Žarko Vidović (1921 – 2016) Logoraši, srpska elita 20. veka!

O ŽIVOTU I DELU SVETLOG MEĐAŠA NA NAŠOJ USUDNOJ GRANICI

Piše Vladimir Dimitrijević

 „Mi nismo ni četnici ni partizani, tako se delimo mi. Za neprijatelje smo svi mi isti – svi smo ’logoraši’, logoraška nacija! Zato o istoriji Srba treba – pored četničkog, ustaničkog, partizanskog ili ratničkog i pobunjeničkog, u svakom slučaju mitomanskog iskustva i suda – saslušati i proučiti iskustvo logoraško, da bismo to iskustvo ugradili u našu veru, dušu i vitalnost zajednice“, jedna je od ključnih Vidovićevih poruka 

Crte su života različite širom, na rubove gora i na staze liče
— Helderlin —

Upitan o tome kako je uspeo da izdrži tolika stradanja, Žarko Vidović je jednom odgovorio: „Čini mi se da je deo tajne u roditeljima, u vaspitanju… Imao sam babu po majci, Martu, koja je bila nepismena, ali je celu liturgiju znala napamet. Bila je popadija. Mnoge stvari je znala i njima nas je učila. Uglavnom, njen uticaj na mene bio je od ogromnog značaja. Posebno, kada je govorila da smrt nije moja briga. Ima ko o tome vodi računa, a na meni je da brinem o životu, kako da ga korisno upotrebim.“

Žarko Vidović je rođen u Tešnju u Bosni na Badnje veče, 24. decembra 1920. po pravoslavnom kalendaru (6. januara 1921. po građanskom). Međutim, krštenje je smatrao svojim pravim rođenjem – 17. maj 1921. godine. Upokojio se 18. maja 2016, dan posle duhovnog rođendana, i sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.

Gimnaziju je učio u Novom Sadu, a zatim studirao na zagrebačkom Sveučilištu. Kao Srbin projugoslovenske orijentacije, rusofil i borac za socijalnu pravdu, a protiv hrvatskog separatizma, bio je pripadnik SKOJ-a. Prisustvovao je tzv. „sukobu na levici“, kada je shvatio da Brozov, ali i Krležin kurs u KP Jugoslavije znače srbofobiju. Učestvovao je kao dobrovoljac u Aprilskom ratu 1941. Po okupaciji sarađivao je sa Vladimirom Perićem Valterom u ilegalnom radu. U oktobru 1941. uhapšen je u Sarajevu, gde je do 1942. bio u ustaškim i nemačkim tamnicama. Otac je uspeo da mu obezbedi advokata da pred Nemcima dokaže da nije kriv. Ali ustaše se mu ubile oca, a njega su o Đurđevdanu te godine u velikom transportu, u kome su ljudi umirali u vagonima, prebacili do Jasenovca. Tu su nacisti iz nemačke radne službe TOT vršili selekciju logoraša – jake su vodili u Norvešku, na prinudne radove, a slabe su ostavljali u logoru smrti. Pošto je bio sportista i snažan, određen je da ide u Norvešku. A onda, 1943. godine, uz pomoć lokalnog stanovništava, uspeva da pobegne za Švedsku. Nastavlja studije u Upsali gde upoznaje Evu Mariju Johanson, s kojom sklapa brak, a 1945. dobijaju ćerku Zagu. Posle rata vratio se u Jugoslaviju da uzme dokumenta i ode u svoju novu domovinu, ali ga komunisti hapse i zatvaraju zbog stavova o demokratiji. Dok je bio u zatvoru, „narodna vlast“ je sprečila njegovu prepisku sa suprugom Evom, koja je ostala da živi u Švedskoj. Žena mu se preudaje, a njegovu kći Zagu podiže očuh. Posle Evine smrti, Zaga će oca potražiti u Beogradu, i oni će se viđati do kraja Žarkovog života.

[restrictedarea]

Kasnije se oženio Duškom, ona mu je rodila sina Branka, koji je poginuo početkom sedamdesetih, kao vrhunski student – postdiplomac u Sarajevu, po svemu sudeći u podmetnutoj saobraćajnoj nesreći.

Žarko Vidović je predavao istoriju umetnosti u Sarajevu i na Sveučilištu u Zagrebu odakle je, zbog svojih stavova o kroatokomunističkoj srbofobiji, bio isključen. Naročit bes je izazvao njegov članak „Papska crkva – sveta država“. Prešao je u Beograd 1967, gde je u Institutu za književnost i umetnost radio sve do penzije 1986. godine. Po dolasku u Srbiju, snažno se okreće pravoslavnoj veri i upoznaje oca Justina Ćelijskog i njegove učenike. Početkom osamdesetih godina 20. veka učestvuje u nizu duhovno i nacionalno budilačkih tribina i akademija, a početkom devedesetih, kada izbije rat za jugoslovensko nasleđe, neumorno piše i govori o srpskom pitanju kao svetskom pitanju. Učestvuje u osnivanju Pravoslavne duhovne akademije u Srbinju (Foči).

Pisao je i prevodio za „Borbu“, „Kulturu“ i „Književne novine“. Tekstovi su mu izlazili u crkvenoj štampi – u „Pravoslavlju“ i „Teološkim pogledima“. Iza sebe je ostavio kapitalan filozofski opus: „Ogledi o duhovnom iskustvu“, „Tragedija i Liturgija“, „Njegoš i Kosovski zavet u Novom veku“, „Suočenje Pravoslavlja sa Evropom“, „Srbi u Jugoslaviji i Evropi“, „Romani Đorđa Ocića“, „Istorija i vera“, „I vera je umetnost“… Mnogi njegovi rukopisi tek čekaju da budu objavljeni.

NJEGOVI POZNANICI Žarko Vidović je umeo da čudesno priča o ljudima koje je znao. U svom izvrsnom ogledu o njemu kao čoveku 25. časa Bogdan Zlatić svedoči: „Žarko Vidović je poznavao i Terezu Gonđu i Vukašina Mandrapu. Tereza Gonđa, buduća rimokatolička misionarka – Majka Tereza rođena je sestra Perside Gonđe koja se udala za njegovog brata Vladimira. Poznavao je, kako to samo deca umeju, porodicu Gonđa: Milana, Nikolu, Terezu… pravoslavne Vlahe, poreklom sa Kosmeta. Za njih veli da su svi imali potrebu da budu milosrdni. Vukašina je viđao za pevnicom sarajevske crkve, sa njim je na Đurđevdan 1942. godine deportovan vozom u Jasenovac. Kada je surovo razvrstavan za rad u nemačkim logorima, imao je sreću da u logorskoj smeni na dužnosti ne bude njegov drugar sa studija medicine u Zagrebu Ljubo Miloš. Da ga je Ljubo video, onakav kakav je bio – učeni stručnjak za skalpel – namah bi ga ubio. Vukašin je ipak ostao, da bi kasnije, usred masakra izgovorio: Radi ti, dijete, svoj posao. U kalendaru svetih Vukašin se proslavlja 29/16. maja. /…/ Kada se, posle svega, vratio u Sarajevo, otišao je na krsnu slavu porodice Mandrapa – Nikoljdan. U kući Mandrapa nije bilo žive muške ruke da zapali slavsku sveću. /…/ Logoraš Vidović gleda i vidi jednu-po-jednu smrt svojih prijatelja i drugara – logoraša. Ismet Pašić, begovskog držanja, neće da po nemačkoj naredbi za kaznu udara svog logorskog drugara Tomića. Udarce prima na sebe i tako trpi sve do smrti, dok mu ne prebiju kičmu. Četrdesetak godina kasnije, na književnoj tribini posvećenoj Plotinovim Eneadama, na zaprepašćenje svih prisutnih, Žarko Vidović kaže akademiku Nikoli Miloševiću: ’Vidiš, Nikola, sve je to u redu što pričaš o političkim slobodama, ali ja mislim na drugu vrstu slobode. Čovek može da bude slobodan i u zatvoru!’ Tajac. I, potom: ’Sloboda je moć čoveka da odlučuje o svojim postupcima uprkos pretnji smrću.’“

Pričao je Vidović da je za Ismeta Pašića, Srbina muslimanske vere iz Mostara, koga su, zbog izgleda i idealizma, zvali Don Kihot, uvek palio sveću. Jer je upravo od njega saznao da je sloboda čovekova moć da odlučuje o svojim postupcima uprkos smrti. A prolazeći kroz zatvor ustaški, logor nemački, zatvor komunistički, Vidović je shvatio i kao poruku nam ostavio nešto što nikad ne smemo zaboraviti: „Mi nismo ni četnici ni partizani, tako se delimo mi. Za neprijatelje smo svi mi isti – svi smo ’logoraši’, logoraška nacija! Zato o istoriji Srba treba – pored četničkog, ustaničkog, partizanskog ili ratničkog i pobunjeničkog, u svakom slučaju mitomanskog iskustva i suda – saslušati i proučiti iskustvo logoraško, da bismo to iskustvo ugradili u našu veru, dušu i vitalnost zajednice.“ Jedna od ključnih Vidovićevih poruka je: autentična srpska elita 20. veka su upravo LOGORAŠI!

TRAGEDIJA I LITURGIJA Misao jednog od najnačitanijih naših umova Žarka Vidovića bila je krajnje originalna i u srži jednostavna; nije poticala iz knjiga nego iz živog života. Zato je uspevala da zapanji onoga ko se s njom, otvorena srca i uma, sretao.

Dovoljno je setiti se njegovog ogleda „Tragedija i Liturgija“, koji prosto vrvi od dragocenih uvida. Vidović dokazuje da antička tragedija nije bila pozorište u današnjem smislu već oda u slavu žrtve koja je utemeljila zajednicu (Dionis, bog vina, raskomadan je i oživeo; u njegovu čast, tokom dionizijskih misterija, žrtvovan je jarac, tragos, od čega tragedija i nastaje). Eshil i Sofokle bili su sveštenici-žrtvoprinosioci, pa tek onda pisci. Grad Atina je, recimo, tri dana slavio Prometeja, koji je oteo vatru od bogova i dao je ljudima, zbog čega je kažnjen prikivanjem za Kavkaz, da bi ga zahvalni Herakle kasnije oslobodio. Tokom ta tri dana atinskog slavlja izvođena je Eshilova trilogija: „Prometej Vatronoša“, „Okovani Prometej“, „Oslobođeni Prometej“. Glumac nije imao pozorišnu ulogu Prometeja nego se s njim poistovećivao, kao što sveštenik i episkop u Liturgiji praslikuju Hrista. Antička tragedija, sa svojim stremljenjem ka katarzi, bila je priprema za hrišćansku Liturgiju, zaključio je Žarko Vidović.

U istom ogledu razgradio je frojdističku konstrukciju tzv. Edipovog kompleksa, po kojoj svaki muškarac nesvesno želi da ubije oca i spava s majkom. Edip grčkog mita, ukazuje Vidović, nije ubio oca i oženio se majkom nego je, u neznanju, ubio biološkog roditelja i oženio se biološkom roditeljkom. Pravi otac i majka bili su mu pastir i pastirica koji su ga odgajili kada ga je roditelj, kralj Laj, kao bebu bacio u šumu da umre. Ubijajući Laja i ženeći se Jokastom, Edip nije znao šta čini, pa je sebi iskopao oči i napustio presto čim je shvatio šta se desilo. Njegova kći Antigona poneće tragičnu krivicu očevu i takođe će biti žrtva koja utemeljuje zajednicu. Zato u svom ogledu o tragediji i liturgiji Vidović piše: „Suština tragične žrtve je u tome da potomak prihvata dugove predaka kao svoje… identitet ličnosti je zavetni, kletveni, kao kada unuk priznaje dedin neplaćeni dug kao svoj, pa – ako treba – i čitavog života nastoji da taj dug isplati.“

NJEGOŠEVA SAZIRANJA Središnja ličnost koja je obasjala misaone puteve Žarka Vidovića bio je srpski pesnik i vladika Petar Drugi Petrović Njegoš. Njegovu „Luču mikrokozma“ znao je napamet, ali i mnoštvo stihova iz „Gorskog vijenca“ i „Lažnog cara Šćepana Malog“. Vidović je dokazivao (i dokazao) da Njegoš nije puki nastavljač epske tradicije našeg folklora nego poeta koji je, vizionarski, shvatio kakav je put luče – ljudske duše – do Boga, i ponudio odgovor na pitanje: „Šta je čovjek, a mora bit čovjek? / Tvarca jedna te ga zemlja vara, / a za njega, vidi, nije zemlja.“ Jer čovek nije puka datost već i zadatost, strela čeznuća čije je središte u Bogočoveku Hristu, a ne u samom njemu, zatočenom u prostorno-vremenske koordinate. „Gorski vijenac“ je, po Vidoviću, samo na prvi pogled spev o istrazi poturica. U njemu je reč o uobličavanju srpstva kao zavetne zajednice, „kola oko Crkve“, i o naciji kao prazniku koji počiva na nadilaženju epskog (koje može biti i pagansko – zločinačko) hrišćanskom, svetolazarevskom žrtvenošću Pričešća (iguman Stefan, nimalo slučajno, pričešćuje učesnike božićne borbe, uzdižući ih ka Hristu iz epske beslovesnosti, makar i herojske, koja se, sažeto iskazana, nalazi u Mićunovićevim rečima: „A ja zebem od mnogo mišljenja“). „Lažni car Šćepan Mali“ je, smatra Vidović, završni Njegošev obračun sa nepreobraženim epskim mentalitetom: u ovom delu se vidi šta biva sa narodnom zajednicom koja otpadne od Hrista i ostane samo sa guslarskim herojstvom. Ona lako prihvata varalicu kao mesiju (zar nam se to nije zbilo sa Brozom? ), a u ovom delu najuzvišenije reči o srpstvu izgovaraju ili prevaranti, kakav je Šćepan, ili obmanuti, kakvi su njegovi sledbenici. Iguman Teodosije Mrkojević opire se opštem ludilu ironijom i cinizmom, a mladi đakon Petar Prvi Njegoš odbija da primi džeferdar iz ruke lažnog mesije – i to je klica za buduće osvešćenje i povratak sebi. Međutim, Njegoševa slika sveopšte obmanutosti u „Šćepanu“ je krajnje pesimistična, i Žarko Vidović među prvima ukazuje na taj bolni uvid vladike Rada u sudbinu srpstva koje je izgubilo zavetnu nit svoga postojanja.

KO SU SRBI? Srpstvo se, po Žarku Vidoviću, nije uobličilo kao zapadne zajednice, oko metafizičko-imperijalne agresivnosti. Srpstvo je, kako smo već naveli, zavetna, praznična, crkvena zajednica, koju je trajno uobličila Pećka patrijaršija u doba turskog ropstva, tako da je moglo da sačuva svoj identitet čak i u bezdržavlju. Zbog toga je Ivo Pilar, hrvatski ideolog, još u Prvom svetskom ratu uočio da su Srbi opasni jer mogu da opstanu i bez vojske i bez države ako ostanu verni kultu Svetog Save. Zato je Vidović ukazivao da nam od 18. veka glavna pretnja nisu bili Turci, čije se carstvo polako rušilo, nego Hrvati, koje je Vatikan uobličio uglavnom od srpskih preverica kao udarnu pesnicu za borbu protiv „istočnih šizmatika“ na Dunavu („Narod kao što su Srbi ne sme da živi uz Dunav“, rekao bi Hitler Nojbaheru). Srbofobija, smatra Vidović, nije ništa drugo do hrvatski pogled na Srbe koji je Zapad prihvatio i učinio sastavnim delom svog shvatanja Balkana. Vatikansku borbu protiv Srba primenio je i usavršio kroatokomunista Broz, graditelj američkog „koka-kola socijalizma“, što je Srbe rušio uništavajući im zavičajnost i odvajajući ih od duhovnih korena. Srpski levičarski intelektualci, koji su usvojili ovaj brozovsko-američki model mišljenja, pravoslavlje su stalno optuživali za „staljinizam“, verujući da je Zapad jedina moguća kultura, čak i za drevne narode mediteranskog kruga, kakav je i srpski. Zato se od Žarka Vidovića često moglo čuti da su takvi intelektualci (koji su komunističku revoluciju doživeli kao jedinu mogućnost srpske istorije, a kasnije postali amerikanofilni kvazikosmopoliti samo da bi mogli da nastave da se bore protiv pravoslavnih osnova našeg narodnog bića) ljudi koji ništa ne shvataju.

NADA ŽARKA VIDOVIĆA Jedina nada Žarka Vidovića bila je duhovna obnova srpstva kroz našu pomesnu crkvu, Pećku patrijaršiju. Tvrdio je da do obnove treba doći samo istinskim pokajanjem kao samonadilaženjem i dijalogom, mogućim jedino u parohijama kao novim zavičajnim zajednicama. Jer reč „moral“ potiče od „mores“, običaji – moral je, misli Vidović, zavičajna običajnost. Upravo zato čovek teško može da bude moralan u velegradu (po Šarlu Bodleru, mesec dana lutaš Parizom, a ne vidiš nikog poznatog). Moralan je čovek pre svega u zavičaju, među onima koje zna i koji ga znaju. U parohiji, gde se ljudi okupljaju oko svog sveštenika i vode dijalog posle Liturgije, preporod postaje moguć kao uviđanje sopstvenog greha i greha zajednice, ali i snažno pokajanje koje je postavljanje novog početka preobražene ljudskosti. Zato je Žarko Vidović bio protiv klerikalizma – izraza volje za moć ljudi u mantiji, i isticao patrijarha Pavla kao uzor ka kome treba stremiti, jer on je, po srpskom filozofu, bio „brat – vladika srpski“ („Vama sam episkop, s vama sam hrišćanin“, rekao bi Blaženi Avgustin).

Delo Žarka Vidovića, duboko i čisto, ostaje da bdi kao međaš na usudnim granicama našeg postojanja. Njegova ličnost prosvetljenog patnika, radosnika u Hristu, svima koji su ga znali ostaje kao svedočanstvo da Nebeska Srbija postoji dok postoje nebeski Srbi poput blaženopočivšeg Žarka.

[/restrictedarea]