Konstantin Kosačov, predsednik Spoljnopolitičkog odbora Saveta Ruske Federacije – Neutralnost Srbije je održiva

Razgovarala Mila Milosavljević

Ne shvatam zašto je prošle godine došlo do smanjenja umesto uvećanja naše robne razmene. Čini mi se da bi Srbija, koja je odbila da učestvuje u politici antiruskih sankcija, imala velike koristi od intenzivnije trgovinsko-ekonomske saradnje sa Rusijom

Protekle sedmice u zvaničnoj poseti Srbiji boravio je Konstantin Kosačov, predsednik Spoljnopolitičkog odbora Saveta Ruske Federacije. U intervjuu za „Pečat“ Kosačov govori o nemoći NATO-a pred pošasti terorizma, o borbi protiv Islamske države, migrantskoj krizi, intenziviranju saradnje između Rusije i Srbije.

Konstantin Kosačov sebe smatra velikim prijateljem Srbije. „Volim Srbiju, narod Srbije, vašu kulturu, tradiciju, istoriju. Imam tu čast da na grudima nosim najveće državno odlikovanje Srbije koje mi je uručio vaš predsednik, što me čini veoma ponosnim“, kaže na početku razgovora za naš list.

Nad svetskim mirom već duže vreme nadvijen je bauk terorizma. Svet, ipak, odavno nije bio ovako razjedinjen, neusaglašenih stavova, bez strategije i borbe protiv terorizma. Kako treba ustrojiti principe ove borbe, zajedničku strategiju i delovanje? Kakav je stav Rusije s tim u vezi?

Nekoliko godina smo se sudarali pre svega sa problemom unutrašnjeg terorizma, a unutrašnji terorizam je po pravilu rezultat ne samo ekstremističkih raspoloženja u određenim društvenim grupama već i rezultat grešaka koje čini ova ili ona vlast, ova ili ona država. Mislim da je u svoje vreme problem terorizma na ruskom Kavkazu bio posledica toga što su na vlast u tim republikama došle ekstremističke snage. Ali proistekao je i iz toga što su ruske vlasti devedesetih godina odbijale da donesu bilo kakve političke odluke u vezi s regulisanjem situacije u tom regionu. Čečenski problem se, donekle, zbog toga i pojavio. U Rusiji smo uspeli da izgladimo čečenski problem tek kada smo sakupili hrabrost da započnemo politički proces, da razgovaramo sa ljudima i potražimo rešenja koja bi zadovoljila sve strane. I, na kraju krajeva, uspeli smo da ugasimo žarišta terorizma na Kavkazu. Čini mi se da ne bi bilo naodmet da to iskustvo preuzmu i druge države koje nailaze na slične probleme. Recimo, ljudi koji žive na jugoistoku Ukrajine su za aktuelne vlasti u Kijevu teroristi i separatisti, Kijev odbija dijalog sa njima, a tako se podržava konflikt iz dana u dan, iz meseca u mesec. Ne prestajemo da govorimo da se problem Ukrajine može rešiti u političkom dijalogu Kijeva i Luganska, Kijeva i Donjecka, da moraju međusobno da razgovaraju, kao što su jednom počeli da razgovaraju Moskva i Čečenija, Moskva i Grozni. Govorili smo isto našim prijateljima u Siriji. Govorili smo im da moraju da započnu politički proces. Govorili smo to i režimu Bašara el Asada i umerenoj opoziciji. I hvala Bogu da je taj politički razgovor u Ženevi sada počeo. Rešenja veoma komplikovanih problema, problema koji potiču iz same zemlje, problema sa unutrašnjim žarištima terorizma, mogu se tražiti samo preko političkog procesa.

[restrictedarea]

Drugi je problem međunarodnog terorizma, terorizma koji obuhvata teritorije više država i preti globalnim uticajem, koristeći sopstvene izvore finansiranja i savremene informacione tehnologije i komunikacije preko kojih proniče u svest ljudi. To je problem koji se rešava širokom, neograničenom međunarodnom saradnjom. Međunarodna saradnja u borbi protiv Islamske države i drugih terorističkih organizacija na Bliskom i Srednjem istoku sada nažalost ne postoji. Rusija stalno predlaže tu međunarodnu saradnju. I stalno nas odbijaju. Uzmimo Avganistan. Organizacija ugovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB) je nebrojeno puta predlagala saradnju NATO-u, a NATO ju je odbijao. A kada se sankcije primenjuju protiv Rusije i prelaze na sferu bezbednosti, na sferu saradnje antiterorističkih službi, nastaje veoma opasna situacija i pretnja za sve. To je neodgovorna politika. Sankcije su u principu nelogične i od njih se mora odustati kao od instrumenta uticaja. Ali najstrašnije, najneodgovornije je kada sankcije počinju da utiču na sferu bezbednosti. U dobiti od toga može biti samo terorizam.

Kako biste, u opštim crtama, objasnili ulogu Rusije u borbi protiv Islamske države?

Sigurni smo da tu borbu pre svega moraju voditi zemlje na čijim su se teritorijama odomaćile Islamska država i druge slične strukture. Zato je nepravilno govoriti da smo se u Siriji mi borili protiv ID. Mi smo u Siriji pomagali državnim vlastima da se bore protiv ID, na zahtev samih vlasti. Ali terorizam je nemoguće pobediti samo vazdušnim operacijama. A Rusija je, kao što se zna, izvodila vazdušnu operaciju. Ali ta je operacija podigla borbeni duh sirijske armije, vratili smo joj veru u to da može da pobedi terorizam. I kada smo to shvatili, povukli smo iz Sirije veći deo Vazdušno-kosmičkih snaga. Antiteroristička operacija se nastavlja i uspešno oslobađanje Palmire je očigledan primer toga. Zato je naša uloga veoma važna, to je tačno. Međutim, taj problem moraju rešiti vlasti koje kontrolišu odgovarajuće teritorije. I veoma je važno da ih niko ne ometa u borbi protiv terorizma. Vlasti Bašara el Asada su od 2011. do 2015. godine sprečavane da se bore protiv terorizma. Vođena je borba protiv Asadovog režima, te je on morao istovremeno da rešava problem naoružane opozicije, i problem terorizma. To je bilo neizvodljivo. I zato, čim je s dnevnog reda skinuta tema unutrašnjeg građanskog rata, čim je počeo politički proces, borba protiv terorizam je postala efikasnija dva-tri puta. I to je dobro.

Migrantska kriza, koja dostiže svojevrsno usijanje, predstavlja ozbiljnu pretnju evropskoj bezbednosti. Kako se može rešiti taj problem?

Migrantska kriza će se završiti tek tada kada nestane želja da se napuštaju matične države i da se traži bolji život drugde. Čitav problem migracija pojavio se nakon destabilizacije niza država Bliskog i Srednjeg istoka, a do toga je došlo pošto su neki spoljni faktori srušili tamošnje vladajuće strukture. To se dogodilo u Avganistanu, u Iraku, u Libiji, umalo se nije dogodilo u Siriji. Najvažnije je vratiti situaciju u tim zemljama u pravno polje, započeti političke procese, pomoći tim zemljama da dovedu do kraja te političke procese: da sprovedu reformu svojih ustava, da organizuju demokratske izbore i da na kraju formiraju legitimne vlasti koje će biti u stanju da upravljaju državom i da rešavaju ekonomske i socijalne probleme. Međunarodna zajednica će zatim morati da pomaže tim zemljama da reše ekonomske i socijalne probleme. Pokušaji da se ogradimo od tih problema pojačanom kontrolom na granicama, deportacijom migranata – to su samo nepotpune mere, mere koje ne mogu rešiti suštinu problema. Stvar je u tome što je Zapad silom počeo da menja nelojalne, neudobne za njega režime u državama Bliskog i Srednjeg istoka. I to je dovelo do razornih posledica zbog kojih danas svi ispaštamo.

U Srbiji je nedavno boravio generalni sekretar ODKB-a Nikolaj Nikolajevič Bordjuža, a posle posete je izjavio da sada bolje razume izazove sa kojima se Srbija suočava i da ODKB podržava neutralnost Srbije. Da li mislite da je neutralnost jedne zemlje održiva u današnjem svetu?

Da, naravno. U to sam siguran. U to nema sumnje. Postoje brojne neutralne države koje su u stanju da se pobrinu i za svoju nacionalnu bezbednost i da rešavaju druge zadatke nacionalnog razvoja. Postoji Švajcarska, postoji Švedska, te Finska, Austrija. Zašto i Srbija ne bi mogla da bude takva zemlja? Širenje NATO-a, ulazak u NATO novih država zapravo stvara dodatne probleme za kolektivnu bezbednost u Evropi. NATO i ODKB sada nisu u stanju da sarađuju, maločas sam o tome govorio. NATO i Rusija ne mogu da sarađuju, jer NATO države primenjuju sankcije protiv Rusije. I ukupni rezultat svega je degradacija bezbednosti u Evropi. Ta bezbednost postaje sve slabija. A NATO nije u stanju da reaguje na pretnje koje se kardinalno menjaju. NATO nije antiteroristička struktura, on nije u stanju da reguliše talas izbeglica, NATO nije sposoban da kontroliše promet narkotika ili trgovinu oružjem. NATO je bio stvoren za druge ciljeve i u nastalim uslovima ne rešava nikakve zadatke u savremenoj Evropi. NATO je u doba Hladnog rata bio jedna od struktura koja je obezbeđivala balans snaga. Sada se pretvorio u strukturu koja daje prednost jednoj grupi država nad drugim državama. Ali kada bezbednosti nema, i kada su jedne države bezbednije od drugih, situacija je u svakom slučaju nesigurna i varnice će uvek sevati. U tome je opasnost. Nije u tome što NATO želi da nekog napadne, iako je napadao. Napao je Jugoslaviju, napadao je i druge zemlje. Ali NATO ne rešava probleme savremene Evrope, probleme sa kojima se sudarilo savremeno čovečanstvo. I svejedno svi govore da je NATO jedinstveni sistem bezbednosti. To nema nikakvu perspektivu. To je ćorsokak. Mi imamo druge predloge. Ne da stvorimo balans snaga putem razvoja nekog drugog bloka. Ne, smisao nije u tome. Pokušavamo da objasnimo našim partnerima da vojni blok koji se brine o bezbednosti grupe država na račun drugih država u principu ne treba da postoji. Mora postojati zajednički kolektivni sistem bezbednosti. Naravno, pod okriljem UN.

Izjavili ste da smo sada u situaciji u kojoj je svet bio pre 75 godina, kada se, znamo, i – ujedinio. Šta je faktor potencijalnog ujedinjenja danas, i ko bi mogao da bude stožer tog ujedinjenja?

Stožer ujedinjenja moraju biti sve države bez izuzetka. Stožer je pre svega Rusija. Ne prestajemo da govorimo da je neophodno ujediniti snage. Dobro je da nas u tome podržava i Srbija, koja izjavljuje da želi da sačuva vojnu neutralnost, da neće postati članica NATO. To je veoma dobro. Loše je što je zasad malo takvih država. Voleo bih da na tu temu govore druge evropske zemlje, da o tome govore Francuska, Nemačka, Poljska, Mađarska, Češka, sve te države koje su smatrale da je NATO rešenje za njihove probleme, a koje sada nailaze na probleme sa kojima NATO ne zna šta će. Politički lideri tih država moraju jednom smoći snage da kažu: „Krenuli smo pogrešnim putem. NATO nije odgovor savremenim izazovima i pretnjama. Moramo da razgovaramo sa Rusijom, sa drugim državama Evrope, sa drugim državama van Evrope i da počnemo da gradimo sistem podjednako udoban za sve nas.“ Jednom je stvoren savet Rusija–NATO, između tada 27 zemalja i Rusije, i dogovoreno je da će biti 28 međusobno jednakih učesnika. Na jednoj smo strani imali 27 država, na drugoj Rusiju. To nije funkcionisalo, nije bilo jednakosti i nije moglo da opstane. Moramo odustati od blokovske logike, od toga da se o nekim pitanjima prvo raspravlja u Briselu, pa da se taj stav zatim iznosi pred ostalima. Želeli bismo da vidimo direktan, neograničen dijalog između Rusije i Francuske, Rusije i Nemačke, Rusije i SAD, Rusije i Poljske, Rusije i Estonije ili Srbije, ali da to bude dijalog nacionalnih država. Jer zaista imamo zajedničke probleme. Rusija ne predstavlja problem za NATO. Islamska država je problem i za Rusiji i za Francusku, i za Srbiju i za Estoniju. To treba da shvate evropski političari. Zasad se pretvaraju da to nije tako, da je Rusija njihov glavni problem, da je glavno rešenje NATO. Ali taj put ne vodi nikuda i gubimo dragoceno vreme.

Predsednik Ukrajine Petro Porošenko je nedavno izjavio da je, između ostalog, prioritet Ukrajine u 2016. godini povratak Donjecka. Istovremeno poziva Evropu da naoruža Ukrajinu. Kako tumačite te izjave?

Ako ste tačno preneli njegove reči, to je naravno direktno kršenje Minskog sporazuma. Podsetiću vas da se računalo da će se Minski sporazum realizovati do kraja 2015. godine. Ono što nije učinjeno, nije učinila upravo ukrajinska strana. Nije sprovedena reforma Ustava, nije donet zakon o lokalnim izborima u Donbasu, nije donet zakon o amnestiji za učesnike u oružanom sukobu. Sve je to predviđeno u Minskom sporazumu. I tek nakon realizacije te tri tačke može se preći na ostale, poput uspostavljanja kontrole na granici sa Ruskom Federacijom. Redosled je takav i nema se šta više izmišljati, tim pre ne treba tražiti od nekog oružje. Jer Minski sporazum predviđa politički proces, a ne vojno rešenje problema.

Hoće li Rusiji poći za rukom da zaustavi sukob u Nagorno-Karabahu pre nego što preraste u veći konflikt?

Čini mi se da je to izvodljivo i pre svega u saradnji sa Azerbejdžanom i Jermenijom. Ne dajemo prednost jednoj strani, strani koju smo spremni da podržimo. Za razliku od, recimo, Turske i Gruzije, koje su izjavile da podržavaju Azerbejdžan. To je opasan stav. Moramo uticati na obe strane konflikta. I naravno da računamo na to da će se istog stava pridržavati i drugi članovi Minske grupe – SAD, države EU – i da ćemo raditi zajedno. Uspostavljanje primirja, prevazilaženje akutne faze – a nadam se da smo to postigli – govori o tome da još ima nade. Ali moramo izbegavati provokacije trećih država koje podržavaju samo jednu stranu u konfliktu. Ponovo govorim o Turskoj i Gruziji.

Kako vidite intenziviranje odnosa Srbije i Rusije? Mislim na privredu, ekonomiju, bezbednost, poljoprivredu, nauku, kulturu, medije… Čini mi se da je ta saradnja nedovoljna.

Takođe smatram da je nedovoljna. Mogli bismo više od toga i vidim dodatne mogućnosti u svim sferama, bez izuzetka. I u sferi bezbednosti, i u sferi ekonomske saradnje i, naravno, u humanitarnoj sferi. Šta nas koči? To nije lako pitanje. Recimo, ne shvatam zašto je prošle godine došlo do smanjenja umesto uvećanja naše robne razmene. Jasno je da postoji faktor cene goriva, ali čini mi se da bi Srbija, koja je odbila da učestvuje u politici antiruskih sankcija, imala velike koristi od intenzivnije trgovinsko-ekonomske saradnje sa Rusijom. Tek sada sam, pripremajući se da posetim Srbiju, video te podatke o smanjenoj robnoj razmeni. Zabrinuli su me, začudili i čim se vratim u Moskvu, obavezno ću preko ministarstava ekonomije, industrije, poljoprivrede pokušati da shvatim zašto se to dešava. Zasad ne razumem i ne vidim neprevladive prepreke za aktivniji i hrabriji napredak. Naše zemlje to apsolutno zaslužuju.

Zašto premijer Rusije Dmitrij Medvedev nije došao u Srbiju u aprilu, kako je ranije planirano, nego je poseta pomerena za jesen?

Nisam ovlašćen da govorim u ime Vlade, ali ako ne grešim, ta je poseta bila planirana za datume kada su ovde objavljeni vanredni parlamentarni izbori. To nije vreme da se organizuje takva vrsta posete. Dakle, radi se o čisto objektivnim razlozima. U tome ne treba tražiti nikakav skriveni smisao.

Kad smo kod predstojećih izbora u Srbiji, koga Rusija podržava, i da li je Rusiji svejedno ko će na njima pobediti?

Rusija nema pravo da bilo koga podržava na izborima u Srbiji, jer poštujemo suverenitet Srbije i nikada se ne mešamo u političke procese u drugim državama. Postoje veze među strankama. Mnoge srpske partije su u kontaktu sa mnogim ruskim strankama. Naravno da se na tom nivou može pružiti politička podrška. Predstavljam partiju „Jedinstvena Rusija“ i mogu govoriti samo o stavu naše stranke. Mi smo odavno i nepovezano sa ovom izbornom kampanjom potpisali dva sporazuma o saradnji: sa Srpskom naprednom strankom 2010. i sa Srpskom narodnom partijom 2015. godine. I ne krijemo da po partijskoj liniji kao naše partnere u budućnosti vidimo upravo te dve stranke. I, naravno, želimo im uspeha na izborima. Ali, ističem još jednom, to je stav partije, a ne države.

Šta sprečava potpisivanje sporazuma o priznanju diplomatskog statusa zaposlenih u Humanitarnom centru u Nišu?

Ne znam. To je pitanje za srpske vlasti. Zainteresovani smo za pravno određeni status Humanitarnog centra u Nišu, jer s pravne tačke gledišta on trenutno nije određen. To stvara dodatne probleme u radu Centra. Taj rad je apsolutno transparentan, povezan pre svega sa čišćenjem teritorije Srbije od mina. To je Srbiji veoma potrebno i mišljenja smo da vaša država treba da reši to pitanje. Mi to očekujemo od srpskih vlasti.

 

[/restrictedarea]