Medžlis uz Kijev, Tatari uz Moskvu

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Agresivno aktiviranje tatarskog, a tačnije turskog elementa, može da znači samo jedno: ukrajinska kriza ponovo dolazi na dnevni red, kao jedna od tačaka gde Zapad veruje da još ima poluge pritiska na Rusiju

Posle ruskog uspeha u prelamanju situacije u Siriji, brojni zapadni mediji počeli su da otvaraju novi front prema Moskvi – „pitanje krimskih Tatara“. Oni aludiraju na navodnu ugroženost Tatara pod vlašću Rusije na Krimu, „dokazujući“ ovu tezu time što je Moskva konačno zabranila rad ekstremističkoj organizaciji poznatoj pod nazivom „Medžlis“. Na sličan način kao što dižu buku do neba o kršenju ljudskih i demokratskih prava kada neka zemlja sprečava rad protagonista obojenih revolucija.

HERSONSKA OBLAST – POSEBAN SLUČAJ Agresivno aktiviranje tatarskog (a tačnije turskog) elementa može da znači samo jedno: ukrajinska kriza ponovo dolazi na dnevni red svetskih moćnika, kao jedna od tačaka gde Zapad još uvek ima kakve-takve poluge pritiska na Rusiju. Ili bar misli da ih ima. Ova žurba donekle je i razumljiva. Kijevskom majdanskom poretku koji još uvek vlada delovima Ukrajine, ubrzano ističe vreme. Kozmetička promena na čelu vlade, kada je ozloglašenog Arsenija Jacenjuka zamenio „nekompromitovani“ Vladimir Grojsman, može da posluži samo da produži vreme do neminovnog kraha koji će uslediti najkasnije krajem sledeće godine, i to pod uslovom da Zapad nastavi da upumpava dolare sprečavajući bankrot državnih finansija Kijeva. Međutim, potpuno je jasno da SAD i EU nemaju nameru da ozbiljnije ulažu u Ukrajinu – ona je kao stari zarđali automobil u koji se toči gorivo i ulje sve dok se ne raspadne u hodu.

[restrictedarea]

A taj dan se bliži. Sve se više, osim o postojećim DNR (Donjeck) i LNR (Lugansk), priča o novim „narodnim republikama“ unutar sadašnje Ukrajine: ONR, HNR, NNR, ZNR… To znači da postoje snažna proruska opredeljenja u primorskoj Odesi, ali i u Harkovu na granici sa Rusijom, kao i u Nikolajevskoj, Zaporoškoj, Dnjepropetrovskoj i drugim oblastima. Poseban slučaj je Hersonska oblast koja se takođe graniči sa Rusijom preko Krima, i na ovom području u srcu Ukrajine danas se dešavaju čudni procesi. Već mesecima su prisutni i vladaju na terenu ukrajinski dobrovoljački bataljoni, kao što je „Azov“. S druge strane, predsednik Petro Porošenko pristao je da svom turskom kolegi Redžepu Erdoganu bukvalno preda na upravljanje delove ove teritorije, što Ankara koristi za jačanje tatarskog faktora, odnosno, kako Rusi kažu – islamskih ekstremista. Turska, zajedno sa Soroševom fondacijom i Međunarodnim republikanskim institutom na čijem je čelu američki senator Džon Mekejn, obilato finansira delatnost ovih grupa. A one vrše vojnu obuku po selima Hersonske oblasti, prizivajući neko zlo na teritoriji Krima gde danas živi oko 250.000 Tatara.

DŽAMALINA PESMA Krimskotatarsko pitanje jedno je od složenijih sa kojima se današnja Rusija suočava. Ne samo što se Tatari nikad do kraja nisu pomirili sa predajom Osmanske carevine Krima Rusiji 1738, posle ratnog poraza Carigrada, već rusko-tatarske odnose dodatno usložnjava i nasilna deportacija skoro 200.000 Tatara posle Drugog svetskog rata. Zvanično, razlozi za deportaciju bili su masovno dezerterstvo krimskih Tatara iz redova Crvene Armije (navodno do 20.000 ljudi), topao prijem nemačke vojske u periodu okupacije Krima (novembar 1941 – 12. maj 1944), učešće u jedinicama nemačke armije, nacističke službe bezbednosti SD, policije, žandarmerije, zatvorskim i logorskim aparatima. Činjenica je da se više krimskih Tatara odazvalo mobilizaciji u Crvenu armiju, ali i to da su neki od njih radili protiv Moskve u Drugom svetskom ratu. Prilikom deportacije u udaljene regione SSSR-a od gladi i bolesti stradalo je najmanje 15 odsto krimskih Tatara, mada aktivisti proturskog „Medžlisa“ podižu ovu brojku na preko 45 procenata.

Upravo ovo poslednje otvorilo je prostor za političke manipulacije krimskotatarskim pitanjem, kao i njihovo stavljanje u službu antiruskih interesa, kojima se danas komanduje iz Vašingtona, Ankare i Kijeva. Kulminacija ove histerije biće dostignuta za desetak dana. Najpre će kijevska pevačica krimskotatarskog porekla, Džamala, predstavljati Ukrajinu na polufinalu „Evrosonga“ u Stokholmu 12. maja, na isti dan kada su sovjetski vojnici 1944. oslobodili Krim od hitlerovaca. Džamalina pesma se tako i zove „1944“, ali se odnosi na 18. maj iste godine, kada je započela deportacija tatarskog naroda iz Krima – tom prilikom i njena porodica je iseljena u daleki kirgizijski grad Oš. Ako prođe na finalno veče, Džamala će nastupiti i 15. maja, a ako bi kojim slučajem i pobedila, sva Evropa bi pevala o ruskom mučenju krimskih Tatara.

STEREOTIPI I „SINOVI KRIMA“ Nesumnjivo je, pri tome, da krimski Tatari imaju mnogo razloga da pate i pevaju o svojoj tužnoj sudbini, ali tu postoji čitav niz spornih momenata. Najpre, antiruski krugovi odluku o nasilnim deportacijama žele da vežu za današnju Moskvu, iako je svakom jasno da sadašnji režim u Rusiji ima diskontinuitet sa komunističkom vladavinom, što su prvi predsednik Rusije Boris Jeljcin i svi njegovi politički naslednici – bezbroj puta dokazali. Međutim, u borbi protiv nove, ojačane Rusije, stari stereotipi ponovo se vade iz prašnjavih ormana. Drugi „problem“ ovih antiruskih tendencija jeste što je Moskva 1988. i 1989. godine dopustila krimskim Tatarima da se vrate u domovinu (drugim narodima raseljenim posle rata to je omogućeno još ranije). Tako padaju u vodu teze ekstremističkog „Medžlisa“, po kojima je „nezavisna Ukrajina“ omogućila povratak Tatarima, zbog čega oni imaju navodnu obavezu da brane ovu veštačku tvorevinu i suprotstavljaju se Rusiji.

Tako smo i došli do aktuelnog trenutka u kome zapadni mediji raspiruju mržnju i tvrde da Tatari žive u strahu od Rusije, da ih ruski agenti kidnapuju i ubijaju pod okriljem noći, da će ih Moskva ponovo deportovati i tako dalje… Istina je samo to da je Moskva, odmah posle martovskog referenduma o prisajedinjenju Krima 2014. godine, raspisala poternice za pojedincima unutar krimskotatarske zajednice koji su se služili ekstremističkim i terorističkim metodama da sabotiraju povratak poluostrva – gde etnički Rusi čine više od 60 odsto od ukupno 2,5 miliona stanovnika – pod vlast matice. Na udaru ovih mera prvi se našao Mustafa Džemiljev (nadimak Kirimoglu: „sin Krima“), koji je do pre tri godine bio na čelu „Medžlisa krimskotatarskog naroda“, administrativnog upravnog organa koji postavlja tatarska skupština Kurultaj. Drugi na spisku ekstremista je Refat Čubarov, naslednik Džemiljeva na mestu predsednika „Medžlisa“.

Njih dvojica ne kriju da su komandovali prošle godine prilikom obaranja dalekovoda u Hersonskoj oblasti, na granici sa Krimom, zbog čega je celo poluostrvo nedeljama bilo bez struje, sve dok Moskva nije pustila nekoliko visokonaponskih kablova po dnu mora iz centralne Rusije. Džemiljev i Čubarov koordinišu akcije svojih „Tatara“ – uključujući i „totalnu ekonomsku blokadu Krima“ – ali među njima ima mnogo islamista koji su došli iz Turske. Posle izbacivanja sa Krima, novi centar im je upravo u Hersonskoj oblasti, gde ubrzano jačaju svoje redove, obilato finansirani novcem iz Ankare. Paradoks cele situacije je u tome što je Erdogan zahtevao od Porošenka da velika finansijska i materijalna sredstva koja dolaze iz Turske zvaničnim kanalima, budu pod ličnom kontrolom isključivo Džemiljeva i Čubarova, a ne državnih organa Ukrajine – dajući na taj način njihovoj organizaciji „Medžlis“ eksteritorijalni status unutar „suverene Ukrajine“. Ali šta nas još može iznenaditi u zemlji u kojoj američki potpredsednik Džo Bajden, kada dolazi u Kijev, na zvaničnim sastancima sa ukrajinskim rukovodstvom zauzima mesto u čelu stola, koje pripada šefu države…

NA SPISKU ZABRANJENIH Još manje je čudno što je Kijev uvek brižno mazio i pazio ekstremistički „Medžlis“, od kada je formiran 1991. godine, jer je to bio centralni punkt otpora ruskom Krimu. Jer ne treba smetnuti sa uma da je, decenijama pre formalnog proglašenja vraćanja Krima u sastav Rusije, bilo savršeno jasno da će se to kad-tad desiti. To što je Ukrajinac Nikita Hruščov pravnim nasiljem, sopstvenom odlukom bez ikakvog referenduma i uprkos protivljenju krimskih organa vlasti, pripojio Krim Ukrajinskoj SSR, nije moglo da bude nikakva garancija da ruski narod neće ispraviti istorijsku nepravdu u prvoj pogodnoj prilici. Sa ove tačke gledišta, tragedija koju je od komunista doživeo krimskotatarski narod, nije ništa manja od one koju su ti isti komunisti naneli ruskom, većinskom stanovništvu Krima.

Kada Vladimir Putin ispravlja jednu istorijsku nepravdu, to za Tatare može biti samo dobar znak da će biti do kraja ispravljena i druga, odnosno da će njihov položaj na Krimu i u Rusiji biti sve bolji i bolji. Izuzev – još uvek – neispunjenog obećanja o pridavanju krimskotatarskom jeziku statusa državnog na teritoriji poluostrva, u svemu ostalom položaj ovog naroda je sada neuporedivo bolji nego u „ukrajinsko doba“ i to je jedan od razloga zašto ekstremističko raspoloženje ne može da prevlada među krimskim Tatarima. Ali zato je u poslednje vreme kod njih sve jača proruska struja, koja veruje da svoje panturske ideje – od Balkana do Tihog okeana – može da ostvari samo u saradnji sa slovenskom osovinom na čelu sa Rusijom, a nikako protiv nje. Zato je antiruskom „Medžlisu“ i onima koji iza njega stoje postalo jasno da je kucnuo krajnji čas da stupe u akciju, pre nego što izgube svaki uticaj na Krimu.

Ruski državni organi, na čelu sa glavnim tužiocem Krima Natalijom Poklonskom i predsednikom Sergejom Aksjonovim, odlučili su da preduhitre Džemiljeva i družinu. Posle više od dve godine natezanja i čekanja da bivši tatarski lideri uvide svoje greške, od 18. aprila „Medžlis krimskotatarskog naroda“ zvanično je stavljen na spisak zabranjenih organizacija u Rusiji, zbog ekstremističkog delovanja. Sada, na spisku zabranjenih, prave društvo takvim skupinama kao što su Islamska država, Al Kaida, Front al Nusra, ukrajinski Desni sektor i mnoge druge. A to je razlog da u Turskoj i na Zapadu budu mnogo ljuti, ali i „mnogo zabrinuti“ za sudbinu krimskih Tatara. Nema razloga: u Rusiji vekovima mirno i zajedno živi oko 200 nacionalnosti, pa će i krimski Tatari pronaći, odnosno povratiti svoje dostojanstveno mesto. Kao što će se i za Džemiljeva, Čubarova i njihove pristalice pronaći adekvatan prostor – samo ako pokušaju da stupe na tlo Rusije.

[/restrictedarea]