Škola uvodi eksploataciju maloletnika

Za „Pečat“ iz Milana Dijego Fuzaro 

Da li se nametanjem rada u kompanijama učenici navikavaju na model života u preduzećima prema kome se škola sve više oblikuje 

Reforma zvana „dobra škola“ ne prestaje da nas zadivljuje. I ne samo zbog njenog imena „dobra škola“. Jer ona, pored toga, u najboljoj orvelijanskoj tradiciji, naziva stvari izopačenim imenima („rat je mir“, „sloboda je ropstvo“ itd). Uzrok čuđenja i skandalizovanja je još jedan aspekt reforme kojim je vlada svesno odlučila da baci na „otpad“ školu, vaspitanje i obrazovanja, dosledno na liniji prethodnih vlada desnog i levog centra.

ANONIMNI ZAKONI EKONOMIJE Ekonomski fanatizam ima za cilj da uništi školu i univerzitet kao etičke institucije. Tekuće smanjenje finansiranja kulture i obrazovanja – uskraćivanje sredstava u skladu sa neoliberalnom paradigmom i obogotvorenjem ekonomskog aspekta, kao jedinim izvorom smisla života – sledi taj politički program uništenja obrazovanja kao etičkog čina, što se prikriva, na odgovarajući način, anonimnim zakonima ekonomije.

Nihilistička moć finansija i kapitala ima za cilj da odseče svaku misleću glavu i da je zameni „ekonomskim kretenizmom“ (Gramši) neke kalkulantske glave koja je organski deo nove neoliberalne racionalnosti, pa je to razlog što među ministarskim ciljevima, u vezi škole, figurira promocija „kalkulantske misli“ (sik!).

Kapital ne može da prihvati postojanje mislećih glava, obrazovanih subjekata nosilaca kulturnog identiteta i kritičkog naboja, svesnih svojih korena i laži savremenog doba.

Kapital traži, međutim, da svuda bude isto, odnosno da svuda budu atomi potrošača bez identiteta i kulture, čiste kalkulantske glave koje ne misle, a mogu da govore samo engleskim jezikom tržišta i finansija.

Zbog toga je škola, u poslednjih dvadeset godina, podvrgnuta radikalnoj dinamičkoj korporizaciji, koja ju je brzo rekonfigurisala u samim temeljima.

[restrictedarea]

NEPLAĆENA PRINUDA Od institucije za obrazovanje ljudskih bića u punom smislu te reči, svesnih svog istorijskog sveta i vlastite istorije, ona je postala kompanija za proizvodnju veština i kompetentnosti nerazdvojivih od utilitarističke dogme „služiti nečemu“.

To je, dakle, u potpunosti u skladu sa ovom dinamikom kojom neoorvelijanska reforma zvana „dobra škola“ uvodi aspekt na koji se premalo obratila pažnja. Naime, članovi 33 do 41 predviđaju „alternaciju škola–rad“.

Konkretno, maloletnici moraju po zakonu da rade besplatno 200 sati u kompanijama ako pohađaju gimnazije, i 400 sati ako pohađaju srednje stručne škole. Direktor škole će da identifikuje kompanije spremne na prihvatanje tih alternacija i sklapanje odgovarajućih ugovora.

Učenici će raditi u kompanijama da bi se navikli na model života u preduzećima prema kome se škola sve više oblikuje i koji postaje univerzalna paradigma (korporatizovanih) egzistencija ljudi. Učenici će raditi u kompanijama kada nemaju nastavu i to po modelu – da se izrazimo u neoorvelijanskom žargonu – simuliranog „obrazovnog preduzeća“.

Jasno je da je reč o uvođenju novih oblika maloletničkog prinudnog rada, što je čista neplaćena prinuda. Vraća se to kao novi vid feudalnog kuluka, ali ovaj put će kulučiti maloletnici, u formi sličnoj stažiranju, takođe obliku vulgarne eksploatacije rada mladih, uz to i poniženih poslušnošću koja se od njih zahteva.

Definisati krivičnim delom „alternaciju škola–rad“ kao sredstvo iskorišćavanja maloletničkog rada i dalje znači, na kraju krajeva, biti politički korektan.

U RALJAMA MEGAKOMPANIJA

Posle katastrofalne „bolonjizacije“ škola u EU sa veoma niskim kriterijumima ocenjivanja znanja i gradivom na nivou informacija kojim se ne stiče temeljno znanje, pridodaje se još  i obavezan besplatan rad učenika, nešto slično praksi učenika nestručnih škola u preduzećima u Jugoslaviji u vreme Broza. Na primer, učenici gimnazija su radili po mesec dana svakoga leta u fabrikama. Imajući u vidu da nisu bili stručni, radili su na najprostijim poslovima. Pakovali su flaše mleka, jogurta ili piva u gajbe i slično. Danas bi privatne firme mogle dobiti privremenu besplatnu radnu snagu, recimo na kopanju kanala.

U okviru reforme školskog sistema u EU koju namerava da sprovede vlada italijanskog premijera Matea Rencija licemerno nazvane „dobra škola“ (valjda su druge i dosadašnje škole bile loše) ima mnogo sterilnog fraziranja, kakvog je bilo i kod uvođenja „Bolonje“, na primer: „Učenicima se garantuje bogatije obrazovanje (više muzike, umetnosti), ali i predmeta budućnosti (sic!), odnosno više jezika, digitalne kompetencije, ekonomskog obrazovanja.“

Direktori-menadžeri biće jedini arbitri, jer će škole biti takozvane „škole-kompanije“, pa će oni zapošljavati profesore, rukovoditi njima i ocenjivati ih. Oni će procenjivati šta treba da se uči u okviru određene škole. Nastavničko veće gubi dosadašnju ulogu i imaće samo savetodavna ovlašćenja, odnosno sve prelazi u ruke jednoga čoveka direktora-menadžera. U ime slobode nastave ukidaju se državni univerzalni programi i svaka škola će moći da ima program koji hoće, odnosno ono što hoće korporacije. Novac kompanija će diktirati programe što će obrazovanost svesti na puko zanatstvo. Univerzalnost škole nestaje. Ona neće više stvarati misleće ljude. Pošto će finansiranje škola biti prepušteno tajkunima, bankarima, vlasnicima kompanija, normalno je da će oni određivati programe. Lako je pretpostaviti da neće biti temeljnog obrazovanja, niti opšte kulture. Pitanje je kakva će uopšte biti svrha ministarstava prosvete.

Mladi će biti iščupani iz korena i bačeni u ralje megakompanija. Neće više biti jedinstvene škole čije usluge su garantovane putem opšteg oporezivanja, već će škola biti podređena privatnim interesima onih koji je finansiraju. Naravno, pitanje je da li će taj poslovni svet uopšte finansirati škole ili će još i zarađivati na njima namećući obavezno plaćanje školarine.

Napomena prevodioca

Prevod sa italijanskog Dragan Mraović

[/restrictedarea]