Uoči izricanja presude Radovanu Karadžiću

Piše Stefan Karganović

Optužnica protiv dr Karadžića je sa profesionalnog stanovišta vrlo zanimljiva. Jedno od glavnih uporišta za imputaciju krivične odgovornosti u njoj je kontroverzna doktrina „udruženog zločinačkog poduhvata“ (UZP), koja u statutu postupajućeg suda ne postoji

Prvostepena presuda dr Radovanu Karadžiću je sasvim predvidljiva. To nije zato što je njegova odbrana bila neuspešna nego zbog političke prirode postupka i suda koji mu tu presudu izriče. (Kada ovaj tekst bude pred čitaocima, ta presuda, izrečena neposredno po odlasku ovog broja „Pečata“ u štampu, biće već i poznata!)

NAKNADNA IMPROVIZACIJA Optužnica protiv dr Karadžića je sa profesionalnog stanovišta vrlo zanimljiva. Jedno od glavnih uporišta za imputaciju krivične odgovornosti u njoj je kontroverzna doktrina „udruženog zločinačkog poduhvata“ (UZP), koja u statutu postupajućeg suda ne postoji. U jurisprudenciji Haškog tribunala tek naknadno je bila improvizovana da bi se olakšao zadatak donošenja osuđujućih presuda u nedostatku specifičnih materijalnih dokaza. Drugo glavno uporište je podjednako problematični koncept „komandne odgovornosti“, koji se, u praksi Tribunala, zasniva na proceni o tome šta je optuženi „znao ili trebalo da zna“ da bi mu se po tom osnovu mogla pripisati krivica za dela sa kojima često nije imao nikakve vidljive veze.

[restrictedarea]

U ovom predmetu dr Karadžić je optužen za učešće u četiri UZP, što verovatno predstavlja rekordan broj zločinačkih konspiracija ovakve vrste, imputiranih pojedinačnom haškom optuženiku. UZP u praksi Tribunala ima tri suštinski nebulozna modaliteta za utvrđivanje krivične odgovornosti, pomoću kojih se optuženik povezuje relativno lako sa delima i tereti za posledice ponašanja trećih lica koja – shodno trećoj varijanti ove doktrine – čak mogu da mu budu i nepoznata.

U predmetu Karadžić krivična odgovornost se imputira na osnovu učešća u sledećim UZP-ovima: (1) da se između oktobra 1991. i novembra 1995. trajno izmesti muslimansko i hrvatsko stanovništvo iz delova BiH na koje je polagala pravo srpska strana u sukobu; (2) između aprila 1992. i novembra 1995. da se pomoću neprekidnih artiljerijskih napada teroriše stanovništvo Sarajeva; (3) da se u periodu između 11. jula i 1. novembra 1995. istrebi muslimansko stanovništvo Srebrenice ubijanjem muškaraca i dečaka i prisilnim deportovanjem žena, dece i starih osoba iz enklave; i (4) učešće, u maju i junu 1995, u zarobljavanju osoblja UN i njihovom držanju u svojstvu taoca da bi se NATO snage prinudile da obustave napade na položaje i vojne ciljeve VRS.

Ovome su u optužnici dodate i pojedinačne tačke, kao što su držanje „hiljada muslimana i Hrvata“ u logorima pod uslovima sračunatim da rezultiraju fizičkim uništenjem zatočenika, bezobzirno razaranje privatnih i javnih dobara, uključujući verske objekte, širom BiH, i – kao izdvojen čin – granatiranje pijace „Markale“ 5. februara 1995, sa posledičnim ubijanjem i ranjavanjem više desetina osoba.

APSOLUTNA NEJEDNAKOST Po Karadžićevom pravnom savetniku Piteru Robinsonu, najvažnija pitanja na koja bi ovaj sudski proces trebalo da odgovori odnose se na to da li su granatiranje „Markala“ izveli Srbi ili muslimani, da li je na srpskoj strani postojao plan za prisilan izgon muslimana iz 20 opština u BiH, da li je zarobljavanje osoblja UN sredinom 1995. predstavljalo legitimnu reakciju na vazdušne napade NATO snaga protiv srpskih položaja, i šta se u julu 1995. stvarno dogodilo u Srebrenici i ko je za to odgovoran.

Jedan od najvažnijih problema sa kojim se tokom dugogodišnjeg suđenja koje je počelo 2009. godine suočava odbrana bila je apsolutna nejednakost u resursima u odnosu na Tužilaštvo. Primera radi, timu odbrane su na kraju bila odobrena sredstva za pet osoba, dok u Tužilaštvu na predmetu Karadžić radi oko 50 ljudi. Zatim, u ključnom segmentu najvažnijih materijalnih dokaza protiv optuženog – u vezi sa nezavisnom proverom DNK uparivanja pomoću kojih se identifikuju navodne žrtve iz Srebrenice – sudsko veće je pod raznim izgovorima odbilo zahtev odbrane da se dokazi dostave neutralnoj laboratoriji na analizu. Najzad, Tužilaštvo nije ispunilo obavezu da optuženom omogući uvid u oko 10.000 stranica oslobađajućeg dokaznog materijala, za šta do sada nije pretrpelo nikakve sankcije od strane sudskog veća, i što će verovatno biti jedna od tačaka u žalbenom postupku.

Postupak vođen protiv dr Radovana Karadžića obeležen je brojnim neregularnostima, od kojih su neke uobičajene za procese pred Haškim tribunalom, a druge specifične za ovaj predmet. Sa stanovišta obezbeđivanja istorijskog zapisa o događajima na koje se suđenje odnosilo, energična i inteligentna odbrana dr Karadžića, uprkos ogromnim hendikepima, postigla je svoj cilj. U zapisnik suđenja ušli su brojni značajni dokazi na osnovu kojih će istorija suditi onima koji su sudili i izrekli politički predvidljivu presudu Radovanu Karadžiću.

[/restrictedarea]