Slobodan Milošević – Deset godina posle

Milorad Vučelić / glavni urednik

Pre nekoliko meseci službenici srpske ambasade u Libiji Slađana Stanković i Jovica Stepić bili su oteti a nakon toga ubijeni američkim bombama. Posmrtni ostaci naših sugrađana su posebnim avionom i u mrtvačkim sanducima prekriveni našom zastavom, kako i dolikuje, dovezeni u Beograd i sa pijetetom od visokih zvaničnika dočekani, te komemoracijama ispraćeni na večni počinak.

Deset godina pre ovog događaja – marta meseca 2006. godine – u Beograd je stigao kovčeg sa posmrtnim ostacima u Hagu umorenog predsednika Srbije i Jugoslavije Slobodana Miloševića. Nama nekolicini je dopušteno da dođemo na aerodromsku pistu da bi preuzeli zemne ostatke našeg Predsednika. Tadašnja žuta uprava „Aerodroma Beograd“ zabranila je da bilo ko od nas kroči u neku od aerodromskih prostorija. Sve je bilo pažljivo zabravljeno i avetinjski pusto.

Posle oko četrdesetak minuta čekanja sleteo je avion koji saobraća na redovnoj liniji a u kojem je bio Miloševićev posmrtni kovčeg. Polako, posle desetak minuta, počelo je istovarivanje putničkog prtljaga. Pojavili su se koferi, putne torbe, pecaroški pribor, spakovani štapovi za golf, ojačane kartonske kutije…

I među svim tim prtljagom na istovarnoj traci posle nekog vremena pojavljuje se i kovčeg sav obmotan crnom selotejp trakom. Iza njega ponovo koferi i torbe. Traku nekako zaustavismo, preko kovčega prebacismo srpsku zastavu i buket cveća, i prihvatismo ga.

Da tako, baš tako, na večnu sramotu žutih i njihovih još žućih satelita, u Beograd su stigli posmrtni ostaci Sloboda Miloševića.

Beogradski žutalji ili „žujci“ zarekli su se da u Beogradu neće biti, niti sme biti ni grobnog mesta ni krova pod kojim bi se Slobodanu Miloševiću mogla odati pošta i prirediti ispraćaj. Tek ogromnim zalaganjem Vojislava Koštunice, Dragana Jočića, Aleksandra Nikitovića i Dejana Mihajlova, na čemu im večno hvala, određeno je da se građanima omogući oproštaj od njihovog Predsednika u Muzeju 25. maj. Predsedniku je poštu odalo preko 100.000 ljudi, a na samom ispraćaju iz Beograda i na sahrani u Požarevcu bilo je blizu pola miliona građana Srbije.

Upravnicu pomenutog muzeja, izvesnu gospođu Cetinić, koja je odbijala da za oproštaj od Miloševića ustupi prostor ovog muzejskog zdanja, odmah je javno, demonstrativno, primio tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić iskazujući na taj način i svoj protest što je dozvoljeno da se bilo gde u Beogradu Miloševićev posmrtni kovčeg izloži i građanima omogući da iskažu poštovanje svom nekadašnjem Predsedniku.

Na dan Miloševićeve sahrane nekoliko stotina „žujaca“, glavešina, donova i vojnika žutog kartela šenlučilo je i šarenim balonima, cikom i podvriskivanjem slavilo Miloševićevu smrt. Bio je to jedan od najsramnijih karnevala moralnih i fizičkih rugoba u istoriji Srba i što je najgore mnogo je njih koji i danas, bez stida i srama, izlaze na izbore da takvi kakvi su dobiju poverenje građana. Valjda da bi počinili neka nova nepočinstva jer ni za šta drugo niti su bili niti jesu sposobni.

Nije se trebalo čuditi ovakvom odnosu žutog kartela prema mrtvom Miloševiću kada se ima u vidu užasan i besramni način na koji su ga kidnapovali iz Centralnog zatvora i nezakonito, neljudski i protivustavno izručili Haškom tribunalu i to na Vidovdan. O tome kako je ovaj čin izgledao i kako se i današnje srpsko pravosuđe prema njemu odnosi možete se podrobno informisati iz tekstova koji slede u ovom broju „Pečata“.

Trn u peti transatlantske zajednice

Tokom prethodnih deset godina pojavilo se bezbroj svedočanstava i dokaza o procesima koji su doveli do razbijanja Jugoslavije i koji govore u prilog Miloševićevoj, za srpski narod i državu važnoj i pozitivnoj, ulozi u ovim događanjima. I pored toga, u najvećem delu beogradskih medija nemali broj analitičara i političara se drži oveštalih stereotipa kojima se ruže i on i Srbija i srpski narod. Do njih kao da ne dopiru nikakvi argumenti i saznanja jer oni i dalje rade svoj naopaki posao.

U knjizi visokih američkih diplomata Džona Norisa i Strouba Talbota (napisao je predgovor) na veoma otvoren i nedvosmislen način pojašnjava se u čemu je bila srpska i Miloševićeva krivica za sve što se događalo devedesetih godina prošlog veka:

„Natovski rat najbolje se objašnjava otporom Jugoslavije širim tendencijama političke i ekonomske reforme – a ne patnjama kosovskih Albanaca. Milošević je toliko dugo bio trn u peti transatlantske zajednice da su SAD smatrale da će on reagovati samo na vojni pritisak. Miloševićevi višestruki ispadi bili su u direktnoj suprotnosti sa vizijom ’celovite i slobodne’ Evrope i dovodili su u pitanje samu vrednosnu suštinu daljeg postojanja NATO-a.“

I pored toga našom javnošću se i dalje valja i kruži predrasuda i laž da Slobodan Milošević nije razumeo značaj i epohalnu važnost pada Berlinskog zida. Sa ove distance, a i znatno ranije, dalo bi se zaključiti da je on, naprotiv, bio jedan od retkih državnika koji su shvatili šta će se stvarno dešavati ne samo kod nas nego i u svetu. I šta će se dešavati sa Jugoslavijom i srpskim narodom. Milošević je veoma dobro shvatio šta za Evropu i svet znači ponovno ujedinjenje Nemačke, i do kakvih će sve teških posledica dovesti njeno evropsko vođstvo čega smo danas svi mi svedoci. Da li su pad Berlinskog zida i nesmetano širenje NATO-a na istok pravilno shvatili samo oni koji su poverovali da je kraj istorije koja okončava liberalnim kapitalizmom! Stara krtica istorija (kako bi to Marks rekao) nastavila je da rije, i to čini sa svim aktuelnim posledicama.

 

Raskid sa Brozovom nacionalnom politikom

U cilju sprečavanja kobnih posledica po naš narod, Milošević je bio i prvi srpski političar koji je napravio jasan diskontinuitet sa Brozovom nacionalnom politikom pod geslom slaba Srbija – jaka Jugoslavija i dosledna borba protiv navodnog velikosrpskog hegemonizma.

Ima danas dosta „žujaca“ i „žujica“ koji pokušavaju da potpuno otklone čak i pitanje o tome da li je Miloševićeva politika bila pogrešna ili neuspešna. I kojima je nepovratno žao što se na veoma bolan način u međunarodnim odnosima – ulogom Rusije, pa i Kine – uspostavlja nova ravnoteža snaga u svetu, i što ta činjenica prirodno nameće pitanje: šta bi se dogodilo da je ova ravnoteža bila prisutnija u jugoslovenskoj krizi.

Sa desetogodišnje istorijske distance, sve je jasnije (kako se ona bude uvećavala, biće i sve više neporecive) koje su i koliko velike tekovine vladavine Slobodana Miloševića.

Na legalan i legitiman način 1990. donet je Ustav Srbije čime je izvršen dragocen raskid sa daljim pogubnim posledicama ustavnih rešenja iz 1974. godine. Srbija je ponovo državno i teritorijalno uspostavljena, presečena je etatizacija njenih pokrajina koje su prestale da budu „činilac federalizma“. Ustav je donesen na legalan i legitiman način i osujećeni su pokušaji da najviši akt srpske države bude posledica „okruglog stola“, baš kao da Srbi kreću sa gole ledine i uz veru da se to dešava posle „kraja istorije“. Uveden je višestranački sistem i održani parlamentarni izbori.

U Srbiji su osujećeni svi pokušaji i izbegnute mnoge opasnosti građanskog rata. Delovi srpskog naroda koji su živeli van Srbije bili su zaštićeni od direktnog genocida i pokolja nenaoružanih civila. Srbija je neštedimice pomagala Srbe van Srbije i njihovu borbu. Previđa se da je Srpska Krajina bila zaštićena UNP zona, uspostavljena Vensovim planom na inicijativu srpskog predsednika i uz saglasnost srpskih krajiških vođa. Taj deo srpske politike svakako zaslužuje kritičko preispitivanje i sagledavanje, ali to uglavnom izmiče ozbiljnijoj pažnji. Neophodno je sagledati i sve posledice, stvarne i simboličke, koje je izazvala „blokada na Drini“, kao i čime je, kako i zašto bila obrazložena.

Malo ko u srpskoj istoriji je bio spreman da podnese toliko mirovnih inicijativa i podrži toliko mirovnih planova međunarodnih posrednika kao što je to činio Milošević sa jasnom svešću da će velike zapadne sile to već narednog dana pokušati da sruše i dovedu u pitanje. Istovremeno je bio spreman da u tim planovima gotovo nikada ne oslabi srpsku stranu na terenu, ma koliko ga to koštalo i izazivalo međunarodno podozrenje prema njemu. Malo ko je sa toliko nadmoći, pa i nemara, podnosio najgore javne uvrede i besomučne javne i medijske napade kako u stranim tako i u domaćim medijima.

Udaranje trajnih temelja Republici Srpskoj

Slobodan Milošević je bio odlučni borac za vojnu neutralnost Srbije i nije prihvatio brojne ponude da se prikloni NATO-u, tada jedinoj svetski respektabilnoj vojnoj sili, budući da se, zahvaljujući katastrofalnoj politici Mihaila Gorbačova i njegovih saradnika, Varšavski vojni blok zajedno sa SSSR-om raspao. O tome kako je izgledala politika njegovog naslednika Borisa Jeljcina možete se informisati iz teksta našeg uglednog diplomate i intelektualca Živadina Jovanovića u ovom  broju „Pečata“.

Dejtonski sporazum je doneo mir u Bosnu i Hercegovinu i udario trajne temelje Republici Srpskoj, čije je postojanje i najveća tekovina njegove nacionalne i državne politike i borbe srpskog naroda uopšte. Posle Dejtonskog sporazuma potpuno se koncentrisao da se u RS što pre održe višestranački izbori i da se tako konačno stavi pečat međunarodne zajednice na taj entitet i tu državu. Bio je to veoma složen manevar satkan na prvi pogled i od veoma neprijatnih poteza i oštrih napada na vođstvo Republike Srpske. U narednom broju „Pečata“ objavićemo dokumentovano sećanje našeg nekadašnjeg ministra spoljnih poslova Živadina Jovanovića koje jasno dokazuje složenost te borbe i sa koliko je upornosti i mudrosti Milošević to činio i u tome na kraju uspeo. Biće prilike da se Jovanovićevom svedočanstvu pridruže i neka druga svedočenja.

Milošević je pored Republike Srpske u nasleđe ostavio i SR Jugoslaviju čiji je predsednik bio. Šta je i kako je bilo s njom, to znamo.

Milošević je bio odlučan da se suprotstavi albanskom terorizmu koji je, baš kao ovaj današnji u vidu islamske države, bio sponzorisan i organizovan od strane zapadnih sila. Sada je više nego jasno da je zametak današnje islamističke terorističke pošasti bio bosanski rat i terorizam OVK na Kosovu. Agresija NATO-a na Srbiju i na SR Jugoslaviju okončana je prekidom rata, a uslovi prekida rata definisani su Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Tom Rezolucijom Srbiji je garantovana teritorijalna celovitost uz vremenski ograničeno delovanje međunarodnih vojnih snaga pod pokroviteljstvom UN.

Nekadašnji Predsednik SR Jugoslavije prihvatio je poraz nakon izbora, i posle petooktobarskih događaja i oružanog napada najgorih kriminalaca na njegovu rezidenciju završio je u Centralnom zatvoru pod potpuno besmislenim domaćim optužbama iza kojih je stajala namera da se izruči Haškom tribunalu. Srbiji su obećane čitave milijarde stranog kapitala koje nikada u zemlju nisu dospele. Za večno pamćenje svome rodu ostaće njegovo proročansko i umno obraćanje od 2. oktobra 2000. godine koje smo u više navrata objavljivali a danas je opšte poznato.

Miloševićeva odbrana pred Haškim tribunalom prikovala je naciju za televizijske ekrane. Bio je briljantan i u paramparčad je razbio ovu nakazu od međunarodnog prava. Ni kamen na kamenu nije ostao od onoga što je trebalo da predstavlja optužnicu. Njegovom odbranom pred našim očima padala je jedna po jedna laž koju je o srpskom narodu više od decenije proizvodila propagandna mašinerija Zapada i čiji su glavni akteri bili brojni zapadni i domaći političari. Karakteristično je i to što Milošević, braneći se, nije ni za šta okrivio bilo kog svog sunarodnika, pa makar on bio i njegov najveći oponent dok je bio na vlasti. Poneo se junački i superiorno ne pokazujući slabost nijednog trenutka, čak ni kada je bivao veoma bolestan.

BEZ PRODAJE JAVNIH I DRŽAVNIH RESURSA

Obišao sam ga u Ševeningenu pet puta i u svakom od tih susreta pokazivao je nadmoć nad svim nedaćama koje su ga snalazile. Vidno poštovanje i uvažavanje ukazivali su mu i zatvorski čuvari. Onemogućeno mu je neophodno lečenje, a mnogo toga govori da je sve bilo usmereno protiv njegovog zdravlja što je doprinelo njegovoj smrti, u stvari željenoj posledici o čemu smo uz brojne argumente u „Pečatu“ već nekoliko puta pisali.

Na unutrašnjem planu ostaje nepobitna činjenica da za vreme Miloševićeve vladavine ništa nije prodato stranom kapitalu. Sklopljen je u poslednje tri decenije najveći posao – za preko milijardu i po maraka prodato je 49 odsto svojine srpskog „Telekoma“. Srbija je postala većinski vlasnik tog javnog preduzeća i to je ostala do danas. Nijedan javni i državni i nacionalni resurs nije prodat.

Srbija je uz velike probleme izdržala i preživela najgore međunarodne sankcije, a efektno je i sa velikim uspehom savladala inflaciju (Avramovićevim programom u čijem je stvaranju Milošević imao ogromnu ulogu) najvećim delom izazvanu ovim sankcijama. Izvršen je delimičan povraćaj obradivog nacionalizovanog zemljišta.

Otkupom stanova koji su tako iz društvene svojine prešli u ruke građana, nosilaca stanarskog prava izvršena je jedna od najvećih socijalnih reformi u istoriji.

Zakon o svojinskoj transformaciji donet 1997. godine bio je takođe u funkciji socijalne reforme i otvarao je put radničkom akcionarstvu, bio je otvorena prepreka svakom pokušaju pljačkaške privatizacije koja je svoj procvat doživela nakon Zakona o privatizaciji 2001. godine, donetog od strane snaga žutog kartela, od kojeg se Srbija još dugo ne može oporaviti.

Neverovatno je što se većina aktera ovog mračnog posla i dalje okuplja na nekim biznis forumima i u raznim drugim prigodama, i pokušava da srpskoj javnosti i stanovništvu predlaže „spasonosna“ rešenja. Tako se, najsvežijeg primera radi, na upravo minulom poslovnom forumu na Kopaoniku u svim televizijskim izveštajima svake sekunde mogu čuti reči: otpustiti, otpustiti, otpustiti i prodati i prodati stvarnom kapitalu. Samo to i ništa više. Ni pomisli, ni predloga kako zaposliti i povećati poslove.

Oni koji u poslednje vreme paradiraju i koketiraju s levicom, bilo da su filozofkinje ili političarčići, smatraju da im je najpreči zadatak da se ograde i distanciraju od ovakvih socijalnih i ekonomskih tekovina socijalističke politike koje su uništili naši žuti kartelaši pod firmom neoliberalizma.

Miloševiću se prigovaralo zbog nedemokratičnosti i autoritarnosti u vladanju, ali u svetlu dešavanja u vreme vlasti žutog kartela i onoga što se već decenijama odvija i svetu, a posebno danas u zemljama svetionicima i uzorima liberalne demokratije, njegova vladavina ne trpi naročite prigovore. Dodamo li tome rad zapadnih obaveštajnih i tajnih službi koje su umešane u brojne zločine i atentate, pa i u ubistvo nekadašnjeg premijera Zorana Đinđića, stvari postaju još diskutabilnije i teže. Biće potrebno decenijsko vreme da razni dokumenti izađu na videlo, te i činjenice o operacijama raznih pomenutih službi.

Mnogo šta drugo što se Slobodanu Miloševiću opravdano ili manje opravdano stavlja na teret vremenom će sve više zasluživati samo mesto fusnote u istorijskom sagledavanju značaja njegove ličnosti i politike.