IMT trka za džekpotom na Novom Beogradu

Piše Miloš Milojević

U slučaju IMT-a, prema svedočenjima upućenih, postoji više zainteresovanih stranih partnera sposobnih da pokrenu proizvodnju i zaposle radnike. Ekonomska supstanca preduzeća nije razorena, a preostala imovina kojom još uvek raspolaže može da izbavi firmu iz stege prenapumpanih dugovanja

Novija srpska ekonomska istorija poludobrovoljnog dovođenja u neokolonijalni položaj obeležena je nekolicinom mitova čija je uloga da ideološki opravdaju ove političke poteze. Posle 2000. godine jedan od tipičnih mitova bilo je insistiranje na malim i srednjim preduzećima kao motoru razvoja privrede, i tobožnjoj prevaziđenosti i anahronosti velikih proizvodnih sistema. Drugi među tim mitovima je insistiranje na imanentnoj inferiornosti srpske privrede, odnosno na navodnoj nesposobnosti srpskih privrednika i radnika da ovladaju složenim proizvodnim postupcima i da svetskom tržištu ponude sofisticirane, savremene i – skupe proizvode.

TRAKTORI KOJI RUŠE MITOVE  U prethodnom broju „Pečata“ pisali smo o putu IMT-a od uspešnog preduzeća teške industrije do stečaja oglašenog u septembru 2015. godine. Na slučaju IMT-a jasno se može pratiti sposobnost da se u srpskim (i jugoslovenskim) prilikama, usvajajući tehnička znanja iz inostranstva, razvije domaći proizvodni program visokog tehnološkog nivoa. Naime, nije proteklo mnogo od kupovine prvih licenci za proizvodnju traktora 1955. do sopstvenih proizvodnih linija. Kako navodi inženjer Časlav Ivanović, na izbirljivom američkom tržištu IMT traktor se pokazao kao tehnički kvalitetan proizvod; na uzorku od 6.000 traktora izvezenih u SAD između 1989. i 1993. godine – u pitanju su modeli od IMT 539 (39 konjskih snaga) do IMT 5.136 (od 136 konjskih snaga) – proknjižen je trošak u garantnom roku od 0,55 odsto, što je na nivou najboljih svetskih proizvođača traktora.

Radoslav Radović, nekadašnji generalni direktor ovog preduzeća, navodi pak i da je poslednjih godina IMT ovladao proizvodnom tehnologijom sofisticiranih uređaja koji podrazumevaju ugradnju sigurnosne kabine, sinhronizovane transmisije, digitalnu instrument tablu, ojačanu podiznu hidrauliku, elektronsku regulaciju vučne sile i druge tehničke elemente karakteristične za bilo koji od savremenih proizvođača.

[restrictedarea]

RASPRODAJA U BESCENJE Posle 2000. godine vlastima je, međutim, od pokušaja da se obnovi proizvodni proces i fabrika vrati u život daleko privlačnija postala lokacija IMT-a i ogromno zemljište na kojoj se nalazi fabrički kompleks.

Prateći sovjetsku ekonomsku praksu, ondašnji državni rukovodioci su na prostoru današnjeg IMT-a osnovali još 1947. godine Zavod „Aleksandar Ranković“. Zavod, potonji IMT, smešten je na opštini Novi Beograd, na površini od više desetina hektara zemlje. Novobeogradski fabrički kompleks i druga imovina IMT-a prostirali su se na 62 uredno uknjižena hektara zemlje. Između ostalog, IMT je posedovao i reprezentativnu poslovnu zgradu u Ulici Koste Glavinića na Senjaku na tri nivoa i sa pola hektara zemlje, kao i zimsko odmaralište na Divčibarama sa tri hektara zemlje.

Ljubomir Stevanović, generalni direktor fabrike od 1986. do 1994. godine, navodi da je posle 2000. veliki deo ove imovine poslužio kao svojevrsni plen novih vlastodržaca. Vrlo je teško precizno ustanoviti kada i koliko je imovine IMT prodato i pod kojim uslovima. Radoslav Radović tvrdi da je Direkcija preduzeća aktivno saučestvovala u otuđenju imovine.

Zgrada u Ulici Koste Glavinića prodata je u bescenje, a zemljište na lokaciji Stari aerodrom trebalo je da posluži kao kolateral za kredit kojim bi bila obnovljena proizvodnja i isplaćena urgentna dugovanja. Nažalost, ni od ovoga nije bilo ništa – osim što je na nekadašnjoj fabričkoj zemlji podignut kompleks zgrada na kojima dominiraju reklame evropskih banaka, telekomunikacionih kompanija i regionalnih trgovinskih lanaca. Skladište rezervnih delova zahvatalo je površinu od 11 hektara, a sada se na tom zemljištu nalaze ugostiteljski objekti, benzinska pumpa i nekoliko poslovnih zgrada. Iznenađujuće je da ovolike površine nisu donele dovoljno sredstava koja bi mogla biti uložena u proizvodni proces. Po svoj prilici, pregovarači prodavca nisu bili naročito vešti. I pored svega, preostalo je još 36 hektara zemljišta na lokaciji koja je potencijalno isplativa građevinska zona.

Budzašto je prodavana i IMT-ova intelektualna svojina: Radović kaže da je za 100 hiljada evra prodato pet tehnologija za proizvodnju pet traktora pakistanskom kupcu. O kolikom potcenjivanju je reč rečito svedoči činjenica da samo tehnička dokumentacija za kabinu malog traktora košta, otprilike, 150.000 evra!

MOGUĆNOSTI OPORAVKA U nedavnom članku Samoupravljanje i privatizacija Miodrag Zec, profesor ekonomije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, naveo je da je u strukturi kapitala samoupravnih preduzeća dominirala skupa i često bespotrebna imovina (70 odsto) a da na neretko zastarelu i nefunkcionalnu opremu odlazi svega 30 odsto vrednosti. Možda je profesor Zec u pravu kada tvrdi da je imovina samoupravnih preduzeća ponekad skupa i bespotrebna – ali u teškim trenucima reformisanja baš ta imovina mogla bi da posluži kao baza za finansijski i proizvodni oporavak. Naravno, ako se ne prodaje ubescenje već po tržišnim cenama. Nažalost, u mnogim slučajevima težište nije bilo na pokušajima obnove proizvodnje nego na prevođenju skupe imovine u privatne ruke po povoljnim cenama.

Da li je ministar privrede Željko Sertić, kada je nedavno izjavio da se ide ka gašenju brojnih preduzeća, bivših proizvodnih giganata, bio svestan da mogućnosti za oporavak barem nekih od njih nisu iscrpljene? U slučaju IMT-a, prema svedočenjima upućenih, postoji više zainteresovanih stranih partnera sposobnih da pokrenu proizvodnju i zaposle radnike. Ekonomska supstanca preduzeća nije razorena, a preostala imovina kojom još uvek raspolaže može da izbavi firmu iz stege prenapumpanih dugovanja. Na kraju, ključno pitanje je da li Srbija sme da, u teškim ekonomskim prilikama, ne pokuša sve što je u njenoj moći da oporavi nekadašnje stubove sopstvene privrede?

[/restrictedarea]