije analitičko je upozorenje građaninu da, glasajući na referendumu, bude svestan da Britanijom ovog trenutka vlada Evropska komisija koja – sa svojim neograničenim prerogativima – operiše „više kao papsko svešteničko bratstvo iz 13. veka nego kao moderan građanski servis“. Britanci na referendumu treba da odluče – kaže se dalje – da li će (na primer) da se „bespomoćno prepuste presudama Evropskog suda pravde“ koji „obavezujuće odluke donosi bez mogućnosti žalbe“. Britancima se, takođe, upućuje pitanje da li su spremni da i dalje trpe „ujedinjene države Evrope“ kao nekakav autentični izraz demokratije? Uz poziv građanstvu da konačno prekine sa Unijom koja nije po njihovom ukusu i meri, analiza u „Dejli telegrafu“ definiše EU kao „deformisanu, nedovršenu građevinu koju (ovakvu) niko u Evropi nije želeo“. Takva Evropa je – ide dalje analiza – „herojski neuspeh“; projekat koji i „krvari“ i „sisa krv“ nacionalnih institucija, a da istovremeno „ne pruža ništa kao kompenzaciju i alternativu“.

Mala ilustracija ovakvog mišljenja vidi se – po „Telegrafu“ – u evrozoni u kojoj, šest godina posle izbijanja finansijske krize, nema čak ni daleke najave o fiskalnoj uniji; nema evroobveznica, budžetskih taksacija itd… „Ovo krvarenje ne samo da ne pruža nikakvu izlaznu alternativu nacionalnim državama, niti im nudi bilo šta atraktivno, nego im, naprotiv, sisa krv… Eto, tako umire demokratija.“

 

TUSKOVA UTOPIJA Zbirno mesto u londonskim analizama pred referendum zauzima teza da je Brisel žrtva vlastite opsesije o totalnim, instant integracijama zemalja Unije. U toj opsesiji propušta da uoči kako građani Evrope „ne dele entuzijazam briselske interesne elite“.

Ovakav opis Evropske unije bio je, sva je prilika, inspiracija Donaldu Tusku, predsedniku Evropskog saveta, da prekori briselsku elitu prigovarajući joj da se „uljuljkala u evropsku utopiju“ koja marginalizuje nacionalne države. Prema jednoj analizi na Radiju „Bi-Bi-Si 4“, najslušanijoj radio-stanici na Ostrvu, izneseno je uverenje da će neke članice Evropske unije dočekati eventualni britanski izlazak iz EU kao priliku da „i same krenu britanskim putem“.

„Bitka za Britaniju“ odvija se trenutno u frenetičnoj atmosferi razmene argumenta koji zaslužuju to ime i, na drugoj strani, „argumenata“ kojima je teško ući u trag i verodostojnost. Jedan od znakova da se virus „bregzita“ širi jeste i podatak da većina sudija u britanskim sudovima otvoreno najavljuju da će svaka presuda Evropskog suda pravde biti od sada na Ostrvu ignorisana ukoliko nije u saglasju sa duhom britanske povelje o ljudskim pravima (Magna Carta), ili pak sa duhom i slovom britanskog precedentnog Ustava (Britanija nema pisani Ustav). U jednom londonskom komentaru na ovu temu EU zakonodavstva, postavlja se direktno pitanje: „Da li je igde, ikada pokrenuta neka debata o tome kako su (na primer) demokratski izabrani lideri Grčke i Italije bili prisiljeni da odu sa vlasti i budu zamenjeni EU tehnokratama u procesu koji, možda, nije bio flagrantan državni udar u striktnom, legalističkom značenju, ali jeste bio čista mahinacija u kuhinji izigravanja demokratije?“ Niti je – ide dalje teza – iko u Briselu odgovarao za kriminalne greške vezane za evro; za „monetarnu i fiskalnu konstrukciju koja se izrodila u recesiju i depresiju i izazvala masovnu nezaposlenost mladih širom Evrope kakvu niko nije mogao da zamisli da se može dogoditi u jednom civilizovanom društvu“. Niko nije odgovarao – stoji u analizi „Telegrafa“ – za seriju najvećih promašaja, zato što je moć koncentrisana  „između interesnih elita u Berlinu, Frankfurtu, Briselu i Parizu“.

 

EU RASKRŠĆE Kolona evrofila na Temzi, čiji je zastavnik Dejvid Kameron, teško će se složiti i sa ocenom brojnih analitičara da su u porastu centrifugalne sile u delu članica Unije, te da je ona u krizi, kao i da su dalje integracije praktično okončane; da je „apsorpciona moć“ Unije zasićena i da je, u svakom slučaju, „ceo EU projekat daleko od trijumfalizma“ od pre samo nekoliko godina kada je Evropska unija još slavljena kao replika Federalne vlade SAD, sa evropskom obaveštajnom službom, vojnim establišmentom u Briselu, sa planovima o evropskoj armiji od 100 hiljada vojnika, 400 ratnih aviona i stotinu ratnih brodova koji bi – svi zajedno – bili kredibilna snaga u projektovanju globalne sile Evropske unije…

Evropska unija je, slažu se obe opcije u Britaniji, na istorijskom raskršću, a Britanija je, sa svoje strane, prisiljena da 23. juna donese veliku odluku u nepovoljnoj situaciji kada joj je trenutni budžetski deficit čak sedam odsto BDP-a, najgori od 1772. godine, u vreme kralja Džordža Trećeg.

Britanac će 23. juna izaći na referendum da bira između dve pitijski zagonetne ponude, ali i o mnogo više od toga. Pretežan deo zapadnog sveta smatra – kako piše i „Dejli mejl“ – da bi britanski odlazak iz Unije bio čak i svojevrstan „čin varvarstva“, „akt strateškog vandalizma“ u globalnim razmerama gde „paks amerikana“ – kako primećuje geostrateški analitičar Pričard – više ne dejstvuje; gde džihadisti vode igru na Bliskom istoku i u Severnoj Africi, „a Vladimir Putin u Rusiji cepa bukvar posleratnog svetskog poretka i svakodnevno testira NATO na Baltiku“, dok Kina „gradi vojne aerodrome uzduž internacionalnih pomorskih puteva (naročito u području Filipina), pripremajući se za konfrontaciju sa SAD“.

Britanska priča pred referendum kondenzovana je u nadanju da će „bregzitaši“ biti svesni posledica „bregzita“ i – posledično – šta im je činiti ako pobede na referendumu. Smatra se da će u tom slučaju Britanija biti, naprosto, prisiljena da bude „još bolji saveznik“ ostatku Unije. Taj bi put trebalo slediti, ali – ovako ili onako – poruka je da britanski narod ima puno pravo da iskoristi ovu jedinstvenu priliku i presudi o tome šta je postigla i kako se ponašala Evropska unija u protekle četiri decenije.

[/restrictedarea]