mr ANA FILIMONOVA – Kako je hrvatski narod postao „Božiji“

Razgovarao Vladimir Dimitrijević

O Vatikanu, Hrvatima i Srbima u 20. veku, NDH, Alojziju Stepincu, te ulozi pape Vojtile u razbijanju Jugoslavije

Petog maja 2016, u prostorijama Udruženja književnika Srbije, Fond strateške kulture iz Moskve organizovao je okrugli sto na temu „Kanonizacija Alojzija Stepinca: izazovi i odgovori“. Na njemu su učestvovali, između ostalih, dr Milo Lompar, dr Nikola Žutić, dr Veljko Đurić, dr Vladimir Umeljić, Ranko Gojković, kao i mr Ana Filimonova, urednica srpske strane Fonda strateške kulture i istoričarka koja se podrobno bavi delovanjem Vatikana na prostorima bivše Jugoslavije od početka prošlog stoleća do danas. S obzirom na to da je pitanje Stepinčeve kanonizacije samo „vrh ledenog brega“, a da je problem rata Vatikana protiv Srba na Balkanu u 20. veku mnogo složeniji, zamolili smo Anu Filimonovu da nam osvetli što više značajnih aspekata ovog pitanja.

Nekada su velikani srpske kulture od Meda Pucića, preko Valtazara Bogišića, do braće Vojnović bili Srbi katolici. Danas ih više nema. Hrvatstvo je, u potpunosti, izjednačeno s rimokatolicizmom. Kada je počeo ovaj proces proglašavanja svih slovenskih katolika Balkana Hrvatima?

Prvi svehrvatski katolički kongres (3–5. septembra 1900) postao je polazna tačka u organizaciono-ideološkom oblikovanju hrvatskog katolicizma i dobio je kako među savremenicima, tako i među potonjim istraživačima, sakramentalnu karakteristiku stvaranja „klerikalnog programa za čitav 20. vek“. Zasedanja prvog svehrvatskog katoličkog kongresa otvorena su 3. septembra 1900. u Zagrebu u zgradi hrvatskog društva „Soko“ . Prvom svečanom zasedanju kongresa prisustvovalo je 5.000 ljudi.

Na zasedanju prve sekcije drugog dana rada kongresa glavni događaj je bio istup bosanskog nadbiskupa Josipa Štadlera sa dve osnovne postavke: neophodnost zaštite vere i doma.  Štadler je predočio: savremeni Hrvati katolici su naslednici „stare Hrvatske“, u kojoj su preci Hrvata, sa besprimernim samopožrtvovanjem, hrabro i neustrašivo, licem u lice sretali osvajače, i u toj borbi njihova vera u Boga i svoju ispravnost samo je jačala i kalila se. Štadler je tvrdio: „Naša obaveza je da, radi potomaka, sačuvamo svetinje otadžbine i vere, tako da bi Hrvatska, koju je među ostalim narodima uvek odlikovala ljubav prema otadžbini i veri, i dalje ostala takva… Mi smo – Hrvati i katolici, i hoćemo to da budemo… Sada, prilikom ovog susreta, pred celim svetom izjavljujemo: mi smo – Hrvati, mi smo – (koliko god bi neko to hteo da nam oduzme) – katolici. Mi smo i jedno i drugo. Sada je naš zadatak da svoja prava i dužnosti postavimo na čvrste, jasne osnove.“ Štadler se pozivao na istorijsko nasleđe „stare Hrvatske“, u kojoj je „vera otaca bila za Hrvate sveti štit i najuzvišeniji zadatak.

[restrictedarea]

Kako se ova akcija nastavila u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca? Šta je Vatikan, koji je u Prvom svetskom ratu, huškao balkanske katolike protiv Srba, preduzeo protiv države protivne njegovim interesima?

Oslonac katoličke akcije u Kraljevini SHS postala su omladinska društva pod nazivom „Soko“. Ivan Merc, ideolog „Sokola“, proglasio je za cilj katoličke akcije njegovo pretvaranje u „suštinu nacionalnog života hrvatskog naroda“. (Merca je papa Jovan Pavle Drugi 2003. u samostanu Petrićevac, odakle je bio koljač Miroslav Filipović-Majstorović, beatifikovao, nap. V. D.) Kao rezultat, „Soko“ se razvio u najmnogobrojniji i najuticajniji pokret na hrvatskim teritorijama sa oko 40.000 ljudi. Međutim, nakon što je 6. januara 1929. uveo diktaturu lične vlasti, kralj Aleksandar Karađorđević zabranio je „Soko“ uporedo sa drugim, kako hrvatskim, tako i srpskim organizacijama koje su imale nacionalni ili religiozni karakter.

Posle 1929. u Jugoslaviju su počeli da pristižu podaci o težnjama Vatikana da promeni postojeću političku situaciju u Srednjoj Evropi. Rimska kurija je još 1918. istupila s inicijativom za stvaranje Podunavske konfederacije na temeljima Habzburške monarhije. Kasnije se u Vatikanu pojavio plan izdvajanja Hrvatske i Slovenije kao dve zasebne republike. Počev od 1929. Sveta stolica je planirala da pripremi tlo za predstojeće geopolitičke promene na teritoriji Jugoslavije (takođe i u Rumuniji i Čehoslovačkoj), uz pomoć moćnih katoličkih partija i pokreta. Krajem 1936. i početkom 1937. na hrvatskim teritorijama, i u okvirima katoličke akcije, stvoreno je sportsko-gimnastičarsko društvo „Hrvatski junak“, koje je predstavljalo deo opšteg hrvatskog nacionalnog pokreta i u kojem su se objedinili ciljevi katoličke akcije, Hrvatske seljačke stranke i bloka frankovaca. Istovremeno je I. Protulipac, jedan od lidera „Sokola“, preporodio svoju organizaciju pod drugima nazivom – „Križari“ („Krstaši“). U1938. postojalo je 580 muških društava „križara“ (sa 30.000 članova), kao i 452 ženska društva (sa 19.000 članica). Od tog vremena „križari“ su počeli da sprovode politiku snažno izraženog hrvatskog ekskluzivizma.

NDH je, od početka, sebe proglasila za rimokatoličku „državu Božju“. Kako se njeno postojanje uklapalo u šire planove Vatikana u Evropi i svetu? Kakva je u svemu bila uloga Stepinca?

U Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, stvorenoj nakon okupacije Jugoslavije, na čudan način sjedinili su se ustaška ideologija i katolički politički krugovi. Cirkular zagrebačkog nadbiskupa Stepinca od 27. aprila 1941. ukazivao je: „Nastupilo je vreme kada jezik treba da zaćuti, a da progovori krv svojom mističnom vezom sa zemljom… Ne govorim vam samo kao sin hrvatskog naroda nego i kao predstavnik svete crkve. Govorim vam kao predstavnik crkve i kao pastir duša, molim vas i pozivam da svim snagama težite ka tome da naša Hrvatska postane Božija zemlja, jer ćemo samo tako moći da izvršimo naša dva velika zadatka… i hrvatski narod biće narod Božiji…“ Ustaški vođa Ante Pavelić uputio je pismo Piju XII u kojem je, pozivajući se na „dubinu katoličkog osećanja“ i „odanost papi“, izjavio da upravo papi pripada čast stvaranja NDH.

Međutim, Stepinčevi apologeti kažu da se on sukobljavao s Pavelićem i bio protiv ustaškog rasizma. Šta je istorijska istina?

Posle poraza nemačke vojske kod Staljingrada, diplomatski napori Svete stolice bili su usmereni ka formiranju antikomunističkog fronta. Težnja ka uspostavljanju mira odjeknula je u božićnom radijskom obraćanju Pija XII koji je naglašavao da nijedna nacija ili rasa ne samo da ne bi trebalo da budu potpuno uništene nego ne bi trebalo ni da se osećaju poniženima i bez mogućnosti za punovredan razvoj. Motivi Rimske kurije, međutim, nisu bili uzrokovani samo brigom za sudbinu naroda: u novu koncepciju Vatikana o pravednom miru nije bila uključena bespogovorna kapitulacija Nemačke, koju su zahtevali saveznici. Zbog toga je Vatikan 1943. pojačao svoju posredničku delatnost u sklapanju separatnog mira. Sovjetski Savez je tu delatnost procenio kao pokušaj Vatikana da za Nemačku postigne takav mir koji će joj omogućiti da sačuva osvojene teritorije i poziciju moćne države, sposobne da spreči prodiranje Sovjetskog Saveza na Zapad.

Stepinac je od 1943, očito pod uticajem Vatikana, počeo da se distancira od kompromitovanog Pavelića, ali od NDH nikad nije odustao.

Ne sme se zaboraviti da je Vatikan ustaše suštinski smatrao svojima. U periodu postojanja komunističke Jugoslavije i početkom Hladnog rata, Rimska kurija je podržavala delatnost ustaške emigracije i gledala na nju kao na sastavni deo antikomunističkog pokreta Zapada. Ante Pavelić, jedan od najmonstrouznijih zločinaca iz vremena Drugog svetskog rata, zajedno sa još petsto sveštenika pobegao je iz Hrvatske i dospeo u Rim, gde mu je u Vatikanu pruženo prvo utočište. Pavelić je umro 26. decembra 1954. u Madridu, primivši pričešće i papin blagoslov.

Iako je Vatikan imao odlične odnose i sa Hitlerom i sa Musolinijem, iz Drugog svetskog rata izašli su po načelu „ni luk jeli, ni luk mirisali“. Kako je došlo do toga da Vatikan i dalje igra bitnu ulogu u kreiranju svetskih procesa?

Po završetku Drugog svetskog rata, Sveta stolica počela je aktivnije da učestvuje u društveno-političkom životu katoličkih zemalja; kao rezultat preduzetih napora, Vatikan se početkom 80-ih godina HH veka pretvorio u jedan od priznatih centara svetske politike. U posleratnom periodu Pije XII je nastojao da konsoliduje katoličku Evropu kao protivtežu komunističkom sistemu, a činio je to putem ujedinjenja zemalja agresora sa drugim evropskim državama u različite saveze. Nije slučajno što je sporazum o Evropskoj ekonomskoj uniji potpisan u Rimu 25. marta 1957. uz blagoslov pape Pija XII. Osim toga, pontifeks je u Vatikanu okupio niz čuvenih ekonomista, koji su razradili program ekonomskog razvoja čija je glavna tačka bila široka ekspanzija ekonomija katoličkih zemalja. Papina inicijativa naišla je na podršku SAD: predsednik Truman i dve najautoritativnije figure američke politike – Džon Foster Dals i Dejvid Rokfeler izrazili su spremnost da učestvuju u finansiranju navedenog projekta i odobrili su ideju kombinovanja religije i politike.

A onda je došlo do zbližavanja Vašingtona i Vatikana. Kakve je to posledice imalo po svetski raspored snaga?

Osnovni pravac politike Jovana Pavla Drugog, izabranog 1978, postalo je proširenje diplomatskih i političkih veza Vatikana, i to ne u tradicionalno katoličkim zemljama, kao što su, na primer, Španija ili Austrija, nego uglavnom u SAD. Pontifeks je bio u mnogim posetama, šireći dijalog s protestantskim zemljama severne Evrope i s predstavnicima drugih veroispovesti, pa među njima i sa Izraelom i sa islamskim svetom.

Tokom 1981–1982. pravac diplomatskih odnosa između Vatikana i SAD bio je određen razmenom ambasadora pontifeksa i predsednika SAD Regana, a zatim i ličnim susretom, kojem nisu prisustvovali čak ni prevodioci. Bez obzira na to što su alijansu Svete stolice i Bele kuće pripremili vatreni katolici – Bžežinski, Kejsi i Volters, koje je podržao ministar inostranih poslova Aleksander Hejg, takođe katolik (njegov rođeni brat bio je biskup), administracija SAD, na čelu sa ministrom odbrane H. Vajnbergom, videla je u rimokatoličkoj crkvi samo uticajnu nadnacionalnu instituciju, postavljenu u kontekst „realne politike“. Regan se redovno savetovao sa visokim katoličkim krugovima, istovremeno proširujući pomoć disidentima u istočnoevropskim zemljama. Prvi ambasador SAD u Vatikanu postao je predsednikov prijatelj, kalifornijski milioner V. Vilson, koji je prešao u katoličku veru. Posle pada Berlinskog zida usledilo je uspostavljanje diplomatskih veza Vatikana sa bivšim socijalističkim zemljama: 1989. sa Poljskom i SSSR-om, 1990 – s Mađarskom, Čehoslovačkom, Rumunijom i Bugarskom, a 1991 – s Albanijom.

A šta se desilo sa nama, Srbima? Kako se to odrazilo po naš položaj na Balkanu?

U katoličkoj Poljskoj, Mađarskoj, Sloveniji i Hrvatskoj katoličke organizacije izvršile su presudan uticaj na događaje iz perioda 1990–1991. godine. Od prvih dana početka krize u Jugoslaviji, Sveta stolica je bila uvučena u društveno-političke procese na njenoj teritoriji. Rimska kurija je aktivno učestvovala u formiranju javnog mnjenja posredstvom sredstava masovnog informisanja.

Na početku balkanske krize položaj Vatikana nije podrazumevao promenu postojećeg političkog sistema nego nameru da zemlja bude dovedena do raspada i da se obezbedi nezavisnost katoličkih republika – Slovenije i Hrvatske. Zanimljivo je da su se zadaci Svete stolice podudarali sa zadacima slovenačkih i hrvatskih komunističkih lidera, odnosno ovi drugi su ih samo sproveli u život.

Početkom 90-ih godina HH veka u katoličkim sredstvima masovnog informisanja došlo je do novog zaokreta. Radio Vatikan je po čitavom svetu prenosio poslanice hrvatskih biskupa o „progonima“ i ugnjetavanju crkve u Hrvatskoj. Zagrebački nadbiskup Franjo Kuharić bio je u nizu poseta zemljama Evrope i Amerike i posredstvom američkog ogranka organizacije „Opus Dei“ uspostavio je vezu s uticajnim političkim strukturama SAD.

Zašto se danas zaboravlja da je Vatikan prvi priznao secesionističke republike bivše SFRJ u avnojevskim granicama, a da su hrvatski biskupi imali veoma značajnu ulogu u tome?

Krajem 1991, na savetovanju OEBS-a u Beču, a povodom događaja u Hrvatskoj, predstavnik Svete stolice izjavio je da se bezbednost i saradnja u Evropi ne zasnivaju samo na principu nepovredivosti granica i da se oni prevashodno zasnivaju na „priznavanju čovekovih prava i prava naroda“.

U februaru 1991, u vreme kada su u Jugoslaviji još uvek vođeni pregovori u vezi s mirnim razrešenjem konflikta, hrvatski biskupi, na čelu sa F. Kuharićem (zagrebački nadbiskup) A. Jurićem (splitski nadbiskup) i V. Puljićem (sarajevski nadbiskup), koje su podržavali i drugi jugoslovenski katolički prelati, obratili su se svetskoj javnosti s poslanicom u kojoj su izložili svoje viđenje razloga međunacionalnog konflikta i imenovali krivca. U poslanici se, između ostalog, ukazuje i na sledeće: „Hrvatska nacija i hrvatska katolička crkva nalazili su se u ugnjetenom položaju pod dominacijom srpske dinastije: prvi put u našoj istoriji našli smo se pod vlašću dinastije koja je Srpsku pravoslavnu crkvu proglasila za državnu crkvu… Prilikom pokušaja da zaštite nacionalnu i kulturnu samobitnost, Hrvati su bili izloženi intenzivnim progonima… Drugi svetski rat uništio je Kraljevinu Jugoslaviju… Sve nesrpske nacije, koje su Kraljevinu doživljavale kao tamnicu naroda, podržale su njen pad i prihvatile rat koji je tada počeo kao svoje oslobođenje… Hrvati su bili izloženi napadima naoružanih grupa srpskih četnika… Lokalni komunistički partizanski odredi kontrolisali su ili marginalizovali sve ostale, aktivne ili pasivne, demokratske sile otpora… Katolička crkva i hrvatski narod su i u posleratnom periodu stradali od nasilja komunističke vlasti… Događala su se politička ubistva, koncentracioni logori i nasilna emigracija… Crkva je nadahnula narod da se oslobodi straha i apatije… Posle sažaljenja dostojnog iskustva Prve (1918–1941) i Druge Jugoslavije (1945–1990), crkva podržava novi politički plan, zasnovan na nezavisnosti naroda… Nama se, međutim, suprotstavlja drugi politički plan koji podržava socijalizam komunističkog tipa, usmeren ka očuvanju centralističke Jugoslavije… Iza ovog plana stoje srpski političari, oficirski kadar vojske (u većini slučajeva srpski) i, nažalost, mnogi predstavnici Srpske pravoslavne crkve… U slučaju da se u Srbiji i Crnoj Gori održi komunistički režim (zamaskiran u socijalistički), nama preti opasnost kosovizacije, odnosno likvidacija nacionalnih prava, slično kao što je učinjeno s albanskim stanovništvom Kosova tokom poslednje dve godine…“

Možemo li zaboraviti da je papa Vojtila, koga je Vatikan proglasio „blaženikom“, imao bitnu ulogu u razbijanju Jugoslavije?

Hrvatski predsednik Franjo Tuđman i slovenački predsednik Milan Kučan uspostavili su tesne i stalne kontakte sa Svetom stolicom, dok je, istovremeno, vatikanska štampa obezbeđivala široku informativnu podršku procesu izdvajanja Slovenije i Hrvatske iz Jugoslavije. Na dan 21. aprila 1991. papa Jovan Pavle Drugi istupio je sa govorom u kojem je izneo tvrdnju o nužnosti političkih promena u Jugoslaviji, naglašavajući tezu o kulturnoj, istorijskoj, religioznoj i lingvističkoj razlici među njenim narodima.

Proglašenje nezavisnosti Slovenije i Hrvatske pozdravila je celokupna viša rimokatolička jerarhija u Jugoslaviji. Na dan 28. juna (Vidovdan, zar ne?) pontifeks je uputio pozdravne poslanice S. Mesiću, F. Tuđmanu i M. Kučanu, da bi 29. juna papa izjavio da „gušenje legitimnih prava i težnji naroda znače nasilje“, pri čemu je za pojavu progona srpskog stanovništva poglavar rimokatoličke crkve optužio… same Srbe, pošto oni sprovode „mikronacionalizam“.

Neposredno uključenje Rimske kurije u konflikt na teritoriji Jugoslavije dovelo je do zaoštravanja situacije, da bi papa 17. avgusta, tokom svoje posete Mađarskoj, podržao nacionalne ciljeve Hrvatske. Na vanrednoj sednici OEBS-a u Pragu delegat Svete stolice izložio je stav Rimske kurije u vezi s mogućim geopolitičkim promenama u Evropi a koje su podrazumevale „stvaranje nove Evrope kao prirodne posledice helsinškog procesa“. Saglasno planu Vatikana, unutrašnje granice među jugoslovenskim republikama „nisu isključivo administrativne“, one su „u podjednakoj meri istorijske i međunarodno priznate i zagarantovane postojećim Ustavom“.

Šta je hrvatski biskupat preduzimao da bi za glavne krivce u ratu na teritoriji bivše Jugoslavije svet proglasio Srbe?

U septembru 1991. kardinal Kuharić proglasio je Srbiju krivcem za agresiju, usmerenu na proširenje sopstvene teritorije. Krajem 1991. katolička crkva mobilisala je sve svoje informativne resurse. I dok se Francuska kolebala povodom definisanja svoje pozicije u balkanskoj krizi, splitski nadbiskup Jurić uputio je poslanicu francuskim biskupima, obaveštavajući ih o „čudovišnom ratu“ poslednjeg bastiona komunizma u Evropi – federalne armije, čiji je cilj „istrebljenje hrvatskog naroda“. Na dan 22. septembra papa je izjavio da „deli bol Hrvatske“, a 18. maja 1992, na savetovanju Bilderberške grupe, papa je potvrdio pravo međunarodne zajednice na intervenciju u ime zaštite „ljudskih prava“.

Posle proglašenja nezavisnosti Slovenije i Hrvatske, Sveta stolica je razvila diplomatsku aktivnost bez presedana, a sa ciljem da republike koje su se otcepile dobiju međunarodno priznanje. Papa je pri tome ukazivao na „nepravedan rat“ koji je pokrenut protiv hrvatskog naroda i na „činove agresije, koji se nužno moraju okončati“. U tom periodu, ni OUN, ni OEBS, ni Evropska unija, nisu događaje u Jugoslaviji tumačili kao „agresiju“, a još su manje bili skloni da administrativne granice razmatraju kao međunarodne ili pak da akcije nezakonitih vojnih formacija tretiraju kao „pravedan rat“.

U periodu rasplamsavanja konflikta i njegovog prerastanja u etničko-građanski rat širokih dimenzija, Vatikan je, 13. januara 1992, jednostrano priznao Hrvatsku i Sloveniju.

U memorandumu Svete stolice, upućenom Evropskoj uniji povodom situacije u Bosni i Hercegovini (15. aprila 1992), Vatikan je zatražio organizovanje otpora „intervenciji naoružanih bandi jugoslovenske federalne armije“; 6. decembra 1994, prilikom susreta šefova država i vlada članica OEBS-a u Budimpešti, kardinal Sodano zatražio je od međunarodne zajednice da se ustanove jasniji kriterijumi „žrtava“ i „agresora“, podrazumevajući pod „agresorima“ Srbe. U jeku bosanskog sukoba papa je izrazio želju da poseti Zagreb, Beograd i Sarajevo. Pravoslavna crkva je uložila protest protiv pontifeksove posete Beogradu, pošto je poglavar rimokatoličke crkve osudio čin genocida nad Jermenima, Romima i Jevrejima i oštro kritikovao totalitarističke režime staljinističkog tipa u Kini i Kambodži, ali izvinjenje zbog saučestvovanja rimokatoličkih sveštenika u zločinu genocida nad srpskim stanovništvom u periodu Drugog svetskog rata nije usledilo.

Papa je 10–11. septembra 1994. doputovao u posetu Hrvatskoj, tokom koje je pozivao na „kulturu mira“ i na odustajanje od uskonacionalističkih stavova.

A kakav je bio stav Vatikana prema ratu u Bosni i Hercegovini?

S jedne strane, vatikanska diplomatija je zvanično uložila veliki napor u traženju rešenja za regulisanje konflikta u Bosni i Hercegovini, dok je, s druge strane, papa podržao bombardovanje srpskih položaja od strane NATO snaga, tokom kojeg su uglavnom postradali civili.

U julu 1995. vlada Republike Srpske u Bosni i Hercegovini prihvatila je predlog Svete stolice da se izvrše konsultacije s predstavnicima vatikanskog Instituta za politička i ekonomska istraživanja u oblasti saradnje i razvoja. U sastavu srpske delegacije nalazila su se dva člana vlade – Miroslav Toholj i Dragan Kalinić, kao i dva stručnjaka – akademik Milorad Ekmečić i Žika Rakić. Do dijaloga, međutim, nije došlo. U vreme boravka srpske delegacije Vatikan je u svojim sredstvima javnog informisanja nastavio da razvija kampanju osuđivanja srpskih dejstava u Srebrenici i Žepi. Istovremeno su hrvatske operacija „Bljesak“ i „Oluja“ imenovane kao „vraćanje teritorija“. Na dan 19. oktobra 1995. papa je konačno definisao svoju poziciju, podržavajući princip humanitarne intervencije.

Naši ekumenski delatnici ističu kako papa nije priznao nezavisno Kosovo. Međutim, kako je Vatikan delovao od početka kosovske krize devedesetih godina prošlog veka?

U slučaju kosovskog konflikta, Sveta stolica će primeniti već razrađenu taktiku. Zagrebački nadbiskup Kuharić, ljubljanski nadbiskup Šuster, katolička štampa – kako u samoj Jugoslaviji, tako i u Vatikanu – odobrili su postupke secesionističkih snaga. U aprilu 1994. papa je posetio Albaniju i podržao zahteve albanskih separatista na Kosovu. Pontifeks je bio jedan od prvih svetskih lidera koji su 1998. zatražili da se sprovede energična akcija protiv Srbije. Tako je 30. marta 1999. sazvao savet ambasadora zemalja NATO-a i zemalja članica Saveta bezbednosti OUN-a, akreditovanih pri Svetoj stolici, s ciljem da se prekinu vojna dejstva protiv Srbije… u vreme uskršnjih praznika.

Vratimo se Stepincu. Ovde se zaboravlja da ga je papa Jovan Pavle Drugi već kanonizovao 1998. u Mariji Bistrici. On je proglašen „blaženim“. Sad se samo čeka da se proglasi od lokalnog za univerzalnog sveca rimokatolicizma. Šta stoji iza svega?

Jedno od usmerenja papske politike na prelasku iz HH u HHI vek bilo je i proglašenje niza hrvatskih religiozno-političkih poslenika za svetitelje. Druga poseta Jovana Pavla Drugog Zagrebu bila je povezana sa beatifikacijom zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca, zbog čega je došlo do zaoštravanja odnosa između rimokatoličke i pravoslavne crkve. Predstavnici pravoslavne crkve ukazivali su na nasilno preobraćanje 255.000 pravoslavnih Srba u katolicizam i na genocid prema srpskom, jevrejskom i ciganskom narodu u vreme Drugog svetskog rata. Međutim, bez obzira na navođenje vapijućih činjenica o učešću rimokatoličkog klera u zločinima hrvatskih ustaša, Pije XII je posle sloma NDH imenovao nadbiskupa Stepinca za kardinala i člana kurije. Stepinac je 1960. sahranjen na najsvetijem mestu na hrvatskoj zemlji – u zagrebačkoj katedrali, a to je, u suštini, značilo rehabilitaciju njegove politike. Čin nasilnog pokatoličavanja Srba Sveta stolica nije proglasila poništenim.

[/restrictedarea]