VOJISLAV KOŠTUNICA – PROTIV POSTMODERNOG SVETA

Piše Igor Ivanović

Vojislav Koštunica je od kada se pojavio na istorijskoj sceni Srbije njome hodao, mislio i radio kao slobodan čovek! Između mnogo ostalog, istorija će ga i po ovome zabeležiti!

Ostao mi je u sećanju izraz koji sam negde pročitao, a koji je Niče upotrebio opisujući Vagnera uveliko posle njihovog konačnog razlaza. Hladne glave, sa puno poštovanja, odmereno je prokomentarisao da je Rihard Vagner „najpotpuniji čovek koga je upoznao“. Mislim da bih sa istim osećanjima mogao da počnem ovaj tekst koji me podsvesno već dugo progoni. Kao dete iz poznate disidentske porodice imao sam priliku da od ranog detinjstva upoznam mnogo značajnih ljudi. Kasnije, po prirodi moga posla i po diktatu moga nemirnog karaktera, taj broj se samo uvećavao. Danas posle svega, kada dobro razmislim, mogu slobodno da kažem da je Vojislav Koštunica najpotpuniji čovek koga sam upoznao.

Zbog toga je ovaj tekst u značajnoj meri lični doživljaj čoveka u čijoj masivnoj senci je stasavala moja politička misao. Veže nas pored srdačnog ličnog odnosa samo zajednička ideja, nisam bio njegov ministar, sekretar, poslanik, savetnik, direktor, odbornik, visoki stranački funkcioner i slično: bio sam prvenstveno sledbenik. Zato mislim da sam ispunio bar preduslove da u drugom delu teksta pokušam da otvorim vrata za objektivno sagledavanje politike koja nije bežala od istorije već se takmičila sa njom. Znam da sam tako preuzeo veliki teret na moja nejaka pleća, ali znam i da je došlo vreme za nepristrasnu analizu politike, koja se posle povlačenja njenog tvorca iz realnog političkog života, ubrzo vratila na istorijsku scenu.

[restrictedarea]

ZATVARANJE IDEJE SLOBODE  Za samo dve godine od kako je Vojislav Koštunica – najtvrđi protivnik zapadne politike na ovom prostoru po depešama obznanjenim u aferi „Vikiliks“ – dobrovoljno otišao sa političke pozornice, kao bumerang se vratila potreba za njegovom politikom, da bi tako paradoksalno otvorila prostor i onima koji su godinama zastupali tezu kako je on vremenom postao brana stvaranja nečeg novog i jakog na patriotskoj strani. S druge strane, za ove dve godine polako se podizala i teška magla drugosrbijanskih kleveta, ostavljajući tako svetlosti da stidljivo obasjava mozaik Koštuničine politike. Ponavljam: ovo štivo je samo kamenčić u tom celokupnom mozaiku koji treba da prikaže jednu veliku političku epohu kojom je zatvorena ideja slobode u srpskoj državi, jer posle nje nastaje Tadićeva ideja okupacije sabrana u krilatici da „Evropa nema alternativu“, koju danas na nesreću slavi i naprednjačka vlast. I samo je na tom sveobuhvatnom mozaiku moguće sagledavati politiku Vojislava Koštunice, u realnom prostor-vremenu u kome je stasavao, mislio i radio, sa svim izazovima i ograničenjima koje mu je istorija nametala. U poslednje tri decenije istorija se  neizdrživo ubrzala i poput male crne rupe zgusnula na ovom prostoru, porađajući često novi i novi duh vremena. Svaka decenija je bivala nepodnošljivo različita od prethodne. U tako komplikovanoj šahovskoj partiji sa istorijom prepunom zamki i gambita, Vojislav Koštunica ima minimalno pravo da bude posmatran u sklopu celokupnog političkoistorijskog mozaika, u duhu tadašnjeg vremena, nama danas kalendarski tako blizu, a istorijski tako daleko. To isto pravo imaju i ostali srpski državnici poput Slobodana Miloševića i Zorana Đinđića, jer bi za svakoga od ove trojice metodološki bilo pogubno da se samo histeričnim fokusiranjem na greške (kojih je naravno bilo) ocenjuje njihova istorijska uloga. Uostalom, takvim postmodernim pristupom niko od srpskih vladara i državnika od cara Dušana do danas ne bi izdržao teret istorijske provere. Istorija zapisuje da je svakom srpskom vođi na Balkanu, okruženom neprijateljima i stešnjenom između islamske i katoličke verske netolerancije (od kojih se mora priznati da je muslimanska bila manje pogubna po naš narod), bivalo nemoguće u datim komplikovanim okolnostima da vodi bezgrešnu politiku i da ostane do kraja čistih ruku. Istorija se uvek kada ste na čelu malog naroda koji sanja slobodu poigra sa vama, ako hoćete upis u njeno pamćenje, morate platiti i određenu cenu.

 

IZVORNI ZAPADNI LIBERAL Vojislav Koštunica je po svom unutrašnjem biću tradicionalista, konzervativac i umereni desničar. Po svom ubeđenju on je demokrata, a po obrazovanju izvorni zapadni  liberal koji se obrazovao između ostalih na filozofiji Platona, Hegela, Tokvila, Stjuarta Mila i Hobsa. Naravno da je ova moćna filozofska škola usko isprepletana sa filozofijom konzervativizma, a da sa savremenim levim liberalizmom ili neoliberalizmom kako ga mnogi nazivaju, nema baš nikakve sličnosti. Zato su centralna pitanja Koštuničine političke misli pitanja slobode i poretka i njihove međusobne neotuđivosti. Kako god da ih je normirao tokom svoje karijere, bilo kroz ideju suverene i demokratske Srbije, kroz ustavno pitanje, kroz ideju pravne države, kroz ideju nezavisnih institucija, kroz ideju legaliteta, kroz ideju demokratskih procedura ili kroz ideju političke i vojne neutralnosti, Vojislav Koštunica nikada nije odstupao od međusobnog jedinstva ključnih pojmova konzervativne političke misli, pitanja slobode i poretka. Ovi pojmovi su po njemu oduvek bili za srpski narod neotuđivi od srpske državnosti. Nije bilo slobode za srpski narod bez slobodne srpske države i nije bilo njenog napretka bez demokratskog poretka. Ali pokretanje pitanja slobode i poretka su oduvek nosila kroz sebe i odluku o spremnosti na samožrtvovanje, kao i na naknadno trpljenje posledica. Znao je to i mladi asistent Koštunica kada se 1974. godine pobunio protiv komunističkog Ustava kao akta neslobode za srpski narod. Izabrao je teži put i kada je 1992. godine na osnivanju DSS-a izrekao čuveno „ni Bela kuća ni Beli dvor“, trasirajući tako slobodni „treći put“ u srpskoj politici.

O tekovinama Koštuničine politike kao što su recimo demokratska pobeda protiv tada već uveliko nenarodnog režima Slobodana Miloševića, sprečavanje građanskog rata i potonjeg pokolja 6. oktobra, vraćanje Kosova i Metohije u fokus javnosti kao sastavnog i neotuđivog dela srpske teritorije u trenucima kada se petooktobarska vlast već spremala da ga zaboravi, usvajanje Mitrovdanskog ustava, otpor zapadnoj okupaciji Srbije, ubedljivo najbolji ekonomski rezultati Srbije za vreme njegovog predsednikovanja Vladom, kao i o svemu ostalom, svedočiće drugi i kompetentniji autori, najverovatnije iz redova njegovih bliskih saradnika. Ovaj tekst je usmeren prema odnosu Koštunice i Zapada, gde ovaj prvi – Koštunica – simbolički predstavlja detitoizovanu generaciju stasavalu pod uticajem zapadne kulture, a ovaj drugi – Zapad – kroz svoju realpolitičku egzekuciju otelotvorenje špenglerovske vizije negacije. U ovom slaganju kretanja sudbina se poigrala sa tom velikom, darovitom generacijom mislioca koja se filozofski pobunila protiv titoizma, prvom koja je to učinila sa desnoliberalnih pozicija. Kao što su nekad na livadi u blizini Tibingena mladi Šeling, Helderlin i Hegel sadili drvo slobode pevajući „Marseljezu“ i recitovali Šilerovu „Odu radosti“, tako su pritisnuti blizinom gvozdene zavese mladi Koštunica, Kojen, Samardžić i Čavoški mislili i pisali o slobodi sanjajući stranački pluralizam i zapadnu demokratiju.

 

UČTIVI RASIZAM ZAPADA Možda sam prvi put pre skoro tri decenije osetio tu mističnu vezu između Koštunice i izvorne zapadne kulture u memli starih knjiga koje su zatrpale njegovu radnu sobu u polumraku spuštenih roletni u na dnu Skadarske ulice na Dorćolu. Prizor meni tako poznat od kad pamtim sebe i stan u kome sam odrastao: stari, teški pisaći sto prekriven knjigama koje su na čitanju sa markerima što vire iz njih, stidljivi zraci svetlosti koji prolaze kroz drvene roletne i podižući čestice prašine sa starih knjiga kao da dižu i neku nejasnu tugu, i onaj astralni osećaj slobode čoveka zatvorenog između četiri zida i okruženog naslovima svih vremena i epoha. Kao da sam u Koštunici prepoznao deo svoga oca, u onoj monaškoj predanosti knjizi i učenjaštvu, kojom ta generacija nije samo zadovoljavala svoju strasnu radoznalost nego se i borila protiv sterilne komunističke doktrine. Za nju nije postojalo veće zlo od komunizma koji je pristizao sa Istoka, kroz mračnu širinu ruskih stepa i ledeni mraz sibirskih zima; za tu generaciju je, i pored svih saznanja do kojih su sporije, ali i temeljnije putem knjiga dolazili u nekompjuterskoj eri, svetlost ipak bila na Zapadu.

U godinama posle toga nepogrešivo sam shvatio da prizor iz Koštuničine radne sobe ne postoji ni u jednom, jedinom zapadnom magazinu: na njihovim glatkim stranicama sobe su prikazane bez knjiga, samo bleštavi enterijeri sa gomilom najsavremenije tehnike, kožnim garniturama i praznim svetlim prostorom. Koštunica i generacija su vremenom shvatili da je Zapad Platona, Hegela i Getea na kome su se uzdizali nestao iz zapadne novoliturgijske mistike i da je pobedila civilizacija mletačkog trgovca: diktatura tržišta i prezir prema mudrosti. Koštunica se kao realpolitičar na svom iskustvu od krvi i mesa uverio u mnogo gore: osetio je onaj učtivi rasizam Zapada kada ga je Solana latinski pokvareno prevario oko crnogorskog referenduma, sprovodeći tako osveženu zapadnu doktrinu da se prema nižim civilizacijama moraju primenjivati dvostruki aršini i direktne obmane. Koštunica se našao u šizofrenom položaju: znao je sve o Zapadu preko knjiga, poznavao je do detalja ustavno-pravne temelje tog sistema, razumeo je ključna pitanja slobode i poretka u toj filozofiji, i odjednom je naišao od strane tog istog Zapada na ljude koji su odlučivali o našoj sudbini i koji o svim tim pitanjima nisu znali skoro ništa i nisu pokazivali nikakvu želju za priznavanjem toga znanja. Ali su svaki pokušaj stvaranja slobodne i demokratske srpske države znali da osujete, kao da postupaju po drevnim instrukcijama. Koštunica je mnogo više znao od njih, znao je više i o njima samima i njihovoj civilizaciji i istoriji; oni su osećali poštovanje prema njegovoj učenosti i karakteru, ali su ga otvoreno smatrali neprijateljem. Nikada mu nisu oprostili što je odbio bednu ulogu koju su mu namenili: nije pristao da se penzioniše nakon „otpremnine“ u vidu nagrade „Državnik godine“ dodeljene u Njujorku pola godine nakon  5. oktobra. Pokazao je otpor ne želeći da im bez borbe prepusti polje uticaja, brzo je raskinuo savez sa njihovim petooktobarskim izvođačima grubih radova. Na stvari je gledao isključivo sa srpskog stanovišta, bila je to najveća jeres sa pozicija zapadnog stanovišta, nedopustiva narodu niže civilizacije. Onde gde nije mogao da se suprotstavi tiho i uporno je kočio događaje i pokazivao u duhu osnovnog načela konzervativne filozofije „sklonost da se sačuva i sposobnost da se unapredi“. Strpljivo je usporavao neke od strane Brisela i Vašingtona nametane procese, na njihove inicijative kosovskih pregovora stvari je zaleđivao do inhibicije i tako zadržavao „status kvo“ na terenu severnog Kosova, gde je srpska država postojala u celosti. Znao je da mu treba samo još nekoliko godina, kao obrazovan geostrateg video je umiranje unipolarne ere i rađanje multipolarnog sveta. Uostalom, mi nikada ne bismo bili bombardovani od strane tog istog Zapada da je Vladimir Putin bio 1999. godine na čelu Rusije. Koštunica je, naravno, to dobro znao.

 

UBAČENI VIRUS RASTAKANJA Posmatrajući stvari sa srpskog stanovišta, Koštunica je pravilno uočio da je svaka ideja nove Jugoslavije adresa za ispostavljanje računa srpske krivice. Zato je ignorisao ideju regionalizma spoznajući njenu pravu podmuklu prirodu, jer je u njoj video intermarijumski plan nove južnoslovenske zajednice sa katoličkim vođstvom. Video je da nekada zdravu ideju regionalizacije kao primenjenog oblika državne decentralizacije za koju se na početku političke karijere zalagao, napada od strane Zapada ubačeni virus državnog rastakanja. Zaustavljao je gde je stigao ideologiju regionalizma prepoznajući njen okupacioni potencijal, zbog toga se dodatno zamerio i Anglosaksoncima i Germanima. Susreo se licem u lice sa đavoljom prirodom te politike u onom drugom, manjem liftu Bundestaga kada ga je Angela Merkel zamolila prilikom jedne državne posete da se sami spuste, pošto će ostaci delegacija očigledno ispuniti onaj drugi, veći lift. Tada mu je germanski direktno i hladno u lice rekla da će Nemačka priznati nezavisnost Kosova. Koštunica više nikada nije napravio sličnu grešku, tokom njegove političke karijere više ga nisu namamili da ostane u četiri oka sa bilo kim od zapadnih lidera. Jer tada se lako iznose pretnje i najlakše manipuliše u cilju negacije srpskih nacionalnih interesa, privilegija koju su mnogo puta iz sopstvene slabosti priuštili sebi njegovi naslednici na čelu države: Tadić, Nikolić, Dačić i Vučić. Ova silazna vožnja liftom u Bundestagu sa Angelom Merkel –najprecenjenijom ženom zapadne politike – simbolički je označila konačni pad odnosa Koštunice i Zapada. Ako je do tada postojala neka daleka zdravorazumska nada u principijelnost zapadne politike oko Kosova, tada je Koštunici konačno postalo jasno sa kim ima posla. Nedugo zatim frontalno su priznali lažnu državu na teritorije Srbije. Gazeći i poslednje zrno poštovanja prema Srbiji, uništilii su i sopstvene temeljne principe. Civilizacija na čijim su se vrednostima vaspitavali Koštunica i generacija, potonula je u zaborav. Od nje je ostao samo memljivi miris starih knjiga rasutih po bibliotekama širom Evrope.

Neposredno pred izbore posle kojih je Vojislav Koštunica definitivno sišao sa političke pozornice, našao sam se na jednom roditeljskom skupu u centru Beograda. Ćaskajući neobavezno dok smo čekali decu, dotakli smo se i predstojećih izbora. Reč po reč, video sam kod većine roditelja koji su mahom sebe smatrali urbanim i naprednim, veliku mržnju prema Vojislavu Koštunici. Uvažio sam strpljivo njihova strasna osećanja i zamolio ih da mi precizno objasne razloge takve negacije. Želeo sam da čujem konkretne zamerke na politiku koju je vodio. Posle pauze koja je nastala, niko nije mogao ili nije znao ništa konkretno da mi kaže. U najboljem slučaju odgovori u stilu „mračan je“, „nije moderan“ ili „nekako mi je spor“. Suviše malo i neodređeno za takvu mržnju – morao sam da im kažem. Ućutali su, a ja, da bih prekinuo neprijatnu pauzu, prešao sam brzo na drugu, bezbrižniju temu. Razumeo sam: oni su bili samo protočni bojleri decenijske medijske hajke prema Koštunici iz medija pod zapadnom ili žutom jurisdikcijom. Jer nema sumnje: Koštunica je bio dežurni trn u oku agenata od zapadnog uticaja, eufemistički nazvanih „drugosrbijanci“, kojima su na upravljanje prepuštani srpska kultura i većina glasila. Nikoga pre i nikoga posle nisu mrzeli kao njega. Koji je dubinski razlog takve mržnje?

 

OGLEDALO DRUGOSRBIJANSKOG PADA Svojom profesorskom mirnoćom, naučničkom predanošću i nepokolebljivom čvrstinom kojom je branio tradicionalne srpske vrednosti, Koštunica je postao za drugosrbijance džinovsko ogledalo njihovog sopstvenog pada. Kada god su ga videli, morali su podsvesno da se vrate na izvorište sopstvenog identitetskog samoporicanja. Regrutovani najčešće iz redova komunističkih funkcionera poraženih na 8. sednici ili njihovih biološko-ideoloških potomaka, stasavali u otetim dedinjskim vilama na Marksu i Trockom, ova revolucionarna formacija je preko noći crvenu komunističku petokraku zamenila žutom evropskom. Kada su jednom porodično postali konvertiti iz srpstva i pravoslavlja u jugoslovenstvo i komunizam, onda je svaka sledeća konverzija išla lakše. Ali bi se tada, u jeku evrofilskog zanosa i u materijalnoj blagodeti koju je ta orijentacija donosila, susreli tragovi njihove savesti sa čovekom iz „kruga dvojke“ koji nije bio poput njih mladi skojevac i marksista već izvorni zapadni intelektualac. A taj čovek je zastupao srpske nacionalne interese, najčešće suprotstavljene zapadnim interesima na ovim prostorima. Njima je bio potreban ruralni srpski patriota kao Šešelj, neko ko nije iz Kruga dvojke i ko dolazi sa prekodrinskih planina, neko ko preti zarđalim kašikama i velikom Srbijom, njima je trebalo biće po svemu suprotno od sopstvene kulturološke predstave. A naišli su na čoveka od sopstvenog građanskog tkiva kome nisu mogli da prodaju maglu o naprednoj zapadnoj civilizaciji i nužnosti njene oružane intervencije protiv nižih civilizacija u cilju „popravke“; naišli su na učenog čoveka koji je živeo i mislio tu civilizaciju na ovim prostorima, naišli su na čoveka čija pojava ih je neprestano podsećala na uzaludno prikrivani falsifikat koju su nosili u sebi, naišli su na Vojislava Koštunicu. Sličan osećaj su imali i njihovi zapadni mentori kada su pokušavali da slome čoveka za koga su intuitivno i spoznajno došli do istine da je veći od njih samih u onome što je trebalo da budu oni;  zato se ovaj savez „dve kule“, podstaknut pored političkog pragmatizma i otvorenom mržnjom, nije smirio sve dok nije smatrao da je posao završen. Osvetio sam se Koštunici – napisao je bivši američki ambasador Manter – izgubio je izbore!

Koštuničini neprijatelji su na stvari gledali poput američkog ambasadora, dok su Koštuničini sledbenici „u ovom porazu videli deo slobode“ znajući da „ništa nije gotovo i da je tek počelo“. Već danas svi otvoreno ili posredno priznaju da je to bila velika politika kakva nam i sada treba i koju je nosio najveći gospodin srpske političke scene. Njegov poraz nije na simboličkom planu poraz jedne politike ili njenog prvosveštenika; to je temeljni poraz izvornog zapadnog parlamentarizma, slobodnih demokratskih načela i sna o nezavisnim institucijama. To je poraz izvorne zapadne kulture, onog učenjaštva i skromnosti koji su vekovima strpljivo gradili tu civilizaciju. Njena savremena dehristijanizacija odbacila je ideju spremnosti na samožrtvovanje, tehnološko ubrzanje je dovelo na istorijsku pozornicu ideal novočoveka: površnog, samoživog, usamljenog hedonistu. I politika se korenito promenila, izumrli su dinosauri slobode poput De Gola, politika se preselila u besadržajni prazni prostor između estrade, medija i rijaliti programa. Koštunica je ozbiljan čovek, šta ima tu da traži?

 

MORAO JE DA ODE…. I upravo je dolazak postmoderne ere u Srbiju najbolje oslikala smena političkih generacija kada je Srbija posle Vojislava Koštunice izabrala Borisa Tadića. Morao je da ode čovek koji je u svim „Vikiliks“ depešama označen kao najveći zapadni neprijatelj jer nije želeo da preda Kosovo i Metohiju, da bi došao čovek u tim istim depešama označen kao neko ko sa Zapadom traži najbezbolniji način da se sprovede ta radnja. Morao je da ode čovek koji kao premijer nije pozajmio ni jedan jedini dolar i koji je uspeo da vrati dve milijarde spoljnog duga, da bi došao čovek koji je pozajmio od Zapada novih osam milijardi dolara. Morao je da ode čovek koji nije želeo da obmanjuje javnost o mogućem povećanju penzija koje su zahtevali verolomni socijalisti sa njihovim kaolicionim partnerima, da bi došao čovek čiji su partneri ubrzo priznali kako su lagali glasače da će dobiti po hiljadu evra besplatnih akcija u cilju izborne pobede. Morao je da ode čovek koji je decenijama letovao u skromnoj šumadijskoj varošici Belanovici, da bi došao čovek koji je sebe slavodobitno proglasio pionirom srpskog turizma u Hrvatskoj. Morao je da ode čovek koji se stideo da se hvali očiglednim uspesima svoje Vlade u javnosti, da bi došao čovek koji se ponosio virtuelnim događajima osmišljenim u marketinškoj radionici. Morao je da ode ozbiljni čovek knjige i nauke, da bi došao spinovani čovek estrade i kafića. Srbijo, srećan ti postmodernizam!

Nema sumnji da je Koštunica nosio kroz politiku veličinu i da je podsticao vrlinu. Nema sumnji da je bio ozbiljna brana primitivizmu i nadolazećoj banalnosti. Nema sumnji da je ustao u odbranu tradicionalnih vrednosti protiv postmodernog sveta. Nema sumnji i da je grešio, jer nema politike bez grešaka. Mnogi mu zameraju što je silaskom sa vlasti prepustio drugosrbijancima celokupnu medijsku scenu, ne ostavljajući pod vlasničkom kontrolom nijedan značajan patriotski medij. Drugi ga osporavaju zbog otcepljenja Crne Gore, ali mnoge stvari su s tim u vezi i dalje sklonjene od videla, pa je samim tim i istorija daleko od svog suda. Bolje je još neko vreme sačekati da se voda razbistri, ne donositi preuranjene sudove. Kao što su kasnije objavljene depeše pokazale da je tadašnje radikalsko rukovodstvo odbilo moguću koalicionu vladu, neposredno pred Koštuničino vraćanje mandata narodu, poteza za koji su ga takođe optuživali. Lično, nikada do kraja nisam mogao da razumem njegovu kadrovsku politiku, za koju smatram da je daleko najslabija karika njegovog političkog delovanja. Kako je sebi mogao da dozvoli da ga u medijskoj javnosti predstavljaju nedorasli kadrovi (čast retkim izuzecima), koji su mu poput „tihe vode koja breg roni“ dnevno krnjili popularnost u narodu?!

Na jednom mestu u autorskoj knjizi „Zašto Srbija a ne EU“ Vojislav Koštunica govoreći  o pokojnom Zoranu Đinđiću kaže da iako se sa pokojnim premijerom nije slagao oko mnogih strateških pravaca, dobro zna da je njegov tadašnji politički protivnik odluke donosio samostalno i greške činio sa pozicija slobode. Time Đinđiću pred istorijom podiže najveći spomenik, kakav nikada niko od Zoranovih saradnika nije ni pokušao da podigne. Jasno je i da je Vojislav Koštunica greške u politici činio sa slobodnih pozicija i sa čvrstim uverenjima. Na ovome mestu ne mogu a da se ne setim čuvene anegdote o slobodi. Tada se mladi Matija Bećković obraća ostarelom Justinu Popoviću pitajući ga da li je grešan što je pisao o nekim od najvećih hrišćanskih svetinja, a da nije dobio blagoslov sa najvišeg mesta. Stari svetac odgovara mladom pesniku: „Vi ste slobodan čovek, otkad se to Matija greši iz slobode?“

Vojislav Koštunica je od kada se pojavio na istorijskoj sceni Srbije njome hodao, mislio i radio kao slobodan čovek! Između mnogo ostalog, istorija će ga i po ovome zabeležiti!

[/restrictedarea]