Sorošem protiv bregzita

Kako se britanski referendum o Evropskoj uniji pretvorio u borbu establišmenta protiv naroda

Piše Nikola Vrzić

Kada se ovaj broj „Pečata“ bude pojavio u prodaji, čitaoci će već znati kakav je ishod referenduma o budućnosti Velike Britanije u Evropskoj uniji. Uoči referenduma, ovog četvrtka, prognozirati je bilo krajnje nezahvalno, jer su ankete listom, s razlikom od procenta-dva gore ili dole, pokazivale da je britansko javno mnjenje podeljeno napola.

Izuzimajući ideološke razlike – pod uslovom da privrženost Evropskoj uniji uopšte predstavlja nekakvu ideologiju, jel’- reč je o podeli na kukavice i one hrabrije, na one koji su podlegli evroatlantskoj kampanji strahom od Sudnjeg dana koji će nastupiti izađe li Ujedinjeno Kraljevstvo iz briselske Unije, i na one koji nisu dozvolili da im strah nadvlada rasuđivanje koje nalaže da se od monstruozno birokratizovane i čudovišno nedemokratske Evropske unije – pitajte Grke o tome – pobegne glavom bez obzira čim se takva mogućnost pojavi.

SOROŠ I ROTŠILD O posledicama britanskog referenduma raspravljaće se naširoko čim njegovi rezultati postanu poznati. Ono što je unapred jasno, kako to jezgrovito ove srede reče lider UKIP-a (Partija za nezavisnost Ujedinjenog Kraljevstva) Najdžel Faradž, jeste da je ovo referendum „naroda protiv establišmenta“, naroda koji želi svoju zemlju natrag i establišmenta koji mu to ne dozvoljava.

Posle predsednika Sjedinjenih Američkih Država Baraka Obame, lidera Evropske unije i njenih članica – zabrinutih pripadnika istog establišmenta – u nagovaranje Britanaca da budu kukavice i predaju se pred njihovim pretnjama uključili su se i predstavnici najkrupnijeg svetskog kapitala.

Džordž Soroš, berzanski špekulant koji je svojeručno oborio funtu 1992. godine i na tome zaradio preko milijardu dolara, sad zabrinuto upozorava Britance da će vrednost funte biti drastično oborena ne budu li glasali onako kako on to želi, to jest, za ostanak u Uniji. A sličnu zabrinutost – opet, zbog dobrobiti samih Britanaca i ostalih Evropljana, jer mu je samo to na srcu – iskazao je i lord Jakob Rotšild, upozoravajući glasače da, glasanjem za bregzit, „dovode u rizik blagostanje svoje zemlje“, zbog čega i treba da podrže ostanak Britanije u EU.

AMERIČKI UGAO Kako sebi dozvoljavamo da budemo cinični i slobodu da ne poverujemo da je protivljenje bregzitu posledica njihove humanosti (zbog nje, najzad, nisu postali ni bogati ni poznati), postavljamo pitanje kojim su to motivima ovi i svi drugi pripadnici establišmenta zapravo vođeni u svojoj žustroj borbi protiv bregzita.

Odgovoru nas, čini se, približava jedna neobično iskrena studija uticaj vašingtonskog Atlantskog saveta, u kojoj se objašnjava zašto u interesu SAD nije bregzit, geopolitički potres „bez presedana“, ozbiljniji čak i od De Golove odluke da povuče Francusku iz NATO-a 1966. godine: „Britanija je kroz istoriju bila most – ‘pragmatični medijator’ – između Sjedinjenih Država i EU… Čini se izvesnim da bi Britanija koja se okrenula od Evrope bila sklona da umanji svoju međunarodnu ulogu generalno, i da prioritet da svojim komercijalnim interesima… Britansko povlačenje bi, po definiciji, fundamentalno promenilo njene odnose sa EU, a te promene bile bi suprotne bezbednosnim interesima SAD… EU bez Velike Britanije bila bi, po svemu sudeći, manje sklona da svoje bezbednosne i diplomatske napore usklađuje s prioritetima SAD…. EU, oslobođena britanskih primedbi i upozorenja, verovatno bi snažnije radila na uspostavljanju Zajedničke spoljne i bezbednosne politike i autonomnih vojnih kapaciteta EU, s vojnim nabavkama koje bi bile ograničene na izvore iz same EU… Bez Britanije, vojni kapaciteti EU bili bi slabije koordinirani s NATO-om i Sjedinjenim Državama… Britanija je insistirala da evropska odbrambena politika, institucije, snage, kao i evropski diplomatski program, moraju da budu usklađeni s vodećom ulogom NATO-a u pitanjima evropske bezbednosti i da dužna pažnja bude posvećena delovanju u parterstvu sa SAD. Taj glas bio bi ućutkan u EU, i Unija bi bila fokusiranija na svoje komercijalne interese, snažnije bi odbijala da preduzme akcije koje bi mogle da uvrede Rusiju, i bila bi slabije koordinirana s prioritetima i naporima SAD.“