Siledžija – s neba gleda, bombarduje i plače!

Kako „sažvakati“ iritantne ratne sapunice

Najnoviji predstavnik novog talasa ratno huškačkih filmova u kojima su u centru pažnje antiteroristički borbeni zadaci takozvanih bespilotnih letelica, „Pogled sa neba“, odlazi za sada najdalje u iritirajuće izveštačenom, naivnom i lažnom moralisanju kada je reč o opravdavanju ubijanja nevinih zarad zaštite „još nevinijih“

Piše Vladislav Panov

Višedecenijski i dalje vrlo aktuelni rat Zapada protiv terorizma inspirisao je brojne sineaste da daju svoj doprinos na ovu temu. Zanimljivo je da se u mnoštvu filmova koji su pokušali da dočaraju ovu borbu retko dešavalo da autori kritički napadnu angažman ratnih sokolova svojih zemalja. Uvek je na ovaj ili onaj način smisao tih filmova da se mora biti na strani hrabrih ratnika odlučnih da se neustrašivo žrtvuju za dobrobit sveta u sukobu sa bombaškim i ostalim fanaticima odlučnim da puste krv protiv demokratije. Filmsko opravdavanje ratovanja protiv svih onih koji su dobili etiketu terorista sasvim je u funkciji politike koja te ratove inicira, hrani i vodi. Iako su u umetnosti slobode autora principijelno nesputane dešava se, eto, da one budu uniformno „slobodne“ u opravdavanju jedne isključivo političke ideje. To se možda najbolje vidi na primeru britanskog filma „Pogled sa neba“, dela južnoafričkog sineaste i engleskog scenariste, s kojim su oni pokušali da pomenuti odnos tekuće ratne politike postave u neverovatan moralni kontekst dečije naivno i iritantno uvredljivo dokazujući moralnu i svaku drugu superiornost društvenih odnosa razvijenih zapadnih demokratija koje kada i prolivaju krv zarad, naravno uvek viših principa, čine to moralno stameni, čak i sa suzama u očima!
[restrictedarea]

IDIOTSKI KONTEKST I – SAPUNICA Da bi pomenuti gotovo idiotski kontekst bio jasniji treba pomenuti šta je vrli scenarista (Gaj Hibert, poznat do ovog filma isključivo kao pisac angažovan na malim ekranima i to na potpuno drugačijim zadacima od ovog) bacio pred svoje gledaoce. „Pogled sa neba“ (razume se aluzija na svemoguće božansko sveprisustvo potpuno je jasna) govori o situaciji kada nadređeni u komandnom lancu zahtevaju izvođenje „čišćenja“ terorista iz vazduha uz pomoć bespilotnih letelica (dronova), a zbog moguće „kolateralne štete“ u vidu jedne devojčice zbog moralnih i, kao, pravnih, dilema cela akcija biva dovedena u pitanje. Mesto zbivanja ove iritantno neuverljive ratne sapunice je Kenija. Cilj savezničkih dronova je tajna kuća u nekom tipično bednom afričkom naselju gde je okupljen teroristički „krem krema“, sve sami hitovi s vrhova internacionalnih poternica. Naši borci protiv gnusnih dela takvih spodoba imaju svoje ljude na terenu čiji je hrabri špijunski angažman omogućio da antiteroristički jastrebovi imaju kamere unutar kuće zahvaljujući kojima vide da se upravo odvija poslednja priprema bombaša-samoubica. I dok se na njih postavljaju prsluci prepuni eksploziva s ove naše, dobre, strane sveta otpočinje zujanje komunikacionih linija u lancu odlučivanja, a kojima rukovodi vremešna strategijska koordinatorka a tumači je slavna ostrvska glumica, dama Helen Miren. Odluka da se dronovima, „sa neba“, potamane omraženi teroristi, jasno, sasvim je očekivana. Ono što, međutim, nije je pojava devojčice koja ispred kuće markirane za uništenje postavlja sto u nameri da baš s tog mesta prodaje hleb. Vremena je malo, a posle bezuspešnog pokušaja da se devojčica skloni iz opasne zone postaje jasno da će ona morati da strada zbog viših ciljeva. I onda počinje pominjano infantilno i baš drsko lažno moralisanje. Da li je, dakle, važniji njen život, odnosno preko nje simbolično i etička struktura čitavog društva, pa i naše civilizacije, ili su to stotine onih koji će neminovno postati žrtve bombaša ako ovi budu napustili kuću nafilovani eksplozivom? I tako za sve umešane u lancu komandovanja ova dilema navodno postaje strašni ispit iz čovečnosti, etike, pravednosti, svega važnog. Ratovanje protiv terora tako naprasno zastaje pred filosofskom dilemom koja ne postoji.

PODLA PSIHOLOŠKA IGRA Gledalac je dramaturškim trikovima doveden u položaj da navija da se svet zaštiti od manijakalnih terorista uvek spremnih na najstrašnija krvoprolića. I to po svaku cenu! Otuda ga neviđeno nervira što se piloti dronova oglušuju o naredbe svojih nadređenih (kao da je u bilo čijoj, pa i ovoj superiorno moralnoj anglosaksonskoj armiji to uopšte moguće!) i što se sa ubijanjem neprijatelja odugovlači. Gledajući ovaj film gledalac počinje da žudi da sam pritisne dugme za ispaljivanje raketa i da raznese ubice dok je vreme bez obzira na bilo čija usputna stradanja. Ta je psihološka igra sa publikom prilično podla i zapravo je u funkciji podizanja ratoborne gotovosti u svesti nacije naučene da inače veoma ceni principe slobodnih, moralnih i na svaki način uznapredovalih društava gde tako rado i to u predvodničkoj ulozi sebe uvek svrstava. Oni, međutim, koji se ne uklapaju u ove njihove velike principe od papira, a koji su, baš kao i mi, okusili „selektivno bombardovanje“, hirurške bombaške intervencije zapadnih bogova rata i kolateralne štete koje pri tom nastaju, a sve da bi se konačno naučili demokratskim vrednostima, jednostavno nemaju prava na milost. Oni su subjekti koje valja odstraniti i to po svaku cenu. Otuda je navodna dilema iz srca ovog filma o tome da li je zbog eliminisanja nekolicine državnih neprijatelja s top-liste najogavnijih napadača na mir i prosperitet „slobodnih nacija“ Zapada prihvatljivo da se, eto, usputno ubije i dete, suštinski nepostojeća. Pa svako bi bacio tu prokletu bombu samo da teroristi ne pobegnu nafilovani eksplozivom s kojim će pobiti stotine nevinih i krotkih šoping-manijaka u nekom tržnom centru! Bombe, razume se, na kraju padaju bez obzira na kolateralne štete i dečije žrtve baš kao što je bio slučaj i kada nas je isti „Milosrdni anđeo“ učio demokratiji. Ratni sokolovi koje je tako raspoloženo dočarala Helen Miren u ovom filmu, krvlju raspomamljene i ostrašćene predstavnice uvek pravedne ratne mašinerije, koja iz perspektive i sa ovlašćenjima Boga posmatra iz vazduha ovaj još uvek zaostali svet birajući gde će prosvetiteteljske bombe održati neophodni čas iz demokratije, nema nikakvih moralnih dilema. A TO je ono što zapravo nema cenu i alternativu. To, taj čas svima nama zaostalima kao da stalno izmiče. Tu su, na sreću, dronovi i dušebrižni njihovi upravljači koji će, ponekad i suznih očiju, ubijati za naše dobro i napredovanje kome se tako tvrdoglavo opiremo. Jer, teroristi ili ne, oni koji se usude da prkose, postaju u suštini teroristi. I dok su neki zaista to, fanatične bombaške ubice njihovim odstranjivanjem bez obzira na cenu i posledice, onako principijelno, odlučno i bez milosti, učimo se i mi ostali pameti ukoliko nam nedostaje. Doduše, ovo je pre pogled siledžije nego Boga, ali ko još sada da ulazi u takvo detaljisanje. Rat je. Vodi se odlučujuća bitka protiv terorizma, a za neprocenjivo vrednu demokratiju. „Pogled sa neba“ je demagoška, ratno-opravdavajuća, pa i huškačka propaganda rata i veoma krvava bajka koja postavlja pravila igre uznapredovane surovosti u novoj etapi ratovanja iz fotelje. Sve ostalo su samo retoričke finese, lagarije i maštarije od sapunice. Video-igre koje svakodnevno „igraju“ profesionalni vojnici zaduženi za „droniranje“ neprijatelja puštaju pravu krv i odnose prave živote, uključujući, i to svakodnevno, i one kolateralne. Piloti ovih dronova možda i plaču, ali to im uopšte ne smeta da (ne)principijelno tamane sve one koji su obeleženi za odstrel. Njihovo je prolivanje krvi iz fotelje besprekorno, efikasno i surovo. I uvek, naravno, pravedno!
[/restrictedarea]