Kuda ide svetsko pravoslavlje

Uoči Svepravoslavnog sabora na Kritu

Pišu Vladimir Dimitrijević i Nataša Jovanović

Zašto pripreme za Osmi vaseljenski sabor teku u atmosferi nadgornjavanja, konspiracije i sumnjičenja?

Neki događaji se sagledavaju u mernim jedinicama koje čine decenije. Po značaju i pripremama koje su mu prethodile nesumnjivo da je takav i Osmi vaseljenski sabor, koji bi trebalo da se održi na Kritu o prazniku Svete Trojice, kada je Duh Sveti sišao na apostole, i kada je nastala Crkva Božja kakvu i danas znamo. Pozivajući na svepravoslavno jedinstvo, patrijarh carigradski Vartolomej je u više navrata insistirao na tome da taj sabor mora da se održi, između ostalog, „da bismo dokazali inoslavnima kako smo spremni za tako važan događaj i kadri da ga organizujemo“. Zašto su pomesne crkve pružile snažan otpor održavanju ovako zamišljenog Sabora, kako su ga doživeli atonski monasi, te zašto pripreme za jedan sabor u Crkvi koja nikad nije krila istine vere od svoje pastve prolaze u atmosferi nadgornjavanja, konspiracije i sumnjičenja?

Konačno, koliko su u pravu oni koji smatraju da će održavanje nezvaničnog Osmog vaseljenskog sabora činiti deo specijalne operacije na uspostavljanju Novog svetskog poretka, podsećajući da je Vartolomej nakon ustoličenja naslednika Benedikta XVI u razgovoru  sa „dobrim Samarićaninom Latinske Amerike“, kako je oslovio papu, ustvrdio  da je rad na jedinstvu hrišćana „primarni zadatak“ i preduslov zajedničkog svedočenja vere.

GLASOVI NESLAGANJA Podsetimo da je još 1923. patrijarh carigradski Meletije (Metaksakis) sazvao svepravoslavni kongres u Istanbulu sa ciljem modernizacije Pravoslavne crkve i njenog prilagođavanja novom dobu. Trebalo je učiniti niz stvari u novom duhu: od promene kalendara do uvođenja drugobračja sveštenstva. Mnoge pomesne crkve nisu prihvatile odluke ovog kongresa, a uvođenje novog kalendara u Grčkoj dovelo je do velikih podela i stvaranja starokalendarskog raskola, koji traje i do danas. Na svepravoslavnom nivou, 2014. doneta je odluka o sazivanju Svetog i Velikog sabora pravoslavne crkve, posle više od pola veka pripreme (od skupa na Rodosu 1961), da bi januara 2016, na skupu svih poglavara pomesnih pravoslavnih crkava u sedištu Carigradske patrijaršije u Šambeziju, bilo precizirano da će Sabor biti održan na Kritu.

Ali onda su počeli problemi. Zamerke na format Sabora, na činjenicu da će crkve predstavljati delegacije, a ne svi episkopi, neslaganje sa pojedinim dokumentima, ukazivanje na vatikanolike pretenzije Carigrada, te neregularnosti uočene u pripremnim dokumentima, izneli su Sinod Gruzijske crkve, Sinod Bugarske crkve, Sinod Ruske zagranične crkve, grčki jerarsi (Serafim Pirejski, Jerotej Vlahos, Serafim Kitirski, Jeremija Gortinski, Pavle Glifadski), Kipra, Moldavije, Ukrajine, profesori bogoslovlja (Dimitrije Celengidis, Teodor Zisis) i Sveta Gora Aton.

Kako se približavao datum održavanja kritskog sabranja, glasovi o pokušajima Fanara da se nametne kao istočna replika Vatikana, da skrivajući se iza afirmacije ranohrišćanske prakse kvari predanjsku praksu i pokušava da finalizuje ekumenistički dijalog, centralizuje i disciplinuje autokefalne pomesne crkve ili da u okviru njih po političkim šavovima Vašingtona promoviše nove granice – postajali su sve glasniji. Sve dok se prekori nisu pretvorili u grmljavinu.

Glasovi neslaganja sa održavanjem Sabora najpre su došli iz Antiohijske crkve koja se nije složila sa Pravilnikom o radu Sabora, pripremljenom na skupu poglavara pravoslavnih crkava od 21. do 28. januara u Šambeziju. Nacrt dokumenta „Sveta tajna braka i prepreke za nju“ nisu potpisale delegacije Antiohijske i Gruzijske patrijaršije. Predlog ruskog patrijarha Kirila da se u preostalom periodu pristupi svepravoslavnom usaglašavanju tih pitanja u okviru rada Svepravoslavnog sekretarijata nije dobio podršku Konstantinopoljske patrijaršije.

NI SVETI NI VELIKI Nije rešeno ni pitanje nesuglasica između Antiohijske i Jerusalimske patrijaršije povodom crkvene jurisdikcije nad Katarom i s tim povezanim prekidom evharistijskog opštenja između njih, što je suštinska prepreka za učešće Antiohijske crkve na Saboru. Zbog toga je Antiohijska crkva rešila da na saboru ne učestvuje, i o tome, baš ovih dana, obavestila sve pomesne crkve.

Sveti sinod Gruzijske pravoslavne crkve 25. maja 2016. doneo je odluku da se u saborska dokumenta „Sveta tajna braka i prepreke za nju“ i „Misija Pravoslavne crkve u savremenom svetu“ moraju uneti značajne ispravke, a da dokument „Odnosi Pravoslavne crkve sa ostalim hrišćanskim svetom“ mora biti „suštinski prerađen“. Rečeno je da ako predložene izmene „ne budu razmotrene i unete u tekst dokumenta, Gruzijska crkva neće moći da ga potpiše“. U ovim dokumentima došla je do izražaja ekumenistička ideologija, po kojoj Pravoslavna crkva nije jedina i jedinita, dok je ekumenizam najdublja istina „pravoslavnog svedočenja“, što je izazvalo otpor najuglednijih episkopa, sveštenika i teologa vernih Svetom predanju.

„Budući Sveti i Veliki sabor neće biti ni Veliki ni Sveti, jer iz dosadašnjih činjenica ne proizlazi da će on biti saglasan sa saborskim i kanonskim predanjem Pravoslavne crkve, i da će biti autentični nastavljač drevnih i velikih Vaseljenskih i Pomesnih sabora. Način na koji su formulisana predsaborska dokumenta, dogmatskog karaktera, izaziva sumnju da ovaj sabor ima za cilj da inoslavnima prizna crkvenost i proširi kanonske i harizmatske granice Crkve. Tamo takođe nema naznaka da će Sabor osuditi savremene jeresi, na prvom mestu svejeres ekumenizma. Naprotiv, sve ukazuje da će sazvani Sveti i Veliki sabor učiniti pokušaj da se ozakoni i ukoreni ekumenizam. Međutim, mi smo uvereni da nijedna odluka koja bude doneta u ekumenističkom duhu, neće biti prihvaćena od strane pravoslavnog klira i vernog naroda Božjeg, dok će sam Sabor biti upisan u crkvenoj istoriji kao ekumenistički, razbojnički i lažan“, napisao je mitropolit pirejski i falirski Serafim.

Vaseljenski sabori u istoriji Crkve održavani su, pre svega, radi učvršćivanja pravoslavne vere i svedočenja dogmatsko-duhovnih istina, a organizaciona rešenja, formulisana u kanone, proisticala su iz predanjskih rešavanja primarnih – dakle, verskih – crkvenih pitanja. U središtu svakog Vaseljenskog sabora bilo je tumačenje ličnosti Hristove i čovekovog spasenja u Njemu. Zato je svaki Sabor bio borba protiv neke od opasnih hristoloških jeresi, od arijanstva do ikonolomstva. Kritski vaseljenski sabor, međutim, karakterističan je po dogmatskom „minimalizmu“. Njegove teme su uglavnom organizacione. Tu su i odnosi pravoslavnih i inoslavnih, to jest ekumenizam. Mnogi kritičari ovog kataloga tema, među kojima je bio i Sveti Justin Ćelijski, ukazivali su na to da Vaseljenski sabor mora da jasno osudi velike jeresi koje su se pojavile nakon Sedmog vaseljenskog sabora (u 8. veku): papizam i protestantizam, kao i „svejeres“ ekumenizma, pokreta za ujedinjenje hrišćanskih konfesija bez obzira na Istinu. Međutim, glasovi upozorenja nisu uslišeni.

POBEDA PREDANJSKE STRUJE Ni zasedanje Arhijerejskog sabora Grčke pravoslavne crkve završeno 25. maja 2016. nije prošlo u znaku slaganja, ali je pobedila predanjska struja. Na njemu su, kako piše u okružnoj saborskoj poslanici, „razmatrana rešenja i predlozi Stalnog svetog sinoda povodom saborskih dokumenata, sastavljeni na osnovu predloga koje su uputili episkopi na molbu arhiepiskopa atinskog i sve Grčke Jeronima. Istoga dana Svešteni Kinot Svete Gore Atonske na osnovu zaključaka naročito sazvanog Vanrednog dvostrukog sabora svih antiprosopa i igumana dvadeset svetih obitelji Svete Gore Atonske uputio je patrijarhu konstantinopoljskom Vartolemeju i predstojateljima pomesnih pravoslavnih crkava poslanicu, u kojoj je rečeno da „neka mesta iz predsaborskih dokumenata traže preciziranje da bi se kroz njih jasnije izrazilo vekovno predanje Svetih otaca i saborno nasleđe Crkve“.

„Povodom tih mesta mi smerno izražavamo svoje mišljenje i predlažemo sopstvene ispravke u vezi dokumenata Odnosi Pravoslavne crkve sa ostalim hrišćanskim svetom i Misija Pravoslavne crkve u savremenom svetu.“ Nudeći ove „predloge, koji su… plod razmišljanja i molitve“, svetogorci podvlače da je popravljanje predsaborskih tekstova nužno kako bi Sveti i Veliki sabor uspeo da „izbegne raskole i podele“.

Kamere ruske televizije tih dana zabeležile su vapaj svetogorca jeromonaha Jovana iz skita Sv. Ane: „Jedina religija koja stvara svece je pravoslavlje. Zašto drugi ne daju svete? Zašto kod pape nema svetih? Zašto nam Hitler nije dao svete? Zašto je toliko mnogo država koje nisu dale svete? Šta je sa ostalima? Pravoslavlje živi, ono donosi večni život, ne može da se ugasi. Bez pravoslavlja nema života! Bilo je sedam Sabora – ni više, ni manje. Osmog neće biti, takav se neće dogoditi. Ako žele da sazovu Sabor – dobro, neka ga sazovu. Od otaca i pravoslavnog življa priznato je samo sedam sabora.“

Sinod Bugarske pravoslavne crkve juna 2016. na svom zasedanju u punom sastavu ukazao je na odsustvo na dnevnom redu Svepravoslavnog sabora naročito važnih tema za pravoslavlje, koje imaju aktuelna značenja i traže pravovremena svepravoslavna rešenja. Sinod je ukazao na nesaglasnosti u vezi sa nekim već odobrenim saborskim tekstovima, a o kojima su pomesne crkve dale zvanične izjave, kao i na nemogućnost, u skladu sa već usvojenim Pravilnikom o radu Velikog i Svetog sabora Pravoslavne crkve, da se tekstovi rediguju u toku rada. Zaključci zasedanja Svetog sinoda BPC bili su jednoglasni: Nastojati na tome da se Veliki i Sveti sabor Pravoslavne crkve 16–26. juna ove godine odloži, a da se produže pripreme za njegovo održavanje.

„U suprotnom, Sveti Sinod BPC kategorično izjavljuje o svojoj odluci da neće učestvovati u radu Velikog i Svetog sabora Pravoslavne crkve od 16. do 26. juna.“

Glasovi otpora nadjačali su pretnje carigradskog patrijarha, koji je pozivajući se na prvenstvo u obezbeđivanju pravoslavnog jedinstva, tražio da u radu Svepravoslavnog sabora uzmu učešće – kako je svepravoslavno već bilo rešeno i potpisano – i predstojatelji crkava, i njihovi opunomoćenici.

DIKTAT CARIGRADA Diktat Carigrada nad pomesnim pravoslavnim crkvama ocenjen je kao izraz prezira prema svojoj sabraći. Đakon Vladimir Vasilik, ugledni naučnik i teolog, zaključio je da iza naredbodavnog tona stoji stav Carigrada da on ima pravo da saziva Svepravoslavni sabor. „To potvrđuje da Carigradska patrijaršija želi da sebi prisvoji pravo vaseljenske jurisdikcije, a to znači i pravo da daje i oduzima autokefalnost, to jest da upravlja Pravoslavnom crkvom. Nekada velika Carigradska patrijaršija, čuvar pravoslavlja i prosvetitelj mnogih naroda sveta, sada je postala središte liberalizma i zabluda kojih uporno ne želi da se oslobodi. Ostaje samo da se molimo da se iz svega ne izrodi novi raskol.“

Moskovska patrijaršija je, posle svega, predložila hitno, do 10. juna, vanredno zasedanje pripremne komisije gde bi se ove primedbe analizirale i prihvatile. Dokument Moskovske patrijaršije jasno svedoči da se u Crkvi Hristovoj vredi boriti. Jer Sveti sinod RPC u ovom tekstu, koji ima više nego načelan karakter, navodi primedbe svih pomesnih pravoslavnih crkava i Svete Gore u vezi sa nacrtima predsaborskih dokumenata, kao i druge probleme, tražeći da se sve pod hitno reši, inače saborovanja neće i ne može biti.

„Sve primedbe koje su episkopi pomesnih crkava uputili povodom skupa na Kritu nisu glas samo višeg klira nego punote sveštenstva, monaštva i naroda Božjeg, koji, po slovu Poslanice istočnih patrijaraha iz 1848, čuva veru jednom predatu Svetima“, stoji u saopštenju.

Carigradska patrijaršija je predlog o odlaganju Sabora uvređeno odbacila, i rekla da će Sabora biti bez obzira na to ko će doći.

Uznemirujući signali počeli su da stižu sa svih strana. Čuveni ruski pravoslavni biznismen i vlasnik TV „Cargrad“ Konstanin Malofejev izjavio je da se Svepravoslavni sabor nalazi pod veoma velikim pritiskom od strane Zapada… „Ako govorimo o geopolitičkom aspektu, rekao bih da Ruska crkva trpi fantastičan pritisak. I uz takav pritisak, sada je na Kritu, gde se priprema Svepravoslavni sabor, izveden ogroman desant američkih specijalnih službi – FBI i CIA, koje pomažu da se, kako kažu, osigura antiteroristička bezbednost u toku trajanja Sabora, pošto će se tamo sabrati mnogi pravoslavni patrijarsi, i kako ih niko tamo ne bi napao, naravno, potrebni su američki specijalci – i to u velikom broju – koji će sada praktično kontrolisati sve što se tamo bude događalo (i to doslovno)“?

Šta rade američki specijalci na Kritu? Zašto se insistira na održavanju Sabora i to u atmosferi opšteg neslaganja? U kojoj meri je bila u pravu Natalija Naročnicka kada je rekla da se preko neposredne zavisnosti centra istočnog ekumenizma – Carigradske patrijaršije – od Vatikana i Vašingtona vodi borba protiv uticaja ruskog pravoslavlja u svetu.

Svetsko pravoslavlje nije odgovorilo ni na dilemu mnogih vernika – da li bi Moskva kao „Treći Rim“, koja ima najviše pravoslavnih i koja je na sebe preuzela ulogu borbe protiv zla u svetu, trebalo da postane centar Vaseljenske patrijaršije?

Poznati ruski teolog Aleksandar Šmeman ponudio je uverljivo razmatranje ovog pitanja. On je kritikovao pretenzije Fanara zasnovane na zaboravu osnovne činjenice – od 1453. Carigrad je Istanbul, i nije više prestonica Vizantije. Svim pravoslavnima je žao što je tako, ali je tako; težak položaj Carigradske patrijaršije ne može biti opravdanje za njene vatikanolike pretenzije na prvenstvo vlasti u Crkvi od Istoka – jer, ponovimo, u njoj prvenstva vlasti nikad nije bilo.

Šta će se dalje zbivati, ostaje da se vidi. U svakom slučaju, pravoslavni se pokazuju kao budni i odlučni u bori za Sveto predanje, što daje nadu da će i čovečanstvo opstati. Jer ono opstaje dok ima duša koje traže Hrista, i dok ima Crkve Božje koja te duše prihvata. SPC ostaje na putu Svetog Justina Ćelijskog – borba protiv ekumenizma, ali u Crkvi Božjoj. Glavni cilj naših neprijatelja i jeste da nas podele i razdrobe po svakoj osnovi.

REAKCIJA SABORA SPC

Sabor Srpske pravoslavne crkve, koji je završen 25. maja 2016, usvojio je dokument posvećen pripremi Svepravoslavnog sabora. U njemu je „izražen stav episkopa SPC u vezi sa svim glavnim pitanjima koja će se razmatrati na Velikom Saboru i o kojima će se donositi odluke“. U ovom dokumentu, poslatom poglavarima i sinodima pomesnih crkava, postavlja se pitanje „da li predstojeći Sabor odgovara meri i kriterijumu istinskih sabora, poznatih iz istorije Pravoslavne crkve… da li će Sabor izraziti jedinstvo Crkve Hristove u Duhu svetom na slavu Boga Oca“. Arhijereji SPC uočavaju nedostatke nacrta Pravilnika za rad Sabora, postavljaju pitanje o ulozi i statusu episkopa na Saboru, kao i neopravdanog ograničavanja broja učesnika Sabora; smatraju da je na Saboru neophodno razmotriti temu autokefalnosti i načina proglašavanja iste (na čemu je, pored ostalih Crkava, stalno nastojavala Ruska crkva); iskazuju stav da nacrti saborskih dokumenata „traže izmene i pojašnjenja u sladu sa zahtevima života i misije Crkve“, naročito to smatrajući neophodnim kad su u pitanju dokumenti „Misija Pravoslavne crkve u savremenom svetu“ i „Odnos Pravoslavne crkve sa ostalim hrišćanskim svetom“, a daju i druge primedbe. Zanimljivo je istaći da se u saopštenju posle Sabora SPC ovaj dokument od međunarodnog značaja ne pominje, nego je njegov sadržaj obelodanila Moskovska patrijaršija.