Kako su Sajks i Piko crtali granice

Stogodišnjica stvaranja modernog Bliskog istoka

Piše Miloš Vojinović

Američke vojne baze nisu nigde na svetu tako brojne i tako blizu jedna drugoj kao u oblasti Persijskog zaliva, a Egipat iz SAD godišnje dobija preko milijarde dolara vojne pomoći. Nijedna cena nije prevelika za prisustvo na Bliskom istoku

U prvim godinama XX veka nastajala je nova nauka – geopolitika. Zadatak te struke nije bio nimalo jednostavan: trebalo je otkriti kako geografska svojstva, poput klime, topografije, demografije i prirodnih bogatstava, utiču na odnose između velikih sila. Još u antičkom svetu ratni komandanti su zaključili da na bojnom bolju prednost ima vojska koja se nalazi na uzvišenju u odnosu na protivnika, te ona bliža izvorima sveže vode. Geopolitičari su pokušali da utvrde iste zakonitosti, ali je za njih bojno bolje bila čitava zemaljska kugla.

[restrictedarea]

CENA PRISUSTVA NA BLISKOM ISTOKU Do današnjih dana geopolitičari su ponudili različite, često suprotstavljene teorije i objašnjenja. Međutim, nijedan od njih, počev od britanskog imperijaliste Halforda Makindera, preko inspiratora rane američke hladnoratovske politike Nikolasa Spajkmana, pa do savremenog ruskog mislioca Vladimira Dugina, nije propuštao da istakne esencijalni značaj jugozapadne Azije – teritorije danas poznate pod imenom koje joj je 1902. dao američki geostrateg Alfred Tajer Mahan – Bliski istok.

Svaka velika sila koja je pretendovala da ostvari uticaj u globalnim okvirima pridavala je veliku važnost Bliskom istoku. U vreme kada je pobeda boljševika nad snagama odanim monarhiji u Rusiji tek bila završena, kada su Sovjeti bili hronično lišeni kapitala, Lenjin je slao velike količine zlata Mustafi Kemalu u Turskoj. Adolf Hitler je pokušavao da pridobije Arape obećavajući im Arab-raum, tj. veliku ujedinjenu arapsku državu. Američke vojne baze nisu nigde na svetu tako brojne i tako blizu jedna drugoj kao u oblasti Persijskog zaliva, a Egipat iz SAD godišnje dobija preko milijarde dolara vojne pomoći. Nijedna cena nije prevelika za prisustvo na Bliskom istoku.

U maju 2016. obeležava se važna godišnjica. Pre tačno sto godina, 16. maja 1916, Velika Britanija i Francuska sklopile su ugovor kojim su dogovorile podelu sfera i novo crtanje granica na Bliskom istoku po završetku Prvog svetskog rata. Ugovor, zvanično nazvan „Dogovor o Maloj Aziji“, ostao je zapamćen kao „Sajks–Piko dogovor“. Ime je dobio po glavnim pregovaračima, britanskom pukovniku Marku Sajksu i francuskom diplomati Fransoa-Žoržu Pikou. Dogovor je danas simbol nastanka postojećih granica na Bliskom istoku. Islamska država je u svojim video-objavama poručila da će razbiti granice uspostavljene ovim sistemom, a i brojni međunarodni akteri zainteresovani za rešavanje krize u Siriji i u Iraku danas sa sve manje ustručavanja govore i o potrebi promene granica.

Zašto je danas važno govoriti o Sajksu i Pikou? Savremenici smo doba transformacije, epohe gde je multipolarnost sve važnija činjenica. Takođe, živimo u vremenu sukoba i geopolitičkih gibanja. Sukobljene strane nisu samo lokalne milicije sastavljene od slabo naoružanih i nedisciplinovanih boraca već su to i sile koje u svom arsenalu poseduju najveća dostignuća nauke i najstrašniji proizvod čovečanstva: oružja za masovno uništenje. Bliski istok je prostor gde je izbijanje sukoba velikih razmera najizvesnije. Dogovor Sajksa i Pikoa je primer kako arbitrarno mešanje velikih sila može ostaviti dugoročne posledice u vidu haosa i hronične nestabilnosti.

PODELA INTERESNIH SFERA Pitanje opstanka Osmanskog carstva bilo je možda najvažnije diplomatsko pitanje druge polovine XIX i prvih godina XX veka. Velike sile su strahovale da će eventualni raspad carstva promeniti ravnotežu snaga. Sila koja bi uzela najveći deo osmanskih teritorija, a sultan je 1914. kontrolisao dva miliona kvadratnih kilometara, bez sumnje bi stekla vodeće mesto. Sile, pogotovo Velika Britanija, brižljivo su vodile računa o opstanku Osmanskog carstva, ali sve se promenilo u Prvom svetskom rata kada se ta imperija svrstala na stranu Centralnih sila. Sajks i Piko su napravili dogovor o podeli interesnih sfera, koji je sa manjim teritorijalnim izmenama realizovan po završetku Prvog svetskog rata.

Francuzi i Britanci su nakon rata, formalno pod mandatom Lige naroda, te neuspešne preteče Ujedinjenih nacija, vladali nad teritorijama današnje Sirije, Libana, Iraka, Jordana, Izraela i Palestine. Britanci su vladali i Egiptom još od 1882, kao i brojnim emiratima u Persijskom zalivu od prvih decenija XIX veka. Kada je Prvi svetski rat završen, zbog krvoprolića i razaranja, optimistično se verovalo da je to bio „rat koji je doneo kraj ratovima“. Američki publicista Dejvid Fromkin, autor knjige posvećene Prvom svetskom ratu na Bliskom istoku, dovitljivo ga je nazvao „Rat koji je doneo kraj miru“.

Granice novih teritorija crtane su proizvoljno. Vinston Čerčil se hvalio da je on stvorio Jordan jednim potezom pera, nakon ručka u Kairu gde je bilo dosta alkohola. Sam pogled na oblik države Jordan govori dovoljno. Sudbina grada Mosula je takođe ilustrativni primer. Grad na severu Iraka, koji danas kontroliše Islamska država, bio je geografski i istorijski vezan za teritoriju Sirije. Međutim, umesto da pripadne francuskoj Siriji, pripao je britanskom Iraku. Britanska flota, koja je uveliko odbacivala ugalj i prelazila na naftu, učinila je da tada otkrivena prebogata naftna polja oko Mosula postanu britanski strateški cilj najveće vrednosti.

Brojni dvadesetovekovni bliskoistočni fenomeni i pojave mogu se objasniti upravo poretkom uspostavljenim nakon Prvog svetskog rata. Naserova revolucija u Egiptu 1952, kao i rušenje monarhije u Iraku 1958, bili su istovremeno posledica otpora stranom uticaju, ali predstavljali su i rušenje sistema privilegovanih zemljoposednika, poteklog iz osmanskih vremena, a koji su evropske sile nastavile da održavaju.

Ne iznenađuje da su i Egipat i Irak nakon revolucija pedesetih godina prošlog veka doživeli velike redistribucije obradivih površina. Batistički pokret, koji je do kraja XX stoleća iznedrio Sadama Huseina i Hafeza el Asada i njegovog sina Bašara, mešavina panarapskog nacionalizma i socijalizma, kada je nastajao tokom 40-ih godina imao je na umu borbu upravo protiv poretka uspostavljenog nakon Prvog svetskog rata.

KORENI IZRAELSKO-PALESTINSKOG SUKOBA Britanska potreba da zaokruži teritoriju Iraka u kojoj je vladala oslanjajući se na arapsku sunitsku dinastiju, stvorila je državu gde je bilo više šiita nego sunita, a gde su suniti bili polovinom Arapi, a polovinom Kurdi. Eli Keduri, britanski istoričar, tvrdio je da je Irak stvoren imajući u vidu samo logiku britanskih interesa. Keduri je pisao veoma kritično o britanskoj ulozi na Bliskom istoku. Ukazivao je na dokumenta koja su dokazivala surovost britanskog gušenja ustanka u Iraku 1920. godine. Taktika isključivo vazdušnih operacija protiv kopnenih ciljeva nastajala je upravo na Bliskom istoku tokom 20-ih i 30-ih godina  prošlog veka. Britanija je surovo kažnjavala pobunjeno stanovništvo koristeći svoje ratno vazduhoplovstvo. Čerčil je tada govorio o „vazdušnoj policiji“. Keduri je potom doživeo da na Oksfordu nije mogao da odbrani doktorsku tezu zbog toga što nije želeo da promeni delove svog istraživanja.

Povrh svega, izraelsko-palestinski sukob ima duboke korene i u dogovoru Sajksa i Pikoa. Britanci su svesno podsticali arapski nacionalizam, koristili arapske trupe kao vojsku protiv Osmanskog carstva i obećavali dinastiji Hašemita stvaranje velike arapske države. Istovremeno, davali su podršku i narastajućem cionističkom pokretu. Francuzi su u Libanu odigrali pomena vrednu ulogu u sukobu sve većih razmera između maronitskih hrišćana, sunita i šiita. Kurdi su ostali podeljeni između nekoliko država.

Muslimansko bratstvo, čija se snaga danas tako jasno vidi, takođe je formirano u deceniji nakon završetka Prvog svetskog rata. Ponudili su autentičnu kombinaciju verskog tradicionalizma i političke modernizacije. U zemljama gde Francuzi i Britanci nikada nisu sprovodili slobodne izbore i gde su se radije oslanjali na postojeće lokalne elite i dinastije, stvarali su se alternativni odgovori na postojeće probleme. Terorizam nije samo fenomen našeg vremena, niti je isključivo muslimanski. Hotel kralja Davida, centar britanske uprave u Palestini, 1946. bio je meta eksplozije u kojoj je stradalo skoro stotinu osoba. Iza napada je stajao budući izraelski premijer Menahem Begin i borbene jevrejske organizacije koje su želele stvaranje Izraela.

Balkanski narodi su, uprkos svim teškoćama, postepeno oslobađali i na kraju zauzeli prostor koji su na Balkanu kontrolisale imperije Osmanlija i Habzburga. Bliski istok tu priliku nikada nije imao. Vakuum moći koji je nastao nakon kraha Osmanskog carstva prizvao je u goste snažne države. Bliski istok je imao svojih unutrašnjih sukoba i pre nego što su se Sajks i Piko zainteresovali za njegove granice, ali oblikovanje koje je usledilo nakon 1918. godine učinilo je oblast sklonu daljim nemirima i sukobima. Da li je bilo moguće urediti Bliski istok tako da u budućnosti bude lišen sukoba? Naravno da nije, ali uspostavljeni sistem nakon 1918. godine je postojeće probleme produbio, a neke i stvorio. Bliski istok je region verskog, etničkog i nacionalnog sukoba. Sa Islamskom državom i sa sve većim naoružavanjem zemalja u regionu, ostaje nam da sa nelagodom iščekujemo šta će doneti meseci i godine pred nama.

[/restrictedarea]