Dr DRAGIŠA BOJOVIĆ – Studenica, Sikstinska kapela i mi

Razgovarao Vladimir Dimitrijević

Mi ni danas nemamo dovoljno ruku da saberemo u snopove ono klasje svetlosti, što je uzrelo u vreme Svetoga Save i svetih Nemanjića. Mi smo, nažalost, u vreme prethodne apostasije, kao slepci prihvatili priču o srednjovekovnom mraku

Rođen 1964. godine u Banjama, u Ibarskom Kolašinu, Dragiša Bojović je redovni profesor Filozofskog fakulteta u Nišu. Osnovao je i vodi Centar za crkvene studije i Međunarodni centar za pravoslavne studije. Upravnik je i Centra za vizantijsko-slovenske studije Univerziteta u Nišu. Prvi je predsedavajući nedavno osnovane međunarodne naučne mreže Pax Byzantino-Slava. Objavio je dvadeset knjiga, od toga najviše iz oblasti srpske srednjovekovne književnosti, među kojima su: Pesnik budućeg veka, Sveti Jefrem Sirin i srpska crkvena književnost, Srpska eshatološka književnost, Trpeza Premudrosti, Antologija plača, Antologija čuda. Piše i poeziju, a nedavno je izašla svojevrsna zbirka Muk i zvona u kojoj su sabrani njegovi intervjui, besede, poslanice i komentari na teme iz političkog i kulturnog života. Sa Dragišom Bojovićem pričamo o temeljnim koordinatama našeg vrednosnog sistema u kulturi, tamo gde nam je identitet.

[restrictedarea]

Rođeni ste u Ibarskom Kolašinu, kraju Grigorija Božovića, jednog od najvećih srpskih pisaca 20. veka, pesnika Stare Srbije, nacionalnog borca još od konzulskih vremena Milana Rakića u Prištini. To je kraj Starca Milije, manastira Crna Reka i Duboki Potok. Na šta takvo nasleđe obavezuje čoveka?

Svakome čoveku zavičaj, jednim delom, opredeljuje put. Prostor gde sam rođen i u kojem sam se formirao po mnogo čemu je autentičan i jedinstven, sa nacionalnim, kulturnim i duhovnim kontinuitetom, sa ljudima osobenog karaktera, sa tradicijom više nego obavezujućom, koja ima dve naglašene dimenzije: nacionalnu i crkvenu. Ova je prva najbolje čuvana u epskom predanju i monumentalnom književnom delu Grigorija Božovića, a ova druga kroz dva živa stuba vere: manastire Crna Reka i Duboki Potok. U njima, kroz vekove, živi, moli se i dela hrabro monaštvo, ali i sveštenstvo. Kolašin je uvek imao sveštenike – nacionalne borce. To je bila njihova uloga u teškim vremenima. Mislim da i danas ovaj kraj treba da ima svoje sveštenike, rođene u Kolašinu. Iako i među onima koji dolaze ima izuzetnih, ipak Kolašin traži kontinuitet i u tome. Juče čuveni Božovići, Popovići, a danas Vlaškovići ili neki drugi. O tom kontinuitetu se malo razmišlja i on je posebno važan za kraj koji i danas čuva ono najtanje mesto koje Kosovo veže sa Srbijom i koje Srbiju čuva na najtežem mestu, na Kosovu i oko Kosova.

Ako je neko izdanak takvoga kraja, ako se napajao sa čistog izvora srboljublja, i ako je njegova duša otvorena za čoveka, i za onoga iza Rogozne i onoga ispod Mokre gore, onda taj izdanak ne može niz evropsku stranputicu, niz strmen strmoglavo, u ponor bez Hrista, već čelom i srcem stremi ka Hristu, ljubeći prošlost koliko i budućnost, znajući da bez temelja nema krova, bez ognjišta nema topline, izvan brazde ne može ništa roditi, a na trnju se ništa ne može kalemiti. Dugo su, posle Drugog svetskog rata, Kolašinci živeli bez svesti o Kolašinu. Najvećeg među njima, Grigorija Božovića streljali su 1945. godine upravo da bi zatrli svest o srpstvu i kolašinstvu, da bi reku i pritoku zamutili bezverjem i beznađem. No Kolašin, ta velika srpska pritoka, uvek je imao eruptivne izvore, kakvi su bili Starac Milija i Grigorije Božović. I danas je Kolašinac tvrd i nepokolebljiv, bez obzira što ga istovremeno udaraju i sa Drima i sa Dunava, kuso i repato; znano i neznano zagnalo se na mali Kolašin, a on prkosan i više nego što može da podnese, ali nekako to mu stoji – da prepreči put, da zauzme busiju, pa makar se to nekome činilo da ne valja.

Neko je rekao da se pojam „mračni srednji vek“ na našu istoriju može primeniti samo ako se u obzir uzme ulično osvetljenje. Vaša naučna oblast je srednjovekovna književnost, u kojoj ste obradili mnogo toga značajnog – od uticaja Svetog Jefrema Sirina, pesnika pokajanja, do prisustva apokaliptičko-eshatološke svesti kod naših autora epohe. Kakva je opšta slika srednjeg veka kao temeljne koordinate naše istorijske svesti?

Mi ni danas nemamo dovoljno ruku da saberemo u snopove ono klasje svetlosti, što je uzrelo u vreme Svetoga Save i svetih Nemanjića. Mi smo, nažalost, u vreme prethodne apostasije, kao slepci prihvatili priču o srednjovekovnom mraku. Samo negde na margini naučnog i akademskog života, poput srednjovekovnih asketa, predano su tragali za tom svetlošću retki zanesenjaci kao što su bili Svetozar Radojčić, Dimitrije Bogdanović i još poneko, i ljubomorno, naučnim trudom, čuvali svest o pravoslavnoj Srbiji i njenoj „ruskoj duši“. Dok je veliki Justin Popović, srpski Gromov, gromoglasno i gromovito branio Bogočoveka Hrista, ne obazirući se na strah i pad tadašnjeg „zečjega roda“ srpskoga, dotle su, u okviru akademske zajednice, što nimalo nije bilo lako, naši istoričari umetnosti i filolozi na sofisticirani način čuvali tu istu svest o istom Bogočoveku.

Kada je reč o srpskoj srednjovekovnoj književnosti, još uvek nismo uspeli na pravi način da je predstavimo, niti da je približimo mladim generacijama. U izvanteološkim oblastima postoji bar kontinuitet izučavanja našeg srednjeg veka. Zabrinjava činjenica da je ta književnost i duhovnost skoro potpuno nepoznata onima kojima najviše treba da pripada i koji bi je, po prirodi stvari, ili, bolje rečeno, po suštini, mogli najbolje da razumeju i tumače, a to su teolozi. Neko je to smišljeno učinio da bi ih što više udaljio od izvora, da bi im, umesto pravoverja, nametao krivoverje. Jer ne treba zaboraviti da je svetosavsko nasleđe najbolji čuvar pravoslavlja. Zato je potrebno mobilisati sve naučne i kreativne snage u reafirmaciji našeg istinskog istorijskog, kulturnog i duhovnog bogatstva.

Osnovali ste Centar za crkvene studije, predsednik ste Upravnog odbora Međunarodnog centra za pravoslavne studije, upravnik Centra za vizantijsko-slovenske studije Univerziteta u Nišu, prvi predsedavajući Međunarodne naučne mreže Pax Byzantino -Slava. Gde god se osvrnemo, ugledamo naše vizantijske korene – Grci, Bugari, Rusi, Gruzini. Srbi su, kako reče Dimitrije Obolenski, činili svojevrsni „vizantijski komonvelt“. Da li danas znamo da prvi evropski univerzitet nije bio u Bolonji nego pri Hramu Svete Sofije u Carigradu, na kome je Sveti Kirilo, tvorac glagoljice, bio profesor? Zašto naši studenti, kako ste pisali u članku „Vatikan bliži od Studenice“, bolje poznaju Sikstinsku kapelu od nemanjićkih zadužbina?

Postoji nekoliko razloga za to i oni nisu nezavisni jedan od drugog. Apsolutno sam siguran da se vodi takva obrazovna i kulturna politika, koja treba da dovede do marginalizacije nacionalne kulture i nacionalne istorije. Pri tome se čak koriste paradoksalni argumenti, pa se primerima iz tuđe prošlosti preporučuje zaborav sopstvene prošlosti. Što su takvi napori veći i očigledniji, oni sve više dobijaju obrise karikaturalnosti, ali su ipak najviše tragični i opominjujući. Reč je, kao što sam i pisao o tome pre nekoliko godina, o svojevrsnoj „transplantaciji duša“, o smišljenoj promeni identiteta i naroda i pojedinaca. I to se sve događa pred našim očima: pohvala ispraznosti, ruganje pravoslavlju, ismevanje istorije. S druge strane, uglavnom ćutanje i jedan gromki muk Crkve.

Zato naši srednjoškolci i studenti ne znaju gde su Peć i Studenica, Prizren i Sopoćani, a kamoli da su ih videli i poklonili im se, kao što im se dive i poklanjaju mnogi iz sveta, koji su, za razliku od nas, svesni lepote naše umetnosti i kulture.

Profesor ste Univerziteta u Nišu, a dugo ste predavali i na Univerzitetu u Prištini. Nedavno je bio pokušaj da se svi fakulteti prištinskog Univerziteta liše statusa pravnog lica, objedine pod jedan krov i, što bi se nekad reklo, „teslime“ Prištini i NATO-arbanaškoj kvazidržavi. O čemu je reč?

Kada je stvoren pre nekoliko decenija, Univerzitet u Prištini je postao embrion budućeg nezavisnog Kosova (bez obzira koliko je nezavisno i kakav je naš odnos prema tome). Dobrim delom albanski, on je bio oslonac separatističkih strategija i kreator velikoalbanske politike, što je i krunisano samoproglašenom nezavisnošću Kosova.

U takvim okolnosti, u ratnim i izgnaničkim uslovima, stvaran je srpski Univerzitet u Prištini, sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, koji je postao najsnažniji oslonac srpske države na Kosovu i Metohiji. To, naravno, nije u duhu Briselskog sporazuma i ne čudi pokušaj sadašnje vlasti da se „otarasi“ tog tereta. Verovatno su izbori samo odložili tu nameru i, ako ostane ista vlast, neće biti nikakvo iznenađenje novi udar na Univerzitet. I to sa mesta odakle se očekuje odbrana vitalnih nacionalnih interesa. Draga mi je voda mog Gazivodskog jezera, ali još većom snagom treba braniti Univerzitet.

Iako je Kosovo temelj našeg identiteta, srpske kvazielite već decenijama pokušavaju da ga se ratosiljaju, pod izgovorom „modernizacije“, dostizanja „EU vrednota“ itd. Vaša knjiga „Muk i zvona“ bavi se, između ostalog, i tim pokušajem. Od Jefimijine molitve caru Lazaru, preko deseterca, do Rakićevog kosovskog ciklusa pesama, pa i dalje, sve vredno u našoj baštini počiva na kosovskom pogledu na svet. Hoćemo li, konačno, oslepeti da bismo, bez sebe i bez vida, ušli u „svetlost“ Evropske unije?

Ne dao Bog. I neće se desiti. Ima neko ko nas čuva da ne bismo potpuno pali. Ipak smo mi narod Svetoga Save. Naše „evropsko iskustvo“ je tragično, od Velikog rata i pre, do „Milosrdnog anđela“. Ne bismo preživeli novi „zagrljaj“ evropskih „prijatelja“. Kada se Evropa vrati istinskoj Evropi, eto i nas sa njima.

[/restrictedarea]