Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Upamtimo da nije dobro zaboravljati svoje zarad nečeg stranog. Dok pamtimo – postojimo. Kad zaboravimo ko smo, onda postajemo svačiji
Sredinom oktobra meseca 1967. okupilo se nas nekoliko drugara iz Požege, Čačka i Užica u kafani „Kalenić“ u Beogradu da proslavimo upis na fakultet i početak studiranja. U to doba Požega se zvala Užička, a Užice Titovo. Čačak i „Kalenić“ su se zvali kao i danas. Čak su i na istom mestu.
[restrictedarea]NI REČ SRPSKA DA SE NE SPOMENE Posle nekoliko ispijenih špricera, nije nam mnogo trebalo, krenu pesma i mi zapevasmo: Oj, vojvodo Sinđeliću. Zakratko. Priđe nam nekoliko ljudi u civilu u pratnji uniformisanog milicajca, zatraži lične karte. Utvrde da sa legitimacijama nešto nije u redu i privedoše nas u obližnju policijsku stanicu. Tu smo sedeli nekoliko sati. Niko nas ništa nije pitao. Prođe vreme dok svi zajedno ne stadosmo pred činovnika u civilu, koji nas izgrdi što bančimo i nepodobnim pesmama uznemiravamo mirne goste koji su u kafanu došli da večeraju. Vrati nam oduzete isprave i mi odosmo.
Događaja od pre skoro pola veka setio sam se kada sam ovih dana pročitao da su maturanti „u Pljevljima pevali srpske pesme i pesme o Kosovu, a direktor škole pozvao policiju“. Očito da se ništa nije promenilo u odnosu vlasti i naroda. Nije ovde važno što je Crna Gora samostalna država. Važno je da se srpske pesme, koje vlast ne odobri, ne smeju pevati.
Pre pedeset godina nije smelo da se peva o vojvodi Sinđeliću, danas ne sme da se čuje pesma Oj, Kosovo. Sve što je srpsko valja ućutkati. Ni reč srpska da se ne spomene. Da ne bude srpskog jezika, Srba, Srbije, vere pravoslavne, narodnih pesama, običaja. Neka bude samo evrounijata, čak i onda kad ni njih više ne bude. Srbi će biti poslednja odbrana evrounijatskih mafijaša. Nije važno što neće biti u nju primljeni. Važno je da zbog nje sve izgube. U pravu je prof. Miladin Ševarlić kad kaže da su „Srbi svašta preživeli, ali da EU neće“. Ima, u Srbiji i Briselu, mnogo onih koje bogato žive od prodavanja magle o navodnom članstvu u stilu televizijske serije: Đekna još nije umrla, a kad će ne znamo!
Oni Srbi koji više žale što nema komunističke Jugoslavije nego što im je stalo do današnje države Srbije svemu srpskom nalaze manu. Sve što je srpsko, pravoslavno, običajno je zastarelo i mora se bezuslovno uništiti. Šta će Srbima Kosovo i Metohija, srpski jezik, rodoljubiva poezija, Srpska pravoslavna crkva? Sve nas to vodi u prošlost, a tradicija i prošlost u rečniku evrounijata znače propast. Doduše, samo kad je u pitanju prošlost i tradicija Srba. Druga ne smeta.
MODEL MANIPULATIVNE TEHNIKE Zašto je srpska tradicija opasna? Odgovor je jednostavan. Tradicija ne dozvoljava da vas neko laže! Ko poznaje sopstvenu pametarnicu, usmenu ili zapisanu, uvek je u prednosti nad „novim“ znanjima. Znajući šta je ranije bilo, vrlo lako otkriva da ono što mu se nudi kao „novo“ i „napredno“ nije ništa drugo do ono što je nekad bilo. Promenjeno je samo ime. Zato je novotarcima, tzv. globalistima potrebno zaboravljanje prošlosti, brisanje sećanja, ispiranje mozga da bi se na kraju, kao završni udarac, izazvala promena svesti. Navodno stara svest je uzrok svih današnjih nevolja i zato ju je potrebno promeniti. Da bi se to postiglo, ne biraju se sredstva. Od laži, falsifikata, širenja sveobuhvatnog straha do ratova. Sve je dozvoljeno, samo da uništimo postojeće i stvorimo novo u kome ćemo mi, nas nekoliko hiljada, biti vlasnici i gospodari svega, a preostalih sedam milijardi biće potrošno dobro. Tuđe hoćemo – svoje ne damo, današnja je parola bezobzirnih pljačkaša. Logično, parola se neće reći javno već objasniti novim, većini ljudi nerazumljivim rečima.
Zorica Tomić u tekstu Fantazam uspeha i gubitnici tranzicije (Treći program, Beograd, 2009, str. 442–451) piše: „… u okviru takvog univerzuma pojavljuje se i poptuno nova leksika koja vrvi od lidera, lideršipa, tim bildinga, hjuman resorsa… što zapravo služi pozicioniranju drugačije prakse komunikacije shvaćene u doslovnom smislu kao model manipulativne tehnike stavljen u službu strategije superkontrole i istovremeno prilagođene suptilnom sprovođenju na svim nivoima, od državnih institucija, do interpersonalne komunikacije u partnerskim, ljubavnim ili porodičnim odnosima.“
Upamtimo da nije dobro zaboravljati svoje zarad nečeg stranog. Dok pamtimo –postojimo. Kad zaboravimo ko smo, onda postajemo svačiji, jer čovek postoji samo dok zna ko je i kako se zove. Čim to ne zna, odvode ga u dom pod nečije starateljstvo. Kako se postupa sa pojedincem, tako se postupa i sa narodom.
[/restrictedarea]
Povezivanje srpskog naroda sa pravoslavljem je široko prihvaćeni stav koji nije lako osporavati. Ali, problem nije u samom stavu, već u jednoj podvali koja se srpskom narodu potura već nekoliko vekova. Ta podvala se sastoji u izjednačavanju pravoslavlja i istočne varijante paulijanskog hrišćanstva. Stvarno, to su dve potpuno različite društvene pojave. Paulijansko hrišćanstvo je religija koja je prihvaćena u Konstantinopolju u četvrtom veku naše ere, a pravoslavlje je prastara vera naših predaka u čijoj osnovi je kult predaka i prirode. Njihovo izjednačavanje ne može biti ništa drugo do lukava podvala našem narodu sa ciljem da se lakše porobi. Činjenica da se naš narod još opire tom porobljavanju je dokaz da podvala i nije bila potpuno uspešna. Može hrišćanska crkva tvrditi da naš narod u proleće slavi sv Đorđa, ali običaji, od kojih naš narod ne odustaje, jasno pokazuju da se radi o slavljenju života koji se ponovo rađa u toplijem delu godine.
Pravoslavlje je srpska reč. Složenica u kojoj je akcenat na slavlju. Slavlje je okupljanje povodom nekog radosnog događaja. To nema, niti može imati bilo kakvu vezu sa paulijanskim hrišćanstvom koje se zasniva na dogmi da je Hristos umro na krstu da bi nas spasao grehova i da bi uskrsnućem pobedio smrt, a nama obećao život posle života, ako bez roptanja prihvatimo da budemo robovi gospodnji. Jer, slavlje je ideologija života i slobode, a paulijansko hrišćanstvo je ideologija robovlasnika u čijoj osnovi je strah od smrti. Zato, pokrivanje srpskih slava u čijoj osnovi je kult predaka i prirode, hrišćanskim svecima ne može biti ništa drugo do pokušaj da se našem narodu podvali.
Da bi ova podvala uspela bilo je nužno da se iz pamćenja našeg naroda izbriše sve što bi moglo da nas podseća na vreme koje je prethodilo hrišćanstvu. U tom cilju su smišljene mnoge laži, koje se uporno ponavljaju, a smišljaju se i nove. Jedna od njih se danas može smatrati potpuno raskrinkanom. To je laž da smo se mi na ove prostore doselili tek u sedmom veku n.e. Jer, DNK analize nedvosmisleno pokazuju da su se preci Slovena na ove prostore naselili pre oko 10 000 godina. Dakle, ne u sedmom veku već mnogo, mnogo ranije. Druga laž da su Slovene opismenili hrišćanski mislionari Ćirilo i Metodije je takođe, ozbiljno dovedena u pitanje. Jer, Vinčansko pismo koje se danas smatra najstarijim pismom, su stvrili preci Slovena, dakle naši preci. Znači, naši preci koji su smislili pismenost ostali bi nepismeni da nije bilo Ćirila i Metodija. Istina o Vinčanskom pismu poznata je celom svetu već više od jednog veka, a laž o Ćirilu i Metodiju se i dalje uporno ponavlja. Sa kojim ciljem? To bi, valjda svakom čoveku koji još može slobodno da misli trebalo da bude jasno.
Zato, kada govorimo o značaju tradicije u održavanju našeg naroda, moramo dobro da pazimo da ne pomažano svojim neprijateljima tako što ćemo ponavljati laži kojima oni pokušavaju da nas izbace iz istorije i odvoje od naših pravih korena. Jer, ne počinje naša istorija sa Nemanjićima, niti su naši koreni u Romeliji i hrišćanstvu, već u Lepenskom viru, Starčevu i Vinči. A tu su koreni i svih ostalih Evropljana, hteli oni to da priznaju ili ne.