dr Mirjana Anđelković Lukić: Prećutani genocid osiromašenim uranijumom (drugi deo)

Razgovarala NATAŠA JOVANOVIĆ

Samo na teritoriju Kosova  i Metohije tokom NATO bombardovanja 1999. pala je 21 tona osiromašenog uranijuma, što je poput dve i po atomske bombe kojom je zbrisana Hirošima 6. avgusta 1945. godine. S obzirom na to koliko je municije sa osiromašenim uranijumom bačeno na tako mali prostor kao što je Srbija, ali i drugih razornih projektila, dr Mirjana Anđelković Lukić ističe da se može reći da Kosovo i Metohija jesu nova Hirošima. To su, prema njenim rečima, potvrdili i nemački atomski fizičari H. V. Gabrijel i dr D. Šalh u radu Measurement of Radioactivity of Soil Samples from Serbia, Part 2.

Ako su prilikom bombardovanja zagađeni zemljište, voda i vazduh, da li to znači da je osiromašeni uranijum uveliko u lancu ishrane, i kako se od toga možemo odbraniti?

U to ne treba sumnjati. Ljudi iz Vranja su svedočili da su uplašeni za zdravlje svoje dece, da se plaše kupanja, jer smatraju da je voda već zagađena osiromašenim uranom. Vranje je jedan od lokaliteta često gađan municijom sa OU, tačnije brdo Pljačkovica i repetitor koji se tamo nalazio.

Na vratima klinike u Bariju piše: Zdravstvena kontrola italijanskih građana koji su radili na teritoriji BiH i Kosmeta. Smatrate li da bi cela Srbija trebalo da se testira?

Testiranje takve vrste ne postoji. Bilo je svojevrsno praćenje zdravlja na VMA u Beogradu, ali je posle 2005. prekinuto, jer samo aktivan sastav vojske i civili zaposleni u tom sektoru jednom godišnje idu na sistematski pregled. Do 2005. registrovane su osobe izložene udarima aviona A-10, ali kako su svi veterani davno ili oterani u penziju ili pomrli, potreba za ovakvim pregledima je prestala da postoji. Takvi pregledi su skupi i zahtevaju kvalitetnu medicinsku opremu.

Doktor Masimo Đani, hematolog iz Nacionalnog instituta za rak u Milanu, upozorava da je dovoljan samo jedan udisaj u trenutku eksplozije da bi uran ušao u telo. Opasnost postoji i u zatrovanoj prirodnoj sredini, hrani i vodi, ali je to sporiji proces. Prvi simptomi bolesti se pokazuju između jedne i pet godina. Ovaj doktor je ogorčen na vojne stručnjake za koje kaže da su „… umobolni vojni mozgovi koji i danas proizvode municiju sa OU i naređuju njeno korišćenje, a naučnike humaniste odavno su proglasili za ludake, jer pokušavaju da ih spreče da zarade milione dolara i porobe male narode!“

[restrictedarea]

O čemu svedoči činjenica da su radiološki najzagađenija područja na potezu  Peć–Prizren–Đakovica?

Prema podacima VJ, u toku agresije, avioni A-10 su na prostoru Kosova i Metohije dejstvovali na oko 85 lokacija, a najintenzivnija dejstva bila su u rejonima Prizrena, Uroševca, Đakovice, Dečana i Đurakovca. Podaci u izveštaju generalnog sekretara NATO-a i predviđene mere zaštite i medicinskog nadzora pripadnika KFOR-a ukazuju da je NATO na KiM vrlo intenzivno upotrebljavao municiju sa osiromašenim uranom (prema NATO-u ispaljeno je oko 31.000 projektila, a prema procenama VJ oko 50.000 projektila).

Razlozi bombardovanja SRJ ne mogu se smatrati „humanim“, niti radi „spasa“ albanskog stanovništva. Jer da je tako, ne bi se žestoko bombardovale OU baš one teritorije na KiM na kojima pretežno žive Albanci i rejoni Bujanovca i Podujeva, gde takođe živi mnogo albanskog stanovništva. Ovo izaziva sumnju o pokušaju sistematskog uništenja budućih generacija albanskog stanovništva, čiji je priraštaj među najvećim u svetu.

Da li je tema materijalne, moralne i krivične odgovornosti NATO-a ikada istinski pokrenuta?

Bombardovanjem SR Jugoslavije NATO je prekršio brojne međunarodne konvencije, rezolucije i protokole UN i to: Konvenciju o delovanju na životnu sredinu donetu 1977. godine, Konvenciju o zaštiti svetske prirodne baštine iz 1982, Stokholmsku deklaraciju o životnoj sredini iz 1972, Dodatni protokol br. 1 u Ženevskoj konvenciji u oblasti zaštite žrtava međunarodnih ratnih konflikata iz 1949. godine, Konvenciju o zabrani upotrebe određenih ubojnih sredstava, Bečku konvenciju o zaštiti ozonskog omotača, Montrealski protokol o supstancama koje oštećuju ozon (iz 1987, sa izmenama iz 1997) i Rezoluciju Potkomiteta za prevenciju diskriminacije i zaštitu manjina Komisije UN za ljudska prava iz 1996. i 1997. godine.

Imajući sve ovo u vidu, postavlja se pitanje odgovornosti država koje su samovoljno bombardovale SRJ, a i pitanje ratne odštete jednog dana mora da dođe na dnevni red.

U knjizi „Darovi Milosrdnog anđela“ istakli ste da je NATO protiv SRJ vodio specifičan radiološko-nuklearni rat, uz dugoročno zagađenje eko-sistema i pokušaj zatiranja života na ovim prostorima. Sa kakvim sve genetskim mutacijama još možemo da se suočimo?

Očigledno je da je minuli rat imao više ciljeva, za agresora jednakih po važnosti, ali je za nas najstravičniji onaj koji se odnosi na ugrožavanje života i zdravlja čitavog jednog naroda na ovim prostorima. Bombardovanje SRJ, divljačko, surovo i nehumano, prouzrokovalo je velike patnje i pogibelj naroda, rušenje i uništavanje materijalnih i kulturnih dobara, kao i jednu od najvećih ekoloških katastrofa dvadesetog veka na prostorima Evrope, čije će posledice osećati i buduće generacije.

Kao posledica bombardovanja naših prostora, povećan je broj obolelih od zloćudnih bolesti među našim stanovništvom i stanovništvom Republike Srpske, ali i među vojnicima NATO-a smeštenih na prostorima Balkana. Panika je zahvatila Evropu zbog pojave leukemije među vojnicima stacioniranim u Republici Srpskoj i na Kosmetu, gde su NATO piloti bacali projektile s osiromašenim uranom. Lekari iz Kosovske Mitrovice upozoravaju da je broj malignih bolesti među stanovništvom u odnosu na vreme pre 1999. povećan za 200 odsto. Posebno su ugroženi mladi ljudi, vojno angažovani tokom bombardovanja. Nažalost, u Srbiji vlada mukla tišina o ovom problemu, negiraju se dominantni efekti osiromašenog urana i hemijskih agenasa na porast karcinoma u našoj zemlji. Ne postoji centralizovana statistika koja bi pratila povećanje broja obolelih od malignih bolesti među pripadnicima vojske i policije vojno angažovanih na Kosovu i Metohiji.

U javnosti se još uvek spekuliše o broju ubijenih ljudi prilikom NATO agresije, a neke NVO su čak izjavile da je broj žrtava koji se pominje preteran. Kakva su vaša saznanja?

Ljudi iz NVO mogu da pričaju šta hoće zato što znaju poslovično nemaran odnos države Srbije prema svojim žrtvama. Baš zbog toga je jedan čovek, književnik Branimir B. Stanojević napisao potresnu knjigu svedočanstvo o poginulima. Ulažući ogroman napor stizao je do svih bombardovanih mesta i pobrojao sve mrtve i smestio ih u knjigu „Milosrdni anđeo ili knjiga mrtvih“ („Nikola Pašić“, Beograd, 2008). Po evidenciji ovog humanog i u svom radu istrajnog pisca, ukupan broj poginulih civila, vojnika i policajaca, kao i kidnapovanih i nestalih tokom 1999. godine je 3.600 ljudi. Sve je uredno popisano, ime i prezime, godina rođenja, gde je poginuo, tako da ovde nema mesta za bilo kakve spekulacije i negiranja izvesnih NVO zvaničnika o broju žrtava u NATO agresiji.

NATO je na našoj teritoriji izvršio zločin protiv čovečnosti, ekocid i genocid, jer od njegovih „darova“ svake godine umre mnogo ljudi, ne samo od karcinoma već i od drugih bolesti koje se mogu dovesti u vezu sa bombardovanjem, kao povećanje autoimunih bolesti, razne alergije, teškoće s disanjem, sve više dece s astmom.

Zvaničnici Srbije pokušavaju na različite načine da umanje odgovornost NATO agresora zbog povećanja oboljenja. Uvek se tu nađe neki lekar koji naš broj obolelih svrstava u statističku cifru obolelih u Evropi i svetu, i ubeđuju nas  da to nije posledica bombardovanja nego opšta pojava u svetu, čime aboliraju zločine NATO-a na našim prostorima.

Hoćete da kažete da danas živimo svojevrsnu inverziju stvarnosti?

Da li nas to u Srbiji neko ubeđuje da nam je NATO prijatelj, onaj koji nas je sedamdeset osam dana žestoko bombardovao i zagadio naše prostore i pobio toliki narod? Postali smo okupirana zemlja onog trenutka kada nam je peti oktobar ušao u kuće, kad smo mislili da će sve da se preokrene, jer je Milošević bio glavna kočnica progresu i diktator. Tako postadosmo jedina zemlja u svetu koja je kidnapovala predsednika države i otpremila ga u Hag da tamo skonča. Od tog trenutka bili smo primorani da izvršavamo sve zahteve iz EU i NATO-a, da lovimo naše oficire i generale koji su se suprotstavljali agresiji NATO-a (sve same članice EU sa SAD na čelu).

Sve dok Srbija ne otrese sa svojih pleća gomilu ekonomskih krvopija različitih fela i sve dok ekonomski ne ojača, bićemo potplaćeni robovi. Srbija ne zaslužuje da je svetske i evropske fukare izrabljuju i arče njeno bogatstvo i mladost, Srbija je zemlja bogata, na dobrom položaju, mogla bi i sama bez „stranih investicija“. Ne može ovo da traje doveka. Život je sinusoida, preokreti su mogući. Nabolje. Verujem u to.

Bili ste svedok saradnik odbrane u slučaju Radovana Karadžića. U kojoj meri je vaše svedočenje uzeto u obzir?

Na veštačenju, zapravo ekspertizi kao sudski veštak odbrane gospodina Karadžića, radila sam nepune dve godine, da bih krajem 2012. otišla u Hag da svedočim. Bila sam deo našeg tročlanog ekspertskog tima koji je, u zavisnosti od svoje specijalnosti, bio zadužen za pojedina poglavlja optužnice. Zorica Subotić, sudski veštak za balistiku, radila je na pobijanju optužbe u slučaju Markale 1 i 2, a Mile Poparić bio je zadužen za veštačenje snajperskih dejstava u Sarajevu. Meni, kao sudskom veštaku za eksplozivne materije, palo je u zadatak da se bavim problemom bombardovanja Sarajeva navodno prostornim bombama, što je jedan od pretplaćenih i omiljenih haških eksperata u svojoj ekspertizi tvrdio. Taj veštak je profesor na Mašinskom fakultetu u Sarajevu i bio je u skoro svim veštačenjima protiv srpskih generala i oficira, svuda gde je bilo korišćeno neko oružje, on je bio pozivan i naravno veštačio je protiv okrivljenog. Dakle, on je tvrdio da su na Sarajevo srpske snage sa Romanije ispaljivale tzv. prostorne avio-bombe punjene posebnom vrstom eksploziva koji, kad se oslobodi iz obloge, stvara eksplozivan oblak i prodire u sve otvore napadnute lokacije, zgrade, na primer, i da od toga nema skloništa. Na osnovu dostupnih i relevantnih dokumenata dokazali smo da je to pristrasno i netačno mišljenje, da nije potkrepljeno nikakvim materijalnim dokazima sa terena, pa su na kraju navodne prostorne bombe izbačene iz optužnice.

Kakvi su vaši utisci o samom sudu, Radovanu Karadžiću, te kako komentarišete nedavno izrečenu presudu?

U Hagu sam boravila skoro nedelju dana, sredinom decembra 2012. Tamo postoje određeni protokoli čije zahteve veštak-ekspert mora da ispuni. Tako je predviđeno da se razgovara sa tužiocem pre svedočenja, kako bi se upoznali sa veštakom pre njegovog ulaska u sudnicu, a posle toga sam imala obavezu da se sretnem i sa gospodinom Radovanom Karadžićem. Bilo je predveče, negde oko pet sati po podne, dan je već uveliko okraćao, a pogotovu na severu Evrope gde se brže smrkava, krenuli smo advokat odbrane i ja prema Ševeningenu. Sam Ševeningen je sumorno mesto u kome čame naši najviši funkcioneri, generali i oficiri. To mesto je postalo ukleto za Srbe, tamo se Srbi iznenada razboljevaju od najtežih bolesti i umiru.

Dakle, prolazi se kao kroz svaki zatvor, stroga kontrola. Išli smo, tako mi se činilo, kroz beskrajne hodnike i bezbrojna vrata koja su se za nama treskom zatvarala, da bi nas stražar uveo u omanju prostoriju gde smo sačekali prvog predsednika Republike Srpske Radovana Karadžića. Došao je sa kutijom ispod miške, posluženjem, u tankom džemperu i farmerkama, sa umetnički razbarušenom frizurom. Bio je dobro raspoložen. S njim smo popričali prema programu koji smo imali advokat i ja. Predsednik nas je poslužio kafom i nekim slatkišem. Kad sam odlazila, pozdravila sam se s njim i poželela mu zdravlje i uspešnu odbranu, a on mi je rekao da, ma šta bude s njim, Republika Srpska postoji i postojaće. Tako smo se rastali. Sledećeg dana smo se videli u mnogo zvaničnijoj ulozi, pred sudijama i tužiocima Haškog tribunala. O njima zbilja nemam šta da kažem. Ko je iole pratio bilo koje suđenje Srbima mogao je da stekne mišljenje o tome kakav je to sud i protiv koga je ustanovljen. Tamo je svako nevin dok se ne dokaže da je Srbin, da citiram našeg poznatog advokata. Naravno, odbrana gospodina Karadžića se ozbiljno priprema za ulaganje žalbe na presudu koja je prilično klimava i neutemeljena na dokazima.

[/restrictedarea]