Parada ponosa

Da li se demokratska opozicija Srbije okuplja i protestuje da bi odbranila izbornu volju građana, ili da bi se domogla cenzusa, ili da bi proizvela delegitimizaciju tek završenih izbora?

Piše Nikola Vrzić

Da su okolnosti normalne, vest o ponavljanju izbora na 15 od ukupno 8.377 biračkih mesta u Srbiji (0,179 odsto) ne bi došla ni do svih 19.361 građana naše zemlje koji su na tim biračkim mestima upisani u birački spisak. Ali okolnosti očigledno nisu normalne, makar već i zato što se na ovih 15 biračkih mesta, ove srede od 7 do 20 časova, odlučivalo i o pitanju hoće li koalicija Demokratske stranke Srbije i „Dveri“, a možda i Borisa Tadića, Čedomira Jovanovića i Nenada Čanka, preći cenzus od pet odsto ili ne. Ipak, i nažalost po Srbiju, nisu ti glasovi, nekoliko stotina glasova, i jedino što je tekuću postizbornu kampanju učinilo neuporedivo uzbudljivijom od one predizborne.
Kako smo dospeli dotle, i kuda idemo?

REZULTATI I OPTUŽBE Kao što je poznato, ali da se podsetimo, na izborima održanim 24. aprila – vanrednim parlamentarnim, vojvođanskim i lokalnim – vladajuća Srpska napredna stranka trijumfovala je ubedljivo, s osvojenih preko 48 odsto, odnosno nekoliko desetina hiljada glasova više na republičkom nivou nego na izborima 2014. godine i više nego sve ostale stranke od cenzusa naviše zajedno. Na drugom je mestu po broju osvojenih glasova Socijalistička partija Srbije s Jedinstvenom Srbijom, slede Srpska radikalna stranka, Demokratska stranka, pokret „Dosta je bilo“ i spomenute koalicije ČedaBorisČanak i Dveri/DSS.
Na izborima ponovljenim ove srede na onih 15 biračkih mesta, SNS je dodatno popravio svoj rezultat (osvojili su i po 75 odsto glasova na pojedinim mestima), ali, što je važnije za budući sastav Skupštine Srbije, cenzus su i definitivno prešle dve liste koje su mu posle izbora 24. aprila bile opasno blizu, dakle ČBČ i Dveri/DSS. Ova potonja, koja se do ove srede nalazila tačno jedan glas ispod cenzusa, cenzus je na kraju preskočila (i) zahvaljujući pomoći DS-a i DJB-a, koji su svoje pristalice pozvali da na ponovljenim izborima glasaju za Dveri/DSS. To se i dogodilo.
Ali nisu ovo najvažnija postizborna događanja. Izbore su, kao što je dobro poznato, a to ćemo podrobnije sada i proanalizirati, propratile i javno izražene sumnje u njihovu (ne)regularnost.
Najpre kratko podsećanje na događaje koje smo u „Pečatu“ razmatrali prošle nedelje. Predstavnici prozapadne opozicije – pre svega DS i njihov derivat ČBČ – i pre izbora su znali da će izbori biti pokradeni, a Boris Tadić je izgleda znao i najviše jer je najavio da će biti pokradeno tačno 200 hiljada glasova. Na talasu ovih najava – koje bi mogle da budu shvaćene i kao priprema postizborne sumnje u rezultat izbora jer predizborne najave nisu bile propraćene bilo kakvim dokazima, a kamoli prijavama i drugim zakonom predviđenim lekovitim sredstvima – odmah po zatvaranju birališta usledile su i tvrdnje opozicije o brojnim zabeleženim neregularnostima. Usledio je tajni dolazak američkog ambasadora Kajla Skota u prostorije Demokratske stranke, pa dolazak lidera ČBČ-a, DJB-a i Dveri/DSS-a u prostorije DS-a, pa njihov zajednički odlazak u Republičku izbornu komisiju usred izborne noći. RIK, za sve to vreme, radi sporo, kao i uvek uostalom, nešto sporije nego što je uobičajeno, ali mnogo brže od Pokrajinske izborne komisije koja je pod kontrolom DS-a, no niko na to nije odreagovao i to nije bilo sumnjivo (za razliku od sumnjivog RIK-a koji se prvi put oglasio deset minuta posle ponoći umesto sat, sat i po ranije kao u ranijim slučajevima). Tek, po prvim podacima RIK-a, ispod cenzusa su Dveri/DSS, DJB i ČBČ; kako podaci pristižu, cenzus najpre preskače DJB, a do jutra će to, za dlaku, učiniti i Dveri/DSS i ČBČ. U pitanju su tek desetine i stotine glasova, u odnosu na preko tri miliona glasalih.
U ponedeljak ujutru, ponedeljak prošle nedelje, usledio je sastanak demokratske opozicije Srbije – dakle, čitava opozicija bez radikala Vojislava Šešelja – u prostorijama DSS-a, formiranje zajedničkog pravnog tima za proveru izbornih rezultata, i, konačno, u noći između prošle srede i četvrtka, sednica RIK-a pred televizijskim kamerama na kojoj se, zapisnik po zapisnik, biračko mesto po biračko mesto, razmatralo šta da se uradi sa 164 biračka mesta na kojima su zapisnici bili sporni zbog raznovrsnih brljotina članova tih biračkih odbora. Na kraju, da skratimo ovaj rezime, pošto su razmotreni svi ovi slučajevi i pošto su razmotrene pristigle prijave i uneti rezultati koji su prihvaćeni, ustanovljeno je da ČBČ prelazi cenzus, a da Dverima/DSS-u za prelazak cenzusa nedostaje taj jedan jedini glas.
U subotu 30. aprila, na Veliku subotu, ispred RIK-a demokratska opozicija Srbije organizuje zajednički protest. Na bini su Bojan Pajtić, Saša Radulović, Boris Tadić, Čedomir Jovanović, Boško Obradović, Sanda Rašković Ivić, Janko Veselinović…, pred njima je okupljeno ili 1.700 ljudi (procena MUP-a), ili nekoliko hiljada ljudi (opoziciji naklonjena televizija N1), ili deset hiljada ljudi (tvrdnja „Dveri“). Pljušte optužbe za izbornu pljačku – s predizbornih 200 hiljada ukradenih glasova stiglo se do postizborne optužbe o 300 hiljada ukradenih glasova – i pozivi Bojana Pajtića i Saše Radulovića da se ove srede glasa za Dveri/DSS, iz principa. Principijelna podrška će, kao što rekosmo, ove srede uroditi plodom.
Ovo je, dakle, kratak rezime onoga što nam se događalo od izbora naovamo. Sada pređimo na analizu tih događaja.
[restrictedarea]

KRAĐA I LOGIKA Najpre, da li su izbori pokradeni? Opozicija tvrdi da jesu, vlast tvrdi da nisu. Međunarodni posmatrači, od Rusa do OEBS-a ili obrnuto, kako vam drago, takođe tvrde da su izbori bili regularni, što valjda nije nevažno. Kome verovati? Pošto sami nismo u prilici da prebrojimo glasove i uporedimo ih sa zapisnicima i verifikovanim rezultatima, i pošto opozicija nije predstavila dokaze o krađi onih stotina hiljada glasova o kojima govori, a vlasti ne želimo da verujemo a priori i pri tome i jedni i drugi imaju motive da tvrde ono što tvrde, odlučujemo da ne verujemo nikome. Nego da uključimo logiku, pa da vidimo dokle će nas to dovesti.
Izbori su, dakle, mogli da budu ili masovno regularni, ili masovno neregularni. Ako su bili regularni, a opozicija tvrdi da nisu, stvar je jasna: želja im jeste da izazovu haos, da delegitimizuju i sam izborni proces i izbornog pobednika čime, očigledno, destabilizuju i čitavu zemlju. U drugoj pak varijanti, ako izbori jesu bili neregularni, a opozicija to zna, pa zato vlast i optužuje za izbornu krađu, postavlja se nekoliko logičnih i nužnih pitanja: zašto nije podnet nijedan prigovor, kojim će biti osporeni pokradeni rezultati i neregularan izborni proces? Zašto, na primer, nije podnet prigovor i poništeno glasanje na biračkom mestu na kome je glasao gradonačelnik Beograda Siniša Mali, kad je čitava Srbija mogla da vidi da kutija u koju je ubacio listić nije sadržala kontrolni listić i nije bila propisno zapečaćena? I zašto su i predstavnici opozicije u RIK-u, u njenom stalnom i proširenom sastavu, glasali za usvajanje svih zapisnika, čak i onih manjkavih, što smo svi mogli da vidimo u direktnom TV prenosu, a rezultati sa tih zapisnika na kraju su dali rezultat za koji opozicija tvrdi da je toliko drastično različit od realnog? Rečju, dakle, zašto opozicija nije iskoristila svoja zakonska sredstva, od prigovora RIK-u do žalbi Upravnom sudu, kako bi oborila rezultate izbora za koje tvrdi da ima dokaze da su pokradeni? Nego je čitavu stvar momentalno preselila u medije, na društvene mreže i na ulicu. Što nas vraća na proizvodnju haosa i na destabilizaciju zemlje. Pa otuda i pitanje: da li je upravo to cilj? Kako drugačije objasniti činjenicu, nespornu činjenicu, da pre ulice nisu upotrebljene zakonom predviđene mogućnosti, čak ne ni sve koje su na raspolaganju, nego baš nijedna od njih?
Ovo nas pak pitanje dovodi do rečenice koju je, u svom poslednjem predizbornom tekstu (subota, 23. april), ispisao politički angažovani politički analitičar Đorđe Vukadinović, 12. na izbornoj listi Dveri/DSS-a: „OVO nije došlo/zacarilo na izborima – i samo izborima neće ni otići.“ „OVO“ – misli se na aktuelnu vlast – predstavlja klasični primer dehumanizacije protivnika, no dobro; „nije došlo/zacarilo na izborima“ predstavlja očiglednu neistinu, budući da „OVO“ – Aleksandar Vučić i Srpska napredna stranka – na vlast jeste došlo baš na izborima, najpre 2012, a potom 2014. godine; ali ključ je, u ovom trenutku, u analizi (ili pretnji, s obzirom na Vukadinovićev politički angažman) da „samo izborima neće ni otići“. Bez želje i namere da Vukadinoviću pridamo veći značaj nego što ga on zaista ima u svim ovim događanjima – uostalom, i ne znamo koliki je – baš zbog njegove političke angažovanosti ne možemo a da se ne zapitamo da li je ovo još jedna indicija da je ulica sve vreme bila plan?

SKOTOVO OBJEDINJAVANJE OPOZICIJE A tu je i pitanje postizbornog objedinjavanja demokratske opozicije Srbije i principijelne borbe Bojana Pajtića za glasove „Dveri“ i DSS-a koja je započela odmah posle tajne posete američkog ambasadora Kajla Skota – Skota koji se, podsećamo na ono što smo pisali prošle nedelje, uoči izbora zalagao za jačanje opozicije SNS-u i Vučiću a uoči 5. oktobra 2000. službovao u američkoj ambasadi u Budimpešti u kojoj se sklapao tadašnji DOS, radeći – pokazuju depeše „Vikiliks“a – na zadacima visokog stepena poverljivosti. Elem, čvrstog smo uverenja da su samo beznadežno lakoverni u stanju da poveruju u Pajtićevu principijelnost kao motiv za njegovu borbu za glasove DSS-a i „Dveri“. Nasuprot tome, Skotovo prisustvo u DS-u, pre nego što će Pajtićeva principijelnost iznenada početi da se ispoljava kroz velikodušnu podršku ulasku Dveri/DSS-a u parlament, čitavu bi ovu situaciju moralo da učini poprilično transparentnom. Pri čemu je paradoks – paradoks da proevropljani podržavaju antievropljane, makar i principijelno – samo prividan, o čemu nas je izvestio niko drugi do radio koji je osnovala američka Centralna obaveštajna agencija (CIA), Radio Slobodna Evropa. Rečima Džejmsa Ker-Lindzija sa Londonske škole ekonomije uoči izbora: „Bio bih mnogo skloniji tome da u Skupštini Srbije vidim DSS umesto radikala… Iako znam da je DSS stranka desnog centra, nesumnjivo nacionalistička, ona bar igra po demokratskim procedurama, dok su radikali zapravo krajnja, ekstremna, desničarska organizacija. Dakle, moja poenta je da ne bi bilo politički loše imati u parlamentu i neku političku grupaciju koja se suprotstavlja procesu evrointegracije, prosto zato što imate veliki segment građana koji zastupa takvo gledište… Ali, kao što rekoh, definitivno bi bilo mnogo zdravije kad bi to bila DSS umesto Srpske radikalne stranke.“ Da, ali ove je stavove DSS imala i kada je na njenom čelu bio Vojislav Koštunica, pa je DSS tada bio neprihvatljiv, o čemu nas je bespogovorno izvestila američka diplomatska depeša 08BELGRADE913, koja je opisala američke pokušaje da izvrši puč u DSS-u i sa njenog čela ukloni Koštunicu kako bi DSS postao „odgovorna partija desnice“ kakva je „potrebna Srbiji. Koštuničina sudbina pokazaće da li je DSS ta odgovorna partija“.

DIPLOMATSKE PORUKE A tu je i ruski faktor, važan (pored ostalog) i zato što su u parlament sada ušle četiri izborne liste koje se zalažu za bliske i što bliže odnose s Rusijom, i koje se hvale svojim odnosima s RF. Posle izbora, 26. aprila, ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Čepurin sastao se s Vučićem i preneo mu čestitku Dmitrija Medvedeva na izbornom uspehu („Građani Srbije izrazili su podršku vašem kursu, u okviru kojeg posebno mesto zauzima jačanje strateškog partnerstva sa Ruskom Federacijom. Želeo bih da potvrdim spremnost za dalje unapređenje celokupnog kompleksa rusko-srpske saradnje i efikasnu realizaciju velikih zajedničkih projekata u različitim oblastima. S toplinom se prisećam susreta s vama. Biće mi drago da nastavimo naše zanimljivo i korisno druženje. Želim vam dobro zdravlje, blagostanje i nove uspehe u obavljanju vaše odgovorne dužnosti“). Dva dana kasnije, 28. aprila, sastao se i sa Ivicom Dačićem, a „posetio je, na sopstveni zahtev“ – stoji na sajtu ruske ambasade u Beogradu – „sedište Srpske radikalne stranke, gde ga je dočekao predsednik stranke, prof. dr Vojislav Šešelj. Gospodin Čepurin je uputio srdačne čestitke povodom povratka srpskih radikala u Narodnu skupštinu Republike Srbije.“ I to je to, što se Čepurinovih poseta tiče. Ruski ambasador – a slutimo da on ne deluje na svoju ruku već na osnovu instrukcija koje je dobio iz Moskve – nije, barem dosad, posetio samo lidere demokratske opozicije Srbije koji su se okupili posle tajne posete američkog ambasadora Skota Demokratskoj stranci, što u slučaju DS-a ili LDP-a i nije čudno, ali u slučaju lidera „Dveri“ i DSS-a izaziva izvesnu upitanost.

NAMERE E, sad. Ako je ulica i destabilizacija sve vreme bila cilj, i ako je u tu svrhu došlo i do postizbornog objedinjavanja demokratske opozicije Srbije u režiji onih kojima su cilj ulica i destabilizacija, kakva ideja, kakva namera stoji iza toga? Vraćamo se na našu analizu iz vremena uoči raspisivanja vanrednih parlamentarnih izbora. Tada smo procenjivali da Vučić mora da raspiše izbore sada umesto da čeka redovne jer mu „u suprotnom slede dve godine konstantnih udaraca i slabljenja, dve godine poklonjene protivnicima da se konsoliduju i ojačani izađu pred njega oslabljenog“, pri čemu je ova analiza usledila posle posete potpredsednika ruske vlade Dmitrija Rogozina Beogradu i (pred)vidljivog nezadovoljstva koje je ta poseta izazvala u Vašingtonu i Briselu. Ako je dakle Vučić raspisao izbore mimo volje Vašingtona, kako bi ga sprečio da ga slabi i oslabi do redovnih izbora, sadašnja događanja trebalo bi shvatiti kao odgovor Vašingtona u vidu pokušaja delegitimizacije njegove uverljive izborne pobede i njegovog unutrašnjeg slabljenja koji će ga – i to je ono što naše američke partnere zapravo i zanima – slabijim učiniti i pred spoljnim pritiscima.
Saučestvovanje žutih i njihovih derivata u ovakvom poduhvatu ne iznenađuje nimalo. Uostalom, ako su u nečemu oni principijelni, principijelni su u sprovođenju zapadnih interesa u Srbiji. Ali šta će lideri DSS-a i „Dveri“ u društvu Bojana Pajtića, Čedomira Jovanovića, Borisa Tadića i Saše Radulovića, u tom protivprirodnom bludu? Da li su u pakt sa njima ušli samo da bi im oni pomogli da uđu u parlament? Ili je posredi dublja kolaboracija? Reči Boška Obradovića, na mitingu prošle subote, izazivaju bojazan da je upravo to u pitanju: „Vreme je da otvorimo novu opozicionu eru u Srbiji u kojoj neće moći više da rade šta hoće. Idemo dalje, do pobede opozicije i rušenja režima Aleksandra Vučića.“
Zamislimo se nad ovim planom. Svoju želju da sruše Vučića patriote o kojima govorimo zasnivaju na uverenju da je Vučić izdajnik. Uzmimo, diskusije radi, da je to tačno. I uzmimo da opozicija uspe da izdejstvuje raspisivanje novih izbora, i da na tim izborima Vučić izgubi ozbiljan procenat glasova, i da zbog toga zbilja bude primoran da pravi koalicije kako bi ostao na vlasti. S kim će u koaliciju? Pa, ako jeste izdajnik kakvim ga opisuju, u koaliciju će valjda s dokazanim izdajnicima, dakle, s onima s kojima su patriote trenutno udružene u demokratskoj opoziciji Srbije. Šta su patriote u tom slučaju dobile? Ništa, osim što je zemlja još nestabilnija nego što jeste, i još podložnija pritiscima nego što je bila u protekle četiri godine Vučićeve vladavine. Da li je to scenario koji bi ijedan iskreni patriota mogao da poželi? Očigledno da nije, što će reći da u svim ovim kalkulacijama, najavama i motivima nešto ozbiljno nije u redu.
Ali da ne prejudiciramo. I „Dveri“ i DSS još imaju, iako sve manje, vremena da spuste loptu i da prestanu da saučestvuju u tuđoj igri koja Srbiji dobra sigurno ne može da donese. I imamo tačno godinu dana vremena – do sledećih izbora u Srbiji, predsedničkih – da svi zajedno i definitivno shvatimo ko igra u čijem timu, i za čiji interes. I to se odnosi i na vlast i na opoziciju podjednako.
[/restrictedarea]