Gligor Čemerski (1940–2016) – P O S T F A K T U M (POST FATUM)

Piše Dragan Radenović

Video je sebe kao hroničara duhovnog sveta svog vremena, situiranog po strani savremenog postmodernističkog vandalizma. Njega je iskustvo moderne, na amplitudi talasa, nosilo u neizvesnu egzistencijalnu paradigmu umetnika-filozofa

Likovni odgovori slikama, crtežom i povremeno nespretno sačinjenim, ali zato beskonačno šarmantnim skulpturama, kojima je davao mističnu dimenziju hodajućih objekata u boji, najpre govore o intelektualnom putu maestra Gligora Čemerskog. U čestim razgovorima, koje smo vodili neskriveno izražavajući opčinjenost fenomenom kosmosa, formirali smo zajedničku svest da pripadamo velikom lancu bivstvovanja što nas združuje s drvećem, kamenjem, životinjama, ljudima i zvezdama. On nije prihvatao da je stopljen sa celinom. Video je sebe kao hroničara duhovnog sveta svog vremena, situiranog po strani savremenog postmodernističkog vandalizma. Njega je iskustvo moderne, na amplitudi talasa, nosilo u neizvesnu egzistencijalnu paradigmu umetnika-filozofa. Sa tog puta nisu ga mogli skrenuti ni religiozni razlozi, iako je bio temeljno informisani vernik religije svojih prethodnika.
Bilo je određeno da naše druženje, započeto u poznim godinama, bude zasnovano na platonovskoj definiciji da filozofirati znači uvežbavati se za umiranje. Sada vidim da je njegovo slikanje bio govor filozofa, o kojem ja, sa jasnom namerom pišem za specifičnog čitaoca, likovnog umetnika, koga očekuje neizvesan rat sa gegom i/ili dosetkom umesto angažovanim stvaranjem. Niko meni poznat nije tako sjajno pokazao da vežbati se za umiranje zapravo predstavlja pobedu nad prolaznošću i istinsko življenje i prevazilaženje nesavršenosti, u ime neograničenog trajanja, kao što je to učinio gospodin Čemerski. Slikarstvo je bez pretenzija i namere uzdigao na nivo sveopšte perspektive. Iskustvo stečeno u borbi sa samim sobom i svoj pristrastan odnos prema likovnim umetnicima pretvorio je u svest o pripadnosti ljudskoj zajednici, delujući neprestano i oslanjajući se na primere sveopšteg dobra. Nadahnut poštenjem porodice svojih predaka i dvema, koje je sam stvorio, očekivao je častan i korektan odnos od svih. Nije uspeo da se uzdigne do univerzalnog i racionalnog ja svog vremena, jer je praksa cunamija demokratije počistila objektivne pokušaje pravičnosti prethodnih generacija. Srećom je to rezultiralo stotinama slika njegove posebne poetike, gde je tražio, nalazio i sačuvao vlastitu subjektivnost.
Naivan pogled na svet slikara Gligora Čemerskog je bila njegova mladalačka odluka da široko otvorenih očiju gleda u sebe i oko sebe. U sadašnjem trenutku to je redak primer prakse stoika, koje su kod sebe bili svesni Montenj i Gete. Pjer Ado je ovu izuzetnost nazvao „čistom srećom postojanja“, a naš Prijatelj slikar, zadivljen svetom zaljubljeno se osmehivao pred zagonetkom postojanja. Njegovo vreme u beskraju vremena, njegov jedini prostor u nepreglednom mnoštvu prostora, čiji smo i mi deo, ostao je na brojnim radovima, kojima se upotpunjuje mozaik života neprevaziđenog mozaičara. Uspravni čovek Gligor nije nas uverio da je vrlina korisnija od poroka, ali je, ništa ne dokazujući, stvorio načelo da je put ka sreći metafizika svakog pojedinačnog čina u zavisnosti od otvorenosti za druge u nedogledu beskrajnosti sveta.
Ovaj tekst je dug prijateljstva prema umetničkoj istini života kompleksnog stvaraoca kakav je bio Gligor Čemerski. Ostavljam sudu onih koji su ga poznavali bolje od mene da urade njegov podrobniji portret, istovremeno da ne budu prestrogi i da ne zamere na ovakvom mom zanimanju prema zajedničkom prijatelju.