ŽELJKO ĐUROVIĆ – Tragovi ka večnosti

Reč dobitnika Nagrada Zadužbine „Momčilo Momo Kapor“

Razgovarao Dejan Đorić
Fotografije Nikola Čubrilo

I kod mene i kod Kapora ispostavilo se da su „Žene“ najvrednije i u životu i u stvaralaštvu, što ne čudi, jer samo žena svojom opojnošću, zanosom i preobražajem budi najnežnija osećanja i predstavlja afirmaciju života samim svojim postojanjem. Ona je srce sveta, harmonija svih disonantnosti, rog izobilja, izvor i luka. Ona je večito DA životu koje se reflektuje kroz milion odraza, pa i kroz moje stvaralaštvo

Nagrada Zadužbine „Momčilo Momo Kapor“ postala je jedna od najuglednijih u našoj kulturi. Dodeljuje se naizmenično za književnost i slikarstvo, simbolički objedinjujući Kaporovo stvaralaštvo. Dobili su je Emir Kusturica, Peter Handke i Dragan Jovanović Danilov, a od slikara Vladimir Dunjić i Mirjana Maoduš. Ovogodišnji laureat je slikar i profesor Željko Đurović (Danilovgrad, 1956). Nagrada je stigla u pravo vreme, na vrhuncu karijere ovog umetnika, koga cene najveći figurativni slikari druge polovine dvadesetog veka, kao što su Ernst Fuks i Giger. Đurović je nedavno imao uspešnu izložbu u kultnoj beogradskoj Galeriji „Heksalab“, te u Kragujevcu gde predaje na fakultetu i u Lazarevcu. Ove godine izložiće radove na tri samostalne izložbe u Crnoj Gori, u novembru i u Beogradu u Galeriji ULUS, kada će predstaviti i svoju novu monografiju.

Član je međunarodne grupe slikara fantastike Libellule iz Francuske, sa kojom godinama izlaže u Parizu i evropskim centrima. O ovom stvaraocu postoji neobičan podatak – njegov rad prikazan je u dvadeset osam domaćih i stranih knjiga, od kojih su mnoge reprezentativne, a to je rezultat njegove izlagačke aktivnosti i ugleda.

Ovogodišnji ste dobitnik ugledne nagrade za slikarstvo Zadužbine „Momčilo Momo Kapor“. Šta za vas predstavljaju ta nagrada i delo crtača, slikara i književnika Mome Kapora?

Izuzetna mi je čast da je meni i mome slikarstvu dodeljena nagrada Zadužbine koja nosi ime jedne po svemu originalne osobe, koja je svojim delom, a još više svojom ličnošću nadilazila skučene duhovne prostore u kojima smo svi mi, bili toga svesni ili ne, suštinski živeli dugi niz decenija. To mi daje laskavu nadu da i moje dugogodišnje umetničko putešestvije možda ima makar neke od tih elemenata dionizijske lepote i slavljenja života, tako karakterističnog za Momu Kapora koji je znao da je za svako uživanje u zanosu života i umetnosti dovoljan samo taj nevini dečji poziv na igru. Taj stvaralački impuls, koji uzdiže čoveka iznad svih svakodnevnih muka, i mene tera da stalno gledam ispred sebe i ono najvrednije pretačem u svoje slike. To što se i kod mene i kod Kapora ispostavilo da su „Žene“ najvrednije i u životu i u stvaralaštvu takođe ne čudi, jer samo žena svojom opojnošću, zanosom i preobražajem budi najnežnija osećanja i predstavlja afirmaciju života samim svojim postojanjem. Ona je srce sveta, harmonija svih disonantnosti, rog izobilja, izvor i luka. Ona je večito DA životu koje se reflektuje kroz milion odraza, pa i kroz moje stvaralaštvo. Živeti onako kako je znao da živi Momo Kapor, uživajući u spontanoj nevinosti stvaranja, u igri koja uvek nanovo počinje, jer je beskonačna i jer samo kroz nju i mi deca boga Dionisa, postajemo deo večnosti.

[restrictedarea]

Potpuno ste se ostvarili kao slikar, crtač i grafičar, što je neuobičajeno ne samo u našoj sredini. Kao likovni umetnik jedinstveni ste, vaše stvaralaštvo nema dodirnih tačaka ni sa čim u srpskoj i svetskoj umetnosti. U čemu je tajna tog umeća?

Hvala vam na tim rečima, ali ne bih išao tako daleko. U prvom periodu sam se bavio isključivo crtežom, zatim je tu ušla grafika da bi vremenom slika preuzela glavnu ulogu. Spadam u slikare koji se nisu tražili, tema je bila u meni i ja sam je u crtežu i grafici sasvim sigurno artikulisao, ali što se tiče slikarstva, bila mi je potrebna cela decenija traženja kako bih je najadekvatnije preneo u sliku, tako da je prva samostalna izložba slika usledila desetak godina posle završenih studija. Saveti koje sam usvajao od profesora, kao i to što je nudila beogradska slikarska škola nisu bili dovoljni za ono što sam hteo da dobijem u slici. Od najranijih slikarskih početaka bio sam okrenut Evropi, starim majstorima slikarstva, fantastici i ta ljubav traje i danas. To je kao jedna žena koja se voli ceo život. Baština fantastike, metafizike, nadrealnog je ogromna i moguće je naći dodirne tačke, ali gledano u celini moj rad nailazi na veliko odobravanje i prihvatanje određenih centara Evrope i šire koji neguju fantastiku i vizionarsko slikarstvo.

Profesor ste u Kragujevcu i uzor mladim crtačima. Ključni ste za obnovu i razvoj figurativnog i fantastičnog crteža. Kako objašnjavate da su se mnogi mladi umetnici u doba prevlasti postkonceptualne neoavangarde i virtuelne haj-tek estetike vratili drevnom vidu umetnosti i to u formi najviše cenjenoj šezdesetih godina prošlog veka?

Da, predajem crtanje i slikanje na FILUM-u u Kragujevcu i insistiram na crtežu. Želim da mu vratim dostojanstvo i po kvalitetu i po formatu. Ne prihvatam mišljenje da je svaki trag po papiru crtež. Želim da taj trag bude smislen i likovno delo dovoljno za sebe. Moram reći da taj moj stav nailazi na otpor u određenim profesorskim i likovnim krugovima, čak idu toliko daleko da samim tim što je neko bio moj student, i bez gledanja njegovih radova, odbijaju ga sa izložbi. Jer kažu, bože moj, oni neguju umetnički crtež. Koja glupost. Predložio bih Ministarstvu prosvete da uvede obavezne psihijatrijske preglede za predavače na umetničkim školama i fakultetima.

Ne smemo zaboraviti profesora Dragana Lubardu koji je godinama negovao studentski crtež i pravio veoma posećene izložbe crteža u Beogradu. Zatim, Galerija „Haos“ i Fondacija V. Veličković su pokrenuli sa mrtve tačke crtež i animirali studente da se njime bave. Ne čudi me što se crtež vratio na velika vrata. Svaki mladi čovek koji hoće da se bavi likovnom umetnošću mora da se oproba i iskaže kroz crtež kao esenciju likovnog jezika. Sve ovo nazovi moderno i savremeno dođe i prođe. Geg, dosetka, laž, ko bajagi kreativnost. Ako hoćeš da traješ – crtaj!

Jedini ste naš umetnik srednje generacije sa uspešnom karijerom u inostranstvu, premda ne živite na Zapadu. Duže vreme redovno učestvujete na važnim evropskim izložbama posvećenim fantastičnom realizmu, praćenim izvanrednim katalozima i knjigama. Zašto u našoj javnosti nije odgovarajuće vrednovan vaš uspeh?

Ako pod uspešnom karijerom smatrate izlaganje u inostranstvu, onda da. Nema evropske zemlje u kojoj nisam izlagao. Na svim kontinentima su moji radovi. Član sam dve međunarodne grupe umetnika, Libellule i Liba W. Stambolion sa kojima redovno izlažem, tako da godišnje imam 7-8 nastupa po Evropi. To su veoma posećene izložbe u referentnim prostorima. Kao član grupe Libellule izlažem deset godina i za to vreme naše izložbe je videlo preko pola miliona posetilaca. To je zvanični podatak. Neke izložbe se reklamiraju plakatima i naslovnim koricama kataloga na kojima su moje slike. Knjige u kojima sam zastupljen mogu se kupiti u knjižarama „Luvra“ i „Bobura“. Ovde je vreme Mediale prošlo. Još poneka slikarska veličina iz toga plemena hoda i priča je gotova. Očigledno da se senzibilitet mladih promenio. Likovna kritika je okrenuta nekim drugim vrednostima. Ako su to vrednosti. Podeljena je na tradicionalnu likovnu kritiku i ultramodernu. Moderni su zaposeli sve institucije, galerije, medije. Njih skoro da ne interesuje slika. Ponekad imam osećaj da je to koordinirana akcija da se uništi slika. U svetu nije tako. Slika je živa i te kako.

 Sada ste i najznačajniji crnogorski umetnik srednje generacije. Čini se da to presporo dolazi do svesti u susednoj državi.

To je pitanje koje zadire u oblast politike. Na pitanje upućeno gospodinu likovnom kritičaru koji je pravio knjigu „Savremeni crnogorski crtež“, kako to da u knjizi nema Željka Đurovića, odgovorio je ,,On se objavljuje u srpskim knjigama“. Objavljujem se u srpskim knjigama što mi je zadovoljstvo i čast jer je Srbija moja zemlja kao i Crna Gora. Međutim, isto tako nalazim se i u evropskim i svetskim knjigama. Toga se nije setio.

Učinjena vam je nepravda. Ne samo da su mlađi već i lošiji umetnici učestvovali na samostalnim i grupnim izložbama u kultnom balkanskom centru za imaginarnu umetnost – Modernoj galeriji Valjevo, iz koje vam nikada nije stigao poziv. Kako to objašnjavate?

To morate da pitate ljude koji odlučuju o izlagačkom programu galerije. Ali tačno je da su u njoj izlagali autori koji nemaju moje umetničke reference i čiji se opus ne može meriti po kvalitetu i kvantitetu sa mojim. Učestvovao sam na velikim međunarodnim izložbama, izlagao sa najvećim imenima fantastičnog slikarstva, slike mi se nalaze u stalnoj postavci Muzeja fantastike u Švajcarskoj, ali nisam dobar za ovu galeriju. To nije moj problem.

Kakav je vaš stav o aktuelnoj nefiguralnoj antiumetnosti uvedenoj odozgo, državnom prisilom, na katedre, u galerije i muzeje? Vaša originalna likovnost trn je u oku pojedinih avangardnih kritičara, koji i javno istupaju protiv vas.

Poremećeni su svi kriterijumi. Najveći kreativne gluposti se uz pomoć likovnih kritičara i estetičara verbalnim akrobacijama pretvaraju u umetnost. Ideja ove međunarodne grupe kojoj i ja pripadam je promocija čistog slikarstva. Polazimo od toga da će proći vreme pojave da svako može biti umetnik, da se može biti nešto bez talenta, tehnike, bez ideje, bez realizacije, bez sebe i emocija. Pravo umetničko delo podrazumijeva kreativnost umetnika, majstorstvo, talenat, a ne potporu kvaziestetskih teorija. Pravo umetničko delo komunicira sa savremenicima, ali i potomcima i stvoreno je za duži period razvoja društva. Nažalost, svedoci smo dela stvorenih za jednokratnu upotrebu i jednokratnu izložbu, a koja su podržana od ,,autoriteta“ i institucija kulture.

Potpuno mi je nejasna potreba avangardnih kritičara da napadaju slikare, zaljubljenike u slikanje, ljude koji maštaju, koji vole prošlost i izgubljenu lepotu kojoj udahnjuju novi sjaj. U čemu je problem? Uvek će biti slikara, usamljenih jahača, koji imaju pristalice spremne da ulože veliki novac u njihov rad. S druge strane, isti ti avangardni kritičari nisu spremni da ulože ni prebijeni dinar svoga novca u svoje favorite, ali zato troše velike svote državnog novca na njihova dela.

Nedavno objavljene monografija o vašem crtačkom i grafičkom delu i druga o slikarskom radu kvalitetom i obimom postavile su nove standarde u našem likovnom izdavaštvu. Teško da će skoro neki izdavač ili umetnik iz vaše, pa i starije generacije uspeti da ih prevaziđe. Sada je u pripremi monografija o vašem erotskom stvaralaštvu sa odgovarajućom poezijom Dragana Jovanovića Danilova. Šta za vas predstavljaju takva izdanja? Izjavili ste: „Što veća biblioteka, to bolji slikar.“

Pomenute knjige izdala je beogradska kuća „Vizuelno“, a tekstove u njima su pisali eminentni likovni kritičari i estetičari Ratko Božović, Etijen Šaton, Vesna Todorović, Dejan Đorić, Dragan J. Danilov i Zvonimir Osrečki – analizirali su moje slikarstvo i crtež, ako nije neskromno reći, moju umetnost. Zahvaljujući kolekcionaru i štamparu Zvonku Birou, kao i dizajneru i slikaru Mladenu Đuroviću, izašle su dve knjige visokog kvaliteta kojima se svi oduševljavaju. Kao mlad susretao sam se sa velikim slikarima i prilikom poseta njihovih ateljea uvek mi je padala u oči činjenica da imaju velike biblioteke i tada sam to izjavio. Da, sa mojim omiljenim pesnikom i piscem Draganom Jovanovićem Danilovim pripremam zanimljivo izdanje.

Za vaše stvaralaštvo ključan je ženski element, ljubav i osetljivost posebne vrste. Najveći deo vašeg opusa mogao bi se odrediti kao erotski. Da li su to lični potencijali, magija vaših crnogorskih predaka šamana ili shvatanje likovnosti kao čulnog, a ne konceptualnog fenomena? Da li je samo slikarstvo eros?

Mediteranac sam po čulnosti, erotizmu, estetizmu. U celom mom stvaralaštvu dominantna je telesna nadraženost, sija požudni eros zdrave ljubavi daleko od prljavštine i trulosti savremenog svijeta. Žena koja stoji na izvoru i utočištu života, erotična i poželjna, plodna, rasplamsana od vatre iskušenja ili smirena talasanjem mora. Mediteran na mojim slikama u pozadini je dešavanje samo kao fon, ideal, metafizički zavičaj, likovno određenje vremena i prostora u kome boravi žena. Predsoblje smrti. Taj univerzum je čist, spaljen i pročišćen u vatri, u njemu nema prašine, otpadaka, truleži, pa čak ni predmeta, tih efemernih produkata ljudskog propadanja. Toplinu koju širi taj univerzum ujedinjenu sa lepotom, erotizmom i toplinom žene, pokušavam da prenesem i na posmatrača. Ako umetnik koji slika žene i bavi se njihovom lepotom ne prihvata da je samo slikarstvo eros, onda je promašio temu. Biće lažan.

Rođen sam u Raju i na rođenju anđeli su me dotakli krilima, kako reče moj pokojni prijatelj, kolekcionar, galerista i moj menadžer 10 godina u Švajcarskoj Etijen Šaton. Odrastao sam u Bjelopavlićima u mirisnoj, nezagađenoj ravnici, koja je obilovala florom i faunom. Leta sam provodio na ulcinjskim plažama, tako da je sve to ostavilo traga na meni i akumulirala se ogromna količina materijala u pećinama sećanja iz kojih se crpi inspiracija da je skoro nemoguće potrošiti ih. U to doba naslikana žena ili naslikani pejzaž bili su za mene stvarniji nego stvarni motiv, pa mi i danas slikanje i crtanje služe kao zamena za život koji vodim, on je sasvim drugačiji od onog koji sam zamišljao kao dete koje odrasta u rajskoj atmosferi. Oduvek je za mene umetnost bila čulna i emocionalna. To što pokušavaju da umetnost uzdignu na nivo nauke i potpune racionalnosti je praznina koja ne može dugo da traje. Čak je i veliki Nikola Tesla, genije, govorio da bi nauka bila na mnogo višem nivou kada bi u većoj meri uvažavala umetnost, emociju i intuiciju.

Pojedini galeristi uvereni su da ste sjajan crtač, a slabiji slikar, dok drugi misle suprotno. Činjenica je da vladate apstrakcijom i ekspresijom kojima započinjete sliku, ali nikada ne izneveravate figuraciju. Može li crtež da konkuriše slici i šta je vas figuracija?

Podeljenja su mišljenja. To proizlazi iz moga načina pristupu rešavanja crteža ili slike. Crtež je moje utočište i radim ga kada imam potpuno jedinstvo ruke, uma i vremena. To su trenuci kada sam u potpunoj harmoniji sa samim sobom, mislima i materijalom sa kojim radim i doživljavam ga skoro orgazmički. To su crteži velikog formata, oni sadrže moju poetiku, puni su atmosfere i imaju sve što i moje slike samo je boja isključena iz kompozicije. Svaka moja započeta slika ima fazu koja može ostati kao apstraktna kompozicija (i moji prijatelji, ljubitelji takvog slikarstva ne mogu da mi oproste kad slika  pređe tu granicu i krene u prepoznatljive oblike), ali figuraciju ne mogu da izneverim. Ako sledimo prirodu kao vođu, nikada nećemo zalutati. Zbog fluorescentnosti mog kolorita posmatrači ne uočavaju na prvi pogled crtež na mojim slikama, pa tvrde da sam bolji crtač nego slikar. U likovnoj umetnost slika je dominantan medij.

Završimo intervju vedrom temom. Na većini izložbi naših starijih figurativaca ili onih iz srednje generacije nema uopšte mlade publike. Te izložbe, naizgled posećene i uspešne, gerijatrijske su. Vas mladi a posebno ženski svet obožava, posetioci dolaze po nekoliko puta da vide vaša dela, javljaju se da vas obiđu u ateljeu, a bogate, mlade, elegantne i lepe žene kupuju vaše slike. Očigledno znate tajnu pridobijanja za umetnost onih za koje se tvrdi da su potpuni nezainteresovani.

Po prirodi sam komunikativan i društven čovek, raspoložen i spreman za razgovor. Jesam slikar, umetnik, ali čvrsto idem po zemlji. Ludilo koje imam, ako ga imam, čuvam za svoje slike i crteže, a u svakodnevnom životu se ne razlikujem od običnog čoveka, ljubaznog, sa finim manirima koji damama udeli kompliment. Uvek sam prisutan na svojim izložbama i bez prepotencije razgovaram sa posetiocima i spadam u demistifikatore posla kojim se bavim. Volim da čujem mišljenje posetilaca o mom radu. Tako negujem publiku, uvlačim ih u tajne slikarstva i umetnosti i ako ste ih osvojili prvom izložbom, imaće želju da dođu na drugu očekujući još bolju, a ako ste ih razočarali, više vam neće doći. Slavim život, dobru energiju, ljubav, nema mraka i morbidnosti, dnevne politizacije. I to je jedan od razloga. Slikarstvo je posao koji ima i deo koji spada u sferu mističnog, intuitivnog, koji se ne može objasniti. Ali to je već umetnost. Sve do te granice se da objasniti i spada u domen svakodnevnog, normalnog. Moje se slike doživljavaju stomakom i to vam je ljubav na prvi pogled koja traje dugo.

 

MAGIČNI ZEMUN

Pripadate najužem jezgru zemunske škole fantastičnog slikarstva, koju uz vas čine Sergej Aparin i Željko Tonšić, te Zemunci Pavle Nikitović Nik, Zoran Žugić i Saša Montiljo. Vaši radovi i slike vaših saboraca izložene su u stalnoj postavci u švajcarskom zamku, Muzeju fantastične umetnosti u Grijeru. Ima li ta vrsta umetnosti budućnost? Vi najbolje možete da odgovorite na ovo budući da imate neposredni uvid u evropsku i svetsku scenu, kao i da vaš rad prate neki od najeminentnijih svetskih eksperata za tu vrstu umetnosti.

Naveli ste imena zemunske škole fantastičnog slikarstva koja žive i rade u prečniku od 500 metara. Svi smo došli tu a da se nismo poznavali ranije. Želim da verujem da to nije slučajno, da mora da ima dublje, istorijsko značenje. Tonšićeve, Aparinove i moje slike se nalaze u stalnoj postavci Muzeja fantastične umetnosti u Grijeru. Kao što sam pomenuo, član sam dva međunarodna udruženja koja neguju i izlažu fantastičnu, vizionarsku umetnost i veoma su aktivni po celoj Evropi. Ponekad prisustvujem tim izložbama i osećam dobre vibracije, kao da nema sujete i ljubomore, sve je nabijeno pozitivnom energijom što mi daje nadu za trajanje. Moram reći bez lažne skromnosti da me neki centri fantastike uvažavaju, pozivaju na izložbe i reprodukuju moje radove u njihovim knjigama i katalozima. Mislim da tajna leži u različitosti mog načina slikanja, drugačijeg od njihovih škola, i u koloritu koji deluje sveže i agresivnije sa mnogo energije.

 

RUDNIK TRADICIJE

Bilo je sjajnih kolorista i pre vas u srpskom i crnogorskom slikarstvu, ali niko nije tako uzdigao magiju boje, snažne kolorističke harmonije i smele kontraste. Sliku ste poplavili bojom, odveli je u vizionarsko. Šta je za vas kolorit?

Traganja koja sam započeo pre trideset godina i danas traju sa svim onim promenama koje nosi jedan kreativni proces. Trudim se da postavljam i tražim odgovore na pitanja koja me muče kao likovnog stvaraoca. Ostajem borac za lepotu, romantičar koji se bori za Prvolik, za svet koji obiluje bojama i oblicima, tražim dijamante u zaboravljenom rudniku Tradicije. Uveo sam magiju u svet boje, misticizam i duhovnost u kolorističko, a da su pri tome druge vrednosti ostale netaknute i sliku koncipiram na akademskom mehanizmu. Kad kažem ,,akademski mehanizam“, mislim na vrednosti starih majstora, naravno sa senzibilitetom čoveka koji pripada ovom vremenu. Zbog mog načina slikanja i dejstva boje optuživali su me da koristim fluorescentne boje i slikam pod dejstvom narkotika, što bi mladi kazali koristim ,,kiseline“, pa budu razočarani kada kažem da rabim samo gusti sok i ponekad koka-kolu. U pitanju je samo upotreba boje u svojoj elementarnoj vrednosti sa količinom potrebnoj da vas zaslepi i opije. Kolorit za mene nije mućkanje i mešanje boje već dejstvo koje ona izaziva. Moj odnos prema boji je posvećen, sakralan, maksimalno je poštujem u njenoj snazi i lepoti. Boja je devičanski element slike, suprotna muževnom crtežu, koji ponekad ima nešto demonsko i surovo. Postoje dva moja ostrva spasa, carstvo čiste boje i carstvo crteža. Kao zagovornik integralne slike i crteže čini mi se da sam uspeo da stvorim sopstvenu svetlost u slici i crtežu.

 

[/restrictedarea]