Uteha

Milorad Vučelić / glavni urednik

Prvi predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić osuđen je prvostepenom presudom u Hagu na 40 godina zatvora. Posle izricanja ove presude moj rezignirani i pokatkad depresivni prijatelj Rajko Petrov Nogo napisao je: „A Republika Srpska je jedina naša uteha u ovim velikim porazima.“

Drago mi je što ovoga puta, ma koliko zbog presude tužan i nesrećan bio, s Nogom ne mogu da se složim.

Nikada kao posle ove presude u Srbiji nije iskazano toliko i takvo jedinstvo u uverenju o značaju opstanka i važnosti postojanja Republike Srpske. I spontano i zvanično. I što je još važnije, postalo je i sasvim jasno da su svi haški lobisti, „zagovarači NATO-a“, svi drugosrbijanci, autošovinisti i antisrpski intelektualci i urednici medija te vrste doživeli teški, verovatno i prelomni, a i zvanični poraz. Poraženi su pre svega od generacija koje tek stasavaju i tek stupaju u život. Poraženi su od onih koji su bili najizloženiji antisrpskoj propagandi, neoliberalnoj i globalističkoj indoktrinaciji i po meri Zapada oblikovani „reformisanim“ obrazovanjem. Toliko je bilo tog osionog preterivanja u ubeđivanju o srpskoj krivici da se novim generacijama sve to naprosto zgadilo ili bar učinilo ozbiljno sumnjivim. Oni su izabrali sasvim drugačiju kulturu sećanja od one koja im se silom nametala. U javnom i političkom životu ostaje velika obaveza da to osnovno osećanje i svest bude kultivisano i dolično uobličeno. O tome više nego rečito govori i izjava studenta sa Pala Miloša Drobnjaka:

„Pratio sam prenos iz Haga, preznojio sam se, jer sam nemoćan da bilo šta promenim zasad. Jednog dana, možda, a tu priliku nikako neću propustiti, svakako ću je iskoristiti, da kažem i dokažem da su Srbi žrtve. I najtolerantniji narod na planeti.“

Ovo je mnogo više od utehe.

[restrictedarea]

Namerni izbor da se presuda Radovanu Karadžiću pročita na godišnjicu NATO bombardovanja 24. marta obio se o glavu onima koji su to isplanirali jer su doživeli potpuni fijasko. Zvanična Srbija i zvanična RS su ovu paklenu igru datuma dočekali više nego spremno i odmereno otklonili sve inače predvidljive pokušaje dalje zloupotrebe prvostepene presude Haškog tribunala. Tako je predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić, reagujući na izjavu Bakira Izetbegovića po kojoj BiH traga za osnovama za reviziju neuspele bosanske tužbe za genocid, tačno rekao da bošnjački lider time najavljuje novu spiralu nasilja u regionu i da je tu reč o „političkom nasilju“.

Srbija je kroz izjave predsednika Tomislava Nikolića i premijera Vučića posebno naglasila da će „u potpunosti izvršavati svoje obaveze i koristiti svoja prava konstituisana Dejtonskim sporazumom“. Posebno je naglašena i uloga Rusije kao garanta Dejtonskog sporazuma, a to i mnogo šta drugo može se pročitati u tekstu Nikole Vrzića „Mirna Bosna“ u ovom broju „Pečata“.

I to je više od utehe.

Za mnoge pristalice i zagovarače Haškog tribunala vreme kao da je stalo. Oni su bili i ostali ropski vezani za propagandne stereotipe skovane početkom devedesetih. Oni neće i ne žele da vide ili da se odazovu na činjenice koje se svakodnevno pojavljuju i koje govore o prirodi „pravde“ koju demonstrira ovaj međunarodni sud, sve tobože u cilju pomirenja na Balkanu.

Kao što je opšte poznato, haške optužnice i presude temelje se na pojmu „zajednički zločinački poduhvat“. Nedavno je, i to baš 24. marta, zahvaljujući tekstu mladog advokata i mastera prava na Londonskoj školi ekonomije Veljka Tomanovića, objavljenom u „Politici“, najšira srpska javnost obaveštena da je Vrhovni sud Velike Britanije revidirao smisao pravne kategorije „zajednički zločinački poduhvat“, koja je u Haškom tribunalu korišćena u procesima protiv Slobodana Miloševića i Radovana Karadžića i mnogih drugih optuženih. Tačnije, „’udruženi zločinački poduhvat’ kao kategorija za odgovornost sekundarnih učesnika u krivičnim delima proširena je još 1984. godine… a 18. februara ove godine je stavljena van snage“. Vrhovni sud je utvrdio „da je odluka iz 1984. godine da se ovaj novi pravni institut uvede bila pogrešna, zasnovana na nepotpunoj analizi prethodne prakse i na generalizovanim i diskutabilnim argumentima opšte politike“.

Sudija iz Trinidada Melvil Berd je u svom izdvojenom mišljenju potvrdio da su „Bošnjaci gađali pijacu Markale i da Karadžić za to nije kriv!“. Ovaj sudija se pri tome poziva na zvanični izveštaj Ujedinjenih nacija u kojem Srbi nisu označeni kao krivci.

Mogli bismo nabrajanjem novih saznanja i istina ispuniti čitave tomove, ali to naše haške huškače ostavlja potpuno nezainteresovanim. Oni se drže davno propisanog propagandnog kalupa i opipljivog materijalnog interesa. Za njih presuda Radovanu Karadžiću „zaokružuje istinu, koja je dokazana, o onome što se dešavalo u BiH“. Kada bi kod njih uopšte bila reč o nekom duhu ili savesti, moglo bi se reći da pomenute aktere karakteriše potpuna lenjost duha i usnula savest ili njeno potpuno odsustvo.

U reakcijama na Karadžićevu presudu izašla je na videlo, u zgusnutom obliku, jedna vrsta paklene matematike. Tako se opskurnim i morbidnim matematičkim operacijama, u kojima prednjači službeni glasnik evroatlantskih interesa u Srbiji „Blic“, izračunava da će „Karadžić u zatvoru biti do svoje 90. godine“ pod uslovom „da poživi toliko“; „da će Karadžić moći iz zatvora najranije 2035“… Posebno se istakao u toj monstruoznoj matematici filmski režiser Danis Tanović izračunavši da se radi o „16.000 dana za živote 100.000 ljudi“.

Postoji  vrsta ljudi koja ne pravi nikakvu razliku između svoje patološke mržnje i matematičkih brojeva. Matematička preciznost nastaje samo kada treba umanjiti srpske žrtve i višestruko uvećati žrtve drugih naroda. Posebno se od dela naših nevladinih organizacija insistira na preciznom umanjivanju broja žrtava bombardovanja Srbije. Već poslovično je stostruko snižavanje žrtava u Jasenovcu. Ali se zato sva ova družina lako zabroji kada je reč o Srebrenici.

Bilo bi nepravedno ne pomenuti zloglasnu hašku tužiteljku Karlu del Ponte, koja predstavlja živu i pokretnu uvredu za pravo, i njeno iživljavanje u vidu nade „da će Karadžić imati više nego dovoljno vremena da u svojoj zatvorskoj ćeliji razmišlja o svim zločinima koje je počinio, i da zbog njih gorko zažali“. Veća iživljavanja naših „profitera haške pravde“ verovatno su izostala zbog silne brige za bivšu portparolku Haškog tužilaštva Florens Artman, koju su njene nekadašnje gazde uhapsile na dan izricanja presude prvom predsedniku RS.

Često se, pa i povodom pomenute haške presude, pogrešno i podrazumevajući,  direktno povezuje razbijanje Jugoslavije i bosanski rat, kako ga je nazivao Dobrica Ćosić. Tom prilikom se istrajno govori kako je „BiH bila Jugoslavija u malom“. Valja stoga podsetiti da je to krajnje neodrživa teza, jer kao što je poznato u Jugoslaviji su živeli i Slovenci i Makedonci i oni su bili konstitutivni narodi od nastanka Druge Jugoslavije koja se posle pokazala kao prava fabrika nacija, te su tako iz te socijalističke Jugoslavije izašle mnoge u međuvremenu nastale nacija. Jugoslavija je razbijana po republičkim šavovima i Slovenci i Makedonci su je relativno lako napustili i niko ih nije pominjao kao žrtve velikosrpskog hegemonizma.

Taj stari kominternovski argument i bauk korišćen je i upotrebljavan samo kada je trebalo pokriti surovo etničko čišćenje Srba u Hrvatskoj i muslimansku (bošnjačku) dominaciju u BiH. U oba slučaja srpski narod je izrazio jasnu želju da ostane u tako „skraćenoj“ državnoj zajednici i da u tim državama članicama bude kao i što je bio konstitutivni narod. Kada mu je to drsko uskraćeno, počele su velike, pa i ratne neprilike i užasi i katastrofe. I nisu se u BiH samo Srbi osećali ugroženo pokušajem muslimanske dominacije Alije Izetbegovića nego su se ugroženo osećali  i Hrvati. I danas to pokazuju.

Kada se u razmatranju ispuste ovakve činjenice, onda je krajnje bezbedno pribeći falsifikatima po kojima se, poput Nataše Kandić, lamentira „što nemamo političara koji će otkriti da je Srbija bombardovana zbog toga što su susedi Srbije od 1991. godine bili ugroženi teritorijalnim pretenzijama Slobodana Miloševića, njegovih generala, četničkih partija i organizacija“.

Kao jaje jajetu na ovaj iskaz liči i iskaz vremešnog hrvatskog „ljevičara“ Josipa Manolića, koji kaže da je hrvatski „maspok bio želja za oblikovanjem prava na hrvatski kulturni i politički identitet u okviru zajednice SFRJ“, a „srpska antibirokratska revolucija samo je još jedan oblik širenja velikosrpskog hegemonizma na narode jugoslavenske zajednice, s teritorijalnim pretenzijama ili, drugim riječima, željom za ratom“. Manolić odlazi i dalje, pa tako u vezi sa Titovim likvidacijama emigracije po svetu tvrdi da je već „u ranoj fazi četništvo dobilo ’srspku državnu zaštitu’ na način postupne relativizacije“!

Kada nam ovako izgleda levica, pitamo se šta će nam uopšte i šta to može biti desnica, i na čemu bi se ona uopšte zasnivala.

Primetiće neko iz tobože proevropske opozicije da se isuviše bavimo prošlošću i da bi trebalo da se okrenemo budućnosti. Pa kada je već tako, nismo uopšte primetili da naša vajna opozicija, odana EU i NATO-u, uopšte pominje da bi se mogla založiti, svojim čuvenim uticajnim vezama u Briselu i Vašingtonu, da se Srbiji omogući da proda smederevsku Železaru i spase proizvodnju i hiljade radnih mesta širom Srbije. Pošto oni, po svemu sudeći, o tome nemaju pojma, mogli bi da se založe da se Srbiji u istom tom Briselu, a po slovu Sporazuma o pridruživanju, omogući da zadrži prelevmane ili neku vrstu taksa za uvoz svinjskog mesa i mleka i mlečnih proizvoda. Nažalost, oni o svemu tome nemaju uopšte pojma, niti ih to interesuje. Oni su to prepustili srpskom premijeru i spremni su da i njemu i Srbiji samo smetaju.

DS i dalje uporno insistira na fizičkom napadu na njene funkcionere na jednoj beogradskoj pijaci. Iako nema nikoga u Srbiji ko zahvaljujući televizijskim kanalima ne zna i nije video da je reč o prevari i falsifikatu, oni uporno insistiraju na ovoj očiglednoj laži.

A što se medija i novinara tiče, za njih se uglavnom može reći da su dosledni u prenošenju laži koje tretiraju kao istinu. I borbu za istinu!

[/restrictedarea]