Đoković, slobodno tržište i jednakost

Piše FILIP RODIĆ

Najbolji teniser sveta ponovo je nevoljno uzburkao zapadnu javnost. Ne jednom od svojih virtuoznih pobeda nego nespretnim komentarom o raspodeli novca u svetu tenisa. Đoković je ovim nenamerno razgolitio šizofrenost modernog zapadnog sveta kojim vladaju dve dogme u ovom slučaju suprotstavljene – dogma o slobodnom tržištu i dogma o egalitarizmu

Pošto, za razliku od Marije Šarapove, Novaka Đokovića još ne mogu da uhvate u korišćenju „nedozvoljenih sredstava“ i na taj način ga diskredituju i eliminišu iz sveta tenisa, oni koji ga ne vole pokušavaju da ga uvaljaju u blato na osnovu moralno-političke nepodobnosti. Đoković je bes politički korektnog establišmenta izazvao izjavom da, iako „žene zaslužuju poštovanje i divljenje“, te da „čestita ženskom tenisu na njihovoj borbi za jednake nagrade“, on veruje da „svako treba da se bori za ono što misli da zaslužuje“ i da bi muški igrači trebalo da dobijaju značajnije nagrade jer „njihovi mečevi privlače više pažnje, prodaju više karata i novac treba da bude pošteno raspoređen u odnosu na to“. Đoković je u ovoj izjavi, na zgražavanje moralnih inkvizitora današnjice, otišao korak dalje i ukazao na razliku u muškom i ženskom telu, priznajući pri tome da je ženama u sportu teže zbog „hormona i ostalog“.

[restrictedarea]

U čemu je on ovde pogrešio? Da li, iz zapadne neoliberalne vizure, zbog toga što je rekao da oni koji donose više novca treba više novca i da dobiju? Naime, Đoković je ukazao na činjenicu da muški teniski mečevi privlače mnogo veću pažnju publike od ženskih. Ovo je istina. Televizijska gledanost osnova je zarade u svetu tenisa, pa ćemo to uzeti za parametar. Prošle godine muške teniske mečeve gledala je globalna televizijska publika od 973 miliona ljudi, dok su ženski privukli 395 miliona gledalaca. Po zakonima slobodnog tržišta neoliberalnog kapitalizma (sa kojim se duboko ne slažemo) teniseri bi trebalo da dobiju, dakle, više nego dvostruko veće nagrade od teniserki. Po neoliberalnom učenju koje se svodi na ekonomski darvinizam, ono što donosi pare treba da prosperira, a ono što ne donosi – treba da odumre. U teoriji to najbolje ilustruje američki ekonomista, nobelovac Milton Fridman, koji tvrdi da tržište treba da sprovodi selekciju, te da dok se kompanije takmiče, rivali koji ne uspevaju da osvoje svoj deo tržišta idu u bankrot i napuštaju igru. U praksi ovo vidimo, na primer, u nametnutim nam ograničenjima Evropske unije u subvencionisanju poljoprivrede da mora biti „konkurentna“ ili će propasti. Sa zapadnog gledišta, Đoković je, dakle, u pravu.

Da li je, onda, pogrešio jer je ukazao da postoji razlika među polovima? Moguće je da je to. Predsednica Američke teniske asocijacije Katrina Adams rekla je, reagujući na ovu debatu, da u sportu nema mesta „zastarelim, seksističkim i neinformisanim ideologijama“. Zanimljivo. Da li je seksistička i zastarela ideologija neoliberalnog kapitalizma gde svako treba da dobije onoliko novca koliko je u stanju da zaradi (prigrabi za sebe) ili biološka različitost polova? Koliko god se na Zapadu trudili, razlika između muškaraca i žena se ne može izbrisati. Niti bi trebalo. Naravno, muškarci i žene moraju biti ravnopravni, ali nikako ne mogu biti jednaki.

U svakom slučaju, Đoković je dokazao da su „zapadne vrednosti“, onakve kakve nam se danas predstavljaju, proizvoljne, fluidne i da važe od slučaja do slučaja. Da u njima nema korena i postojanosti. Nekad preovladava zakon tržišta, nekada dogma egalitarizma. Po potrebi. Međutim, postojana je mržnja prema sportistima koji dolaze sa „istoka“. Postojana je netrpeljivost prema Đokoviću čak i kada je nedvosmisleno u pravu, kao što je to bio slučaj u meču protiv Austrijanca Dominika Tima, kada mu je publika zviždala pošto se ispostavilo da je njegovo osporavanje sudijske odluke bilo sasvim opravdano. A pokazalo se i da eliminacija nepoželjnih sportista mahinacijama oko dopinga ne donosi baš mnogo. Kada nema Šarapove, tu je Svetlana Kuznjecova da porazi Serenu Vilijams.

[/restrictedarea]