Građa za rečnik 21- Muke pomirenja

Piše Milovan Danojlić

Pomirenje je svakako potrebno, ne toliko između ljudi i naroda, koliko svakoga od nas sa istinom, i sa izvesnim višim smislom postojanja. Za verujuće, ove su vrline sadržane u Apsolutu

Vreme je za pomirenje, kažu. Koga, s kim, i sa čim? U neredu i pometnji moguća su razna iznenađenja. Kao što su se juče bez valjanih razloga tukli, mogli bi se sada bezrazložno i miriti. Trebalo bi, ipak, utvrditi program i redosled bratimljenja. Ubice i ubijeni imaju prirodno prvenstvo. Prvi, međutim, ne pate od nastupa kajanja, a drugi su nedostupni. Zagovornici pomirenja nisu imali u vidu ovu logističku smetnju. Oni su dobromisleći idealisti etičko-praktičnog smera, uvereni da se čovek dade rečima izvesti na ispravan put. Nije lepo mrzeti, i nije dobro ubijati. Ja sam nužno čovek, a pripadnik određene narodne i verske zajednice slučajno. Ovo je rečeno pre najveće revolucije modernog doba, a ona će se završiti masovnim odsecanjem glava na Trgu Slobode. Svetom ne upravljaju mudre misli, on je u vlasti nekih drugih sila. I mi smo, pola veka, napredovali pod široko razvijenom zastavom bratstva i jedinstva, da bi se, na kraju, braća jedinstveno poklala.

Pomirenje je svakako potrebno, ne toliko između ljudi i naroda, koliko svakoga od nas sa istinom, i sa izvesnim višim smislom postojanja. Za verujuće, ove su vrline sadržane u Apsolutu. Što se mene tiče, nikoga ne mrzim, čak ni krpelje s kojima, ovoga leta, u rodnom selu, ne umem da iziđem na kraj. Nemam s kim da se mirim. Da je od mene, i meni sličnih zavisilo, krvava svinjarija iz devedesetih se ne bi dogodila. Ne muči me mržnja nego zgađenost nad zločinačkim bezumljem koje se trenutno umirilo. Strahujem od slepog zla skrivenog u dubinama ljudske prirode: svako ga i u sebi ponekad oseti. Sa uspostavljanjem političkih sloboda i ono je dobilo krila. Neki su žudeli za slobodom izražavanja, a drugi za slobodom ubijanja. Pola veka mržnja je tinjala i mucala. Meni i mojim drugovima bila su zapušena usta, a divlji su imali vezane ruke. I tu, jao, dolazimo do jednog prilično obeshrabrujućeg zaključka. Zlo se, u ovom podneblju, najuspešnije suzbija diktaturom. Privremeno, razume se, ali istorijska privremenost je često mera ljudskog veka. Policijsko uterivanje straha u kosti je preskup lek, on ne zatire klice bolesti nego odlaže njeno razbuktavanje. Demokratija nam je, na prvim koracima, očitala gorku lekciju: svako slobodu koristi prema svojoj duhovnoj zrelosti.

[restrictedarea]

Odnosi između dva središnja južnoslovenska naroda nisu loši; oni su bedni. Otpali su razumljivi povodi koji su te odnose trovali u zajedničkoj državi. Ostala je iracionalna inercija. Automatizam mržnje izaziva, kod mene barem, smeh. On se artikuliše na pretcivilizacijskom nivou. Povici „Ubij  Srbina!“ na sportskim stadionima i koncertima ne spadaju u politiku nego u prašumsko zavijanje. Verujem da se normalni ljudi, tamo, stide tog prostačkog urlanja. Stoje, nemoćni, kao što je zdrava pamet i inače svuda u svetu nemoćna. Duhovna sirotinja ne zna boljeg načina za izražavanje rodoljubivih osećanja. Koreni tog urlika su duboki, sežu do ljudožderstva. U Iraku, i u Siriji, patrioti su se nedavno sladili ljudskim džigericama, pečenim na žaru. U romanu „Pevač“ Boška Petrovića gospoda oficiri na banketu pijuckaju krv zaklanih neprijatelja. Divljaštvo je faza u razvoju kako ljudske vrste tako i pojedinaca. Samo tako možemo razumeti dubinu umne i materijalne bede nekoga ko u ubistvu Srbina – ili Grka, Arapina, Jevrejina, Turčina, Rusa, Amerikanca, Hrvata, Francuza, Mađara – nalazi razrešenje lične nesreće i pogodbu kolektivnog napredovanja. A eto, i takav nevoljnik je živa ćelija narodnog organizma, sugrađanin, strasni patriota. Široka je lepeza rodoljublja, ide od plemenite prosvetljenosti do crnoga mraka. Ljudska rasa se hiljadugođima otima od divljaštva i prostaštva, i opet, povremeno, u njih upada. Rulja, što se po završetku utakmice razlije gradskim ulicama, opaka je pretnja odmerenom ponašanju i zdravom rasuđivanju. U toploj bezbednosti horde pojedinac srlja u prestup. Pa i mi, slučajni posmatrači, golim prisustvom smo saučesnici defilea, i onda kad ga se, kao pisac „Filosofije palanke“, gnušamo.

„Politka“ je upravo okončala objavljivanje izvoda iz tog traktata o kome se utoliko više govori što se manje čita. Izdržala je desetak nastavaka; njeni čitaoci ni toliko. Drugosrbijanci se, prema nekim vestima, u „Palanku“ zaklinju kao u Bibliju, ali se ne ističu egzegezama koje bi knjigu približile prosečno obrazovanim ljudima. Ćute i diplomirani filozofi, iako je autor zašao u njihov zabran i služi se jednom vrstom njihovog žargona.

Ovu neobičnu knjigu prate mnogi paradoksi. Ona oponaša naučnu strogost i terminološku preciznost, a njen autor je čovek bez visokoškolskog obrazovanja: jedan, takoreći, samouki mislilac. Opčinjen velikim svetom, a bez poznavanja ijednog svetskog jezika. Evrofil, za čiju knjigu Evropa ne haje. Racionalista u meri u kojoj se bori protiv balkanskog iracionalizma, a njegov stil pisanja i mišljenja je organski tuđ kartezijanskoj logici i engleskim empiristima.

I tako dalje. Problem pisca „Filosofije palanke“ je u teškoćama pomirenja sa sobom, svojom društvenom klasom, sa zemljom i njenim narodom. To nije greh, niti je u tom sagrešenju on jedini. Dugujemo ako ne poštovanje, ono uviđavnost prema svakoj ljudskoj muci. Čovek ima pravo da mrzi sopstveni narod, kao što ima pravo i na samoubistvo. Stvar nije nimalo jednostavna. Pripadnost malom narodu je mučna osuda, i posebna čast. Tu nije lako naći meru između uobraženosti i očajništva; oni koji robuju ovom prokletstvu preteruju sad u jednom, sad u drugom pravcu. Pisac „Palanke“ odbija čast pripadništva, u čemu, ipak, ide predaleko. Otkrio je klice nacizma u našoj palanačkoj zapuštenosti, a ne u arijevskoj nadutosti, čime je prekoračio granicu dobrog ukusa i uverljivosti. Da je, kao namučeni usamljenik, sročio ispovest o svojoj isključenosti iz zaostale narodne zajednice, dobili bismo jedno zanimljivo, a možda i vredno književno svedočanstvo. Umesto takve, bolne ispovesti, on se odlučio za „filosofsko“ uopštavanje: subjektivnu samomržnju je predstavio kao objektivnu spoznaju. Otuda promašaj.

A palanka je svugde. Ima je i u otmenim pariskim četvrtima, gde se i danas, kao pre trista godina, čude kako neko može biti Persijanac. Oko 1980. godine provedoh jedno veče u Skadarliji, sa dva mlada Amerikanca, upravo pristigla iz Sijetla, država Vašington. Radovali su se kao deca što su pobegli iz tog, po njima, užasnog provincijskog grada, što su se domogli Evrope i beogradske noćne opuštenosti. Radovao sam se njihovoj radosti, u nadi da će napustiti Beograd pre nego što i u njemu otkriju ono što ih je gušilo u Sijetlu, polumilionskoj američkoj palanci.

„Ne okreći leđa svome narodu“, savetovala nas je Isidora Sekulić. Spis našeg „filosofa“ pokazuje nam bespuće u koje se u bežanju od rodne sredine i sebe stiže. Nigerijski pisac Činua Ačebe (1930–2013) ovako je svojevremeno obrazložio vezanost za rodno tle: „Nigerija je jedna prljava, cinična, grlata, naduta, nepoštena i prostačka zemlja. Zašto, ipak, živim u njoj? U svojoj beskonačnoj mudrosti, Bog je odlučio da me smesti baš u Nigeriju. Znači, ja nemam prava da tražim neki prijatniji kutak u svetu, koji je doveden u red tuđim radom i tuđom pameću. Uljuđenost ne pada s neba, ona je oduvek bila plod čovečjeg truda i znoja, ishod dugog probijanja ka redu i pravičnosti, pod upravom hrabrih i prosvećenih vođa.“

Svaka čast Evropi, ali se i od Afrike da ponešto naučiti.

(A Ačebe, ipak, nije izdržao: umro je u Masačusetsu.)

 

[/restrictedarea]