Arhimandrit Serafim Šemjatovski: Sablažnjeni pred EU

Nametanje demokratskih, „opšteevropskih vrednosti“ poprima religijski karakter. U suštini to je pobuna protiv Boga i krah je neizbežan

Razgovarala Nataša Jovanović
Fotografije Andrej Kozlov

U Češkoj i Slovačkoj postoji tek jedan odsto pravoslavnih vernika. Kroz istoriju, od 9. veka i misije Ćirila i Metodija, preko Prvog i Drugog svetskog rata, pravoslavni Česi i Slovaci menjali su i granice i carstva, trpeći velika iskušenja i stradanja. O iskustvu ove pravoslavne crkve sa katolicima, pokušajima unijaćenja, ispovedanju pravoslavne vere, EU, te migracionoj krizi razgovaramo sa arhimandritom Serafimom Šemjatovskim, predstavnikom Pravoslavne crkve čeških zemalja i Slovačke pri patrijarhu moskovskom i cele Rusije.

Dolazite iz zemlje koja kao članica NATO neguje vrednosti zapadnog civilizacijskog kruga. Da li je u takvim okolnostima teže ispovedati pravoslavnu veru?
Svako treba da radi svoj posao, građevinar da gradi, učitelj da uči, vojnik da ratuje, država pak da brine o svojim građanima, a ne da se bavi ideologijom. Duhovna pitanja i dela milosrđa pripadaju Crkvi. U zemljama Evrope ova pravila ne važe. Pravde radi, treba reći da nisu svi klekli pred Vaalom (Z Car. 19:18), kao i u narodu Božjem u vremena proroka Ilije. U Evropi postoje države u kojima se rukovodstvo trudi da odbrani interese svojih građana. Isto tako mogu sa sigurnošću reći da, bez obzira na prividni trijumf liberalne ideologije, većina građana Evrope ima trezven pogled na život i društvo. Kada kažem trezven, ne mislim samo na hrišćanski već na razuman pogled koji takođe smatram izrazom opozicionog mišljenja u odnosu na politiku EU.
Kada je reč o položaju češke i slovačke pravoslavne crkve moram reći da nismo odvojeni od države već smo, kao i katolička i protestantska crkva, deo Ministarstva kulture. Vlada Slovačke, izuzev pojedinaca, staje u odbranu hrišćanskih vrednosti, dok je u Češkoj primetno odvajanje Crkve od države i proces povratka imovine je u toku. Kada taj proces bude završen, jasnije ćemo videti kakvi ti odnosi uistinu jesu.

Kako iz duhovnog vidokruga, iz ugla hrišćanske istoriosofije i aksiologije ocenjujte EU?
Dublji uvid u vrednosne temelje na kojima počiva EU sablažnjuje pravoslavnog čoveka.
Zar je ovo ona Evropa, kovačnica ideja, rasadnik hrišćanske misli? Naravno da nije! Savremena evropska država je zaboravila na Boga i politička nomenklatura EU pokušava da u društvenom životu na sebe preuzme ulogu Crkve. Nametanje „opšteevropskih vrednosti“ nosi skoro religijski karakter. U suštini ovo je pobuna protiv Boga i krah je neizbežan.
Iako je ispovedanje vere slobodno, hrišćanstvo ne predstavlja nikakvu društvenu silu, a zakoni i običaji društva vremenom su dobijali antihrišćanski karakter.
[restrictedarea]
Kada su vrednosne koordinate vizantijske, istočnopravoslavne civilizacije počele da se menjaju?
Tokom vekova, ali najizrazitije u novom veku pod pritiskom agresivne, sveizjednačavajuće vesternizacije sveta. Vrednosni resursi su presahnuli. „Uspeh“ je zauzeo mesto Boga. Naravno, reč je o prividu uspeha, kao u jevanđelskoj priči o nerazumnom bogatašu. Kraj priče svima je dobro poznat.
I ispričao je njima priču: jednom bogatom čoveku njiva je dobro rodila; i on je razgovarao sam sa sobom: „Šta mi je činiti? Nemam kuda da skladištim plodove moje.“ I smislio je: „Eto šta ću uraditi: rasturiću ambare moje i sagradiću veće, i sakupiću u njih sav hleb moj i sva dobra moja, i reći ću duši mojoj: Dušo! Mnoga dobra leže kod tebe na mnogaja leta: živi mirno, jedi, pij, veseli se.“ Ali Bog je rekao njemu: „Bezumniče, ove noći dušu tvoju uzeću; kome će ostati to, što si spremio?“ Tako biva sa tim, ko sakuplja bogatstvo za sebe, a ne za Boga (Lk. 12:16–21).
Zapad se otuđio, počeo da se divi sebi i živi saglasno svojim pravilima koja uzgred pokušava da nametne svima. Svake godine pod nogama Zapada nađe se neki ovi autoritet, sve do onih viših – Slova Božjih. Odricanja od Svetog pisma i Bogom datih zakona prirode najvidljiviji su u narušavanju porodičnih odnosa.

Alternativa zapadnom pogledu na svet nalazi se u jevanđelju. U kojoj meri pali čovek zapadnog duha može da prepozna ovu istinu?
Hrišćani koji žive na Zapadu suočavali su se sa „nenasilnom“ sekularizacijom što je za posledicu imalo odricanje od Otkrovenja Božjeg. Otuda mislim da veliki značaj ima poziv hrišćanima, koji su sa Havanskog sastanka uputili presveti patrijarh Kiril i papa Francisko, da se vrate svojim korenima. Ova deklaracija i uopšte sam susret dogodio se na vreme i on je veoma važan. Kada se pažljivo pročita dokument, jasno je da greše oni koji u njemu prepoznaju ekumenistički dijalog, jer nijedna izvorna vrednost pravoslavlja nije dovedena u pitanje. Strah za pravoslavnu crkvu je izlišan. Posle ovog susreta Amerika i zapadne zemlje priznale su da se u Siriji i na Bliskom istoku desio genocid nad hrišćanima, nezapamćen u istoriji.

Gotovo sve scene iz Starog zaveta vezane su za prostor Bliskog istoka na kome se danas odigrava drama epskih razmera. Slučajnost, plan ili nešto treće…
Nafta, naftni dolari i bogatstvo inspirisali su idejne tvorce nove ratne mape sveta. Ali progon hrišćana sa tih teritorija nije tek puka posledica ratnih dešavanja. Uostalom i činjenica da navodno srušeni spomenici kulture od izuzetne važnosti i svedočanstva jedne civilizacije završavaju u SAD, nešto govori.

O američkom džihadizmu?
Možemo tako reći.

Idemo su susret Svepravoslavnom saboru. Dok pojedini episkopi upozoravaju da bi on za posledicu mogao imati dehristijanizaciju pravoslavne vaseljene, drugi zameraju način glasanja koji predviđa model jedna Crkva – jedan glas. Kakav je stav vaše crkve?
Naša crkva aktivno učestvuje u pripremama za održavanje Sabora. On neće zalaziti u dogmatska pitanja. Dokumenti koje smo dobili tiču se svakodnevnog života pravoslavnog hrišćanina i ona su odobrena od strane svih pomesnih pravoslavnih crkava, uz neka manja odstupanja. Poređenje sa Drugim vatikanskim koncilom koje se stalno nameće u javnosti nije umesno. Drugi vatikanski koncil rimokatolicizmu je doneo reforme po uzoru na protestantizam, od ukidanja latinskog kao bogoslužbenog jezika do skraćivanja mise na pola sata, pa danas u evropskim zemljama vlada ogromna kriza kad su u pitanju sveštenički kandidati, a u hramovima, u kojima nema vernika, otvaraju se auto-mehaničarske radionice. Nasuprot tome, ideja Svepravoslavnog sabora je da pokažemo svetu da postojimo i da smo u svom postojanju jedinstveni.

Činjenica je da postoje sporenja između Carigradske i Moskovske patrijaršije. Kojoj je vaša crkva bliža?
Naša crkva je samostalna, autokefalna i počiva na sistemu uspostavljenih pravila. Teško je odrediti kojoj sferi uticaja je ona bliža. Vaseljenski patrijarh sa sedištem u Konstantinopolju je „prvi među jednakima“, a Konstantinopoljska patrijaršija, zvana „majkom svih crkava“, prva je u hijerarhiji pravoslavnih crkava.

Kako tumačite to što je pre dve godine patrijarh Vartolomej osporio proglašenje mitropolita prešovskog Rostislava za poglavara Pravoslavne crkve čeških zemalja i Slovačke. Da li ovo direktno mešanje proističe iz prava časti?
Pomesni sabor Pravoslavne crkve čeških zemalja i Slovačke 2014. godine je za svog novog poglavara izabrao arhiepiskopa prešovskog Rostislava. Tada je patrijarh Vartolomej pozvao Sveti sinod, duhovništvo i mirjane Pravoslavne crkve čeških zemalja i Slovačke da sazovu novi Sabor i sprovedu nove izbore. One na kojima je izabran mitropolit Rostislav, patrijarh Vartolomej je proglasio nevažećim. Međutim, ruski patrijarh Kiril je na Arhijerejskom savetovanju rekao da „u uslovima kada Konstantinopoljska patrijaršija nije priznala izbor novog predstojatelja, Ruska pravoslavna crkva podržala je svoju ćerku-crkvu i uputila je na intronizaciju mitropolita Rostislava zvaničnu delegaciju“. Patrijarh Kiril je čestitao mitropolitu Rostislavu uvođenje u mitropolitski tron čeških zemalja i Slovačke. No sada je ovo sporno pitanje rešeno.

Malo je poznata činjenica da je Češka crkva do 1948. bila u nadležnosti SPC. Koliko je među vašim vernicima živo sećanje na preplitanje dva naroda, dve crkve?
Pravoslavlje ima svoju duboku ukorenjenost na prostorima današnjih čeških zemalja i Slovačke. Još u 9. veku braća Kirilo i Metodije doneli su vizantijski tip bogosluženja. Ali, usled latinizacije i germanizacije, bogoslužbeni jezik na staroslovenskom je jenjavao. Tek kasnije, zahvaljujući pomoći Srpske crkve od Bukovinske mitropolije i novoosnovanih čeških i slovačkih episkopija, osnovana je Češka pravoslavna crkva. Prvi njen mitropolit bio je Gorazd, kasnije kanonizovan kao Sveti Gorazd Češki. Takođe, malo je poznato da je za hirotoniju Mateja Pavlika za episkopa delom zaslužan episkop niški Dositej. Vladika Dositej je uticao na Mateja Pavlika i njegovom zaslugom Češka narodna crkva se okrenula ka Istoku. Delegacija Pavlikovih pristalica je 1921. godine došla u Kraljevstvo SHS kod predstavnika vlasti SPC, i zatražila svetotajinsku potvrdu za svoje izabrane jerarhije. Mateja Pavlik je rođen u češkoj porodici rimokatoličke veroispovesti, a umro kao episkop pravoslavne crkve pred nemačkim streljačkim strojem.

Vatikan do danas nije sproveo svoj plan potpunog unijaćenja pravoslavnih Slovaka i Čeha. Da li pritisci i dalje postoje, s obzirom na broj vernika?
U Češkoj i Slovačkoj postoji po jedan odsto pravoslavnih. Najbrojniji su katolici, zatim protestanti i kalvinisti. Pritisci nikada nisu prestajali. U politici Vatikana postoji kontinuitet od raskola 1054. do danas – istina sa različitim metodama i ne uvek istim uspehom. Istorija pravoslavnih u Češkoj, Slovačkoj, nekada Moravskoj, bila je obeležena stalnim progonima i pritiscima. U Habzburškoj monarhiji nama su oduzimali hramove i crkve koje smo kasnije opet podizali. Posle propasti Habzburške imperije Česi su ponovo potražili pravoslavnu veru svojih predaka. Tokom Drugog svetskog rata pravoslavni episkopi i sveštenstvo masovno su proganjani i streljani.
Mnogi zameraju pravoslavnoj crkvi konzervativnost. Smatrate li da bi modernizacija Crkve približila veru savremenom čoveku?
Moramo pažljivo da delujemo jer modernizacija veoma lako može da poljulja suštinu naše vere. Zato postoji sabornost. To će biti jedno od pitanja na Svepravoslavnom saboru, kako i da li treba da se prilagođavamo modernom čoveku i u kojoj meri, jer ono što je prihvatljivo u jednoj crkvi nije u drugoj. Pitanje braka je rešeno u mnogim crkvama, ali takvo rešenje recimo nije prihvatljivo za Gruzijsku crkvu, oslonjenu na tradiciju i običaje svoga naroda.

Srpsko groblje u Olomoucu

Na istok Češke, u gradu Olomoucu, nalazi se srpska kapela u kojoj su položene kosti Srba stradalih u Prvom svetskom ratu. U toku Velikog rata na teritoriji Austrougarske formirani su koncentracioni logori za zarobljene vojnike i srpske civile. Ostalo je zabeleženo da je najstariji logoraš bio devedesetdvogodišnji pravoslavni sveštenik, a najmlađi koji je umro u logoru – njegov unuk, koji je imao samo osam godina. Na teritoriji današnje Češke leže kosti oko 16.000 Srba. Episkop Dositej niški je 1921. godine dolazio na vojničko groblje u Olomoucu da drži parastos srpskim mučenicima.

EU kao uspavana lepotica

Nedavno ste o migracionoj krizi imali zapaženo izlaganje na konferenciji Fonda jedinstva pravoslavnih naroda. Da li EU, koja u preambulu svog osnovnog akta nije uključila hrišćanske vrednosti kao temelj EU, može biti sposobna da se suoči sa migracionom krizom?
Ono što piše u preambuli osnivačkog akta EU ne obavezuje narod koji tu živi da se odrekne hrišćanskih vrednosti. Problem je mnogo dublji. Svet je zapao u globalnu krizu, a tek jedna od njih je i ova izbeglička koju treba posmatrati kao izazov evropskoj samospoznaji. Kriza je izazvana ne samo spoljnim već i unutrašnjim razlozima. Očigledno je da je sem želje miliona izbeglica da stignu u Evropu blagostanja, postojao i nerazuman i inferioran odgovor evropske političke elite. Sada nećemo da razmatramo uticaj drugih svetskih centara na izbegličku krizu u Evropi. Očigledno da je svaki centar moći i vlasti imao svoj interes i sledio svoju liniju. Svaki sem uspavane EU. Lideri EU kao da su rešili da unište svoje države. Umesto zaštite interesa svojih država, očuvanja hrišćanskih vrednosti, oni su svojim odlukama i sami uzeli učešće u rušenju kulturološkog, etičkog i etničkog obrasca.
Kao predstavnik pravoslavlja u centralnoj Evropi, mogu da posvedočim kako je stanovništvo Mađarske i Slovačke pozdravilo odluke svojih političara, posebno nastupe mađarskog premijera Viktora Orbana koji nije štedeo reči kritike na račun rukovodstva EU. Ne treba da čudi što je Orban u Briselu proglašen „putinistom“, što je za evrobirokrate velika uvreda, ali za normalan svet velika pohvala.
[/restrictedarea]