Sirijski gasni koridori pod kontrolom Rusije

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Ruska intervencija nije plod avanturizma već je reč o godinama planiranoj operaciji, čiji je cilj promena dosadašnjeg globalnog poretka i dugoročni uticaj na ekonomske i političke odnose u svetu

Posle izvođenja dela ruske vojne grupacije iz Sirije, što je objavljeno 14. marta, zapadni mediji požurili su da saopšte o ovoj odluci kao o prvorazrednom iznenađenju predsednika Vladimira Putina, koji je, navodno, ponovo šokirao američkog kolegu Baraka Obamu. I ne samo njega već i sirijskog predsednika Bašara Asada, koji se, opet navodno, ništa nije pitao – nego je o tome saznao praktično iz medija, jer ga Putin tretira kao recepcionara u hotelu, u koji dolazi i odlazi po svom nahođenju. Stvaranjem ovog mita o „iznenađujućem i drskom Putinu“ ide se naruku onim zapadnim krugovima koji su ovu priču pokrenuli i godinama vrte. A njome se, kao i uvek, želi postići samo jedno: da se Rusija i njen predsednik predstave kao nepouzdani, samovoljni, agresivni i nepredvidivi partneri, sa kojima, razume se, ne treba imati nikakva posla. A uz to, da se i Obama još jednom izvrgne ruglu, kao nesposobnjaković koji ide niz dlaku Kremlju i potpisuje sporazume koje Rusi ne poštuju. Za razliku od toga, poručuju iz ovih krugova, Americi i Zapadu je potreban još čvršći kurs prema Moskvi, da se Putin dozove pameti i nauči konačno ko je gazda. Za to nije potrebna diplomatija nego još više oružja, ratova i vojski.

CILJ – PROMENA GLOBALNOG PORETKA U prvi plan se gotovo po pravilu ističu čisto vojni aspekti sirijske slagalice, a ruska operacija otpočeta 30. septembra, kao i nedavno smanjenje ratne grupacije Kremlja, tumače se gotovo isključivo kroz prizmu štapskih brojki: koliko i kojih aviona je uzletelo, koliko bombi je bačeno i na koliko ciljeva, koliko je angažovano aviona i helikoptera i kojih modela i tome slično. Sve se uglavnom svelo na suvu vojnu statistiku i analitiku operativno-taktičkog dometa, dok su strateška i globalna pitanja ostala po strani. To može veoma da začudi ako se zna da ciljevi koje Rusija želi da ostvari u Siriji daleko nadmašuju granice ove bliskoistočne države, a sa borbom protiv terorizma imaju vezu utoliko što „teroristi“ i vladine snage na terenu predstavljaju interese sukobljenih globalnih sila. Ako se stvari posmatraju iz ovog, prirodnijeg ugla, onda je potpuno jasno da Moskva ne samo što se nije „povukla“ nego je izvođenje dela njenih (suvišnih) vojnih snaga deo mnogo šireg plana – da Rusija u Siriji ostane zauvek. Dokle god Moskva bude držala dve vojne baze na ovom tlu, nijedan energetski projekat u ovom strateški izuzetno značajnom regionu neće moći da bude realizovan bez njenog odobrenja, na sličan način kao što od 2008. iz Južne Osetije i Abhazije drži u šahu gruzijski naftno-gasni koridor. Jedino tako treba posmatrati sve što se u poslednjih pet i više godina događa na ovom tlu. Sve ostalo je bacanje prašine.

Svetski mediji, navodno toliko iznenađeni Putinovom odlukom, praktično su ignorisali važnu ceremoniju u Kremlju u četvrtak, 17. marta, kada je ruski predsednik podelio brojna odlikovanja (uključujući i dva najviša ordena Heroja Ruske Federacije), ali i održao jedan od najvažnijih govora u poslednjih nekoliko godina. Pružio je odgovore na gotovo sva pitanja koja „muče“ zapadne analitičare i zato je još čudnije što njegove reči nisu bile predmet detaljnije analize. Ili možda jesu, ali su te analize razmatrane u zatvorenim krugovima, zbog neugodnih implikacija Putinove globalne politike – posebno u svetlu novonastale situacije u Siriji, na Bliskom istoku i u Evroaziji u celini.

Zato sve Putinove reči treba tumačiti u najširem kontekstu i dodavati im i značenje koje nije naglas izgovorio – makar i uz rizik da se u tome pretera ili pogreši. Jer samo na ovaj način moguće je razumeti i anticipirati dalje događaje. A pre svega treba shvatiti da ruska intervencija u Siriji nije plod nikakvog avanturizma i ishitrenih dejstava političkog i vojnih vrha već je reč o godinama i do detalja planiranoj operaciji, čiji cilj je, ni manje ni više – promena globalnog poretka i dugoročni uticaj na raspored političkih odnosa u svetu. Među najvažnijim pitanjima su, naravno, energetika i geopolitika…

[restrictedarea]

„STRAŠNI TERORISTI“ – U MIŠJOJ RUPI U uvodnom delu govora pred više od 700 vojnika i oficira, neposrednih učesnika u operacijama u Siriji, Putin je pohvalio rad Oružanih snaga, istakavši visok nivo njihove pripremljenosti i profesionalizma, čemu ne mogu da prigovore ni najveći ruski protivnici. Tako se sada bolje razumeju iznenadne vojne provere ogromnih razmera, kojima su od dolaska Sergeja Šojgua na čelo Ministarstva odbrane redovno bile podvrgavane kompletne oružane snage. Poseban aspekt ovih vojnih vežbi, u kojima je učestvovalo po više desetina hiljada vojnika i stotine aviona, brodova, tenkova i druge tehnike, jeste njihovo iznenadno (u cik zore) munjevito prebacivanje na udaljenosti od nekoliko hiljada kilometara i pokretanje manevara na potpuno nepoznatim terenima, gde ove jedinice ranije nisu radile. Zato je „marš na Siriju“ mogao da bude realizovan u rekordno kratkom vremenu, jer su takva dejstva mnogo puta uvežbavana i proveravana. Nije čak sasvim preterano reći da je tokom proteklog perioda ruska armija u celini – i u tišini – praktično prevedena u konstantno stanje najviše borbene gotovosti. Ogromna ulaganja u naoružavanje vojske i dramatično povećanje životnog standarda njenih pripadnika, omogućilo je i konstantno visok nivo borbenog morala u svim jedinicama.

Snage angažovane u Siriji predstavljaju veoma mali deo ruske vojne moći i utoliko njihov učinak više zastrašuje „zapadne partnere“, ako se ima u vidu da su ratni ciljevi pred njih postavljeni „u celini ispunjeni“, kako je naglasio Putin. „Strašni teroristi“ koji seku glave kao lubenice posle ručka, „jedina svetska supersila“ iz Vašingtona, „surovi i moćni“ Turci, Saudijci i ostala Braća Muslimani, Sivi vukovi, Al Kaida i Islamska država – svi su oni saterani u mišju rupu pred naletima nekoliko desetina ruskih brodova i aviona, uz koju hiljadu vojnika, poslatih iz Moskve kao obezbeđenje za dve (ruske) baze – vazduhoplovnu u Latakiji i pomorsku u Tartusu.

„Poštovani drugovi, vi se sećate prilika u Siriji u septembru 2015. godine. Tada su terorističke grupacije osvojile značajan deo zemlje, situacija je degradirala i pogoršavala se. U potpunoj saglasnosti sa međunarodnim pravom, na molbu legitimne vlade, predsednika države, doneta je odluka o početku naše vojne operacije. Pri čemu smo odmah jasno označili njene ciljeve. To je podrška zakonite borbe sirijske armije protiv terorističkih grupa. Takođe, naša dejstva bila su određena na vremenski period aktivnih ofanzivnih operacija protiv terorista. Bilo je direktno najavljeno da ne nameravamo da se uvlačimo u unutarsirijski konflikt“, podsetio je Putin okupljene u svečanoj Georgijevskoj dvorani Kremlja, u kojoj se čuvaju uspomene na slavu ruske armije.

Da bi u potpunosti podvukao legitimni karakter vojne intervencije, Putin je naglasio: „Glavni zadatak naše operacije bio je udar po terorizmu. Borba protiv međunarodnog terorizma je pravična i pravedna. To je borba protiv neprijatelja civilizacije koji donose varvarstvo i nasilje, pokušavajući da izbrišu smisao i značenje onih velikih duhovnih, humanističkih vrednosti na kojima počiva svet.“ I tu je ključ – Putin odgovara Zapadu njegovim oružjem.

Rusija ostvaruje svoje najvažnije globalne interese i zamisli, direktno na štetu njenih geopolitičkih konkurenata, a oni jedva da mogu nemušto da izraze reč protesta. Razlog je jasan: sve te „teroriste“ Zapad i njegovi arapski saveznici godinama su, u najmanju ruku, tolerisali i gledali im kroz proste. Oni su poslužili svrsi u dva aspekta. Prvo, mogli su da ratuju protiv Asada i ruše ga direktno na terenu, bez potrebe za odobrenjem SB UN i sličnih „trivijalnosti“. S druge strane, postojanje takve „strašne pretnje“ razvezivalo je ruke Americi, koja je pod izgovorom borbe protiv terorizma, i na čelu „međunarodne koalicije“, dobila mogućnost vojnog prisustva i u samoj Siriji.

Ovim se objašnjavaju i dosadašnji „neuspesi“ Amerike u borbi protiv džihadista, koji su, uz sve to, odigrali svoju ulogu i u kreiranju migrantske krize u Evropi. Dok izbeglice nadiru ka Berlinu, Parizu i Briselu, teroristička pretnja u svim ovim zemljama stvara psihozu i pojačava izrazito negativan stav prema muslimanskim doseljenicima. Sve zajedno predstavlja savršen koktel za kreiranje nestabilnosti i haosa u Evropi i dodatno podrivanje vlada, ionako oslabljenih ekonomskom krizom i sankcijaškim ratom protiv Rusije. Veštim i upornim manevrisanjem Amerikanaca, Evropa je za „spasonosna rešenja“ svih ovih problema upućena isključivo na Vašington, dok je Rusija bila velikim delom u izolaciji.

ZAPAD NIJE IZNENAĐEN Tako je i otpočela ruska „sirijska jesen“, jer su u Kremlju razumeli da najslabija tačka Vašingtona nije u Evropi, niti u Ukrajini, već na Bliskom istoku i u Siriji. Ne treba zaboraviti da su izolacija Rusije i njeni problemi sa Evropom počeli posle 2011. i pokretanja Arapskog proleća i rata u Siriji. Rusiji je još tada postalo jasno da mora da se umeša i slomi pretnju na samom izvorištu, a septembra prošle godine samo je počela realizacija davno i temeljno pripremljenog plana – čija je vojna komponenta samo najvidvljiviji, ali ne i najznačajniji deo. Legitimni razlozi borbe protiv terorizma, čiju su pretnju Amerikanci i Evropljani proteklih godina medijski razduvavali koliko god su mogli, dali su Putinovim planovima vetar u leđa.

Ko je mogao i da pomisli da zabrani Moskvi da uništi „najveće zlo današnjice“, tim pre što je zvaničan poziv stigao od vlasti u Damasku? Ako su hteli da testiraju Putinovu spremnost da interveniše daleko od nacionalnih granica, sada su dobili rezultat koji im se nije dopao. A ako su mislili da će Rusija da potone u sirijskom građanskom ratu, kao nekada u Avganistanu, Putin ih je razuverio izvođenjem glavnice svojih snaga posle samo pet meseci rata, tokom kojih je Moskva imala četiri poginula vojnika i potrošila (prema sopstvenom priznanju) tek pola milijarde dolara. Zato se sa sigurnošću može reći da Zapad nije ni najmanje iznenađen ni početkom intervencije Moskve, ni vraćanjem trupa nazad u Rusiju – ali jesu brzinom i odlučnošću kojima su ovi potezi povlačeni. A posebno ostvarenim rezultatima na terenu, sa minimumom žrtava i utroška snage i materijalnih sredstava.

„Obavili smo ogroman posao na jačanju zakonite vlasti i državnosti Sirije. O tome sam takođe govorio i na obeležavanju 70. godišnjice UN. Ojačali smo njene oružane snage i danas su one u stanju i da obuzdavaju teroriste, i da vode uspešne ofanzive. Sirijska armija ima stratešku inicijativu i nastavlja da čisti zemlju od terorističkih bandi. Glavno je da smo stvorili uslove za početak mirovnog procesa. Uspeli smo da uspostavimo pozitivnu, konstruktivnu saradnju sa SAD i nizom drugih država. Sa onim odgovornim opozicionim snagama unutar Sirije, koje zaista žele da zaustave rat i pronađu jedino moguće, političko rešenje sukoba. I taj put ka miru otvorili ste upravo vi – vojnici Rusije!“, objasnio je Putin i posebno naglasio, za one koji nisu razumeli, da je od uspostavljanja primirja između vladinih snaga i opozicije, broj borbenih letova ruske avijacije smanjen za dve trećine, na samo 20-30 dnevno. Upravo za toliko je Rusija sada smanjila i broj svojih trupa u Siriji.

Demantujući zapadne „kremljologe“, Putin je demistifikovao i svoj odnos sa Asadom: „Grupacija koju smo prethodno stvorili, sa vojne tačke gledišta postala je suvišna. Odluka o izvođenju suštinskog dela naših vojnika i tehnike usaglašena je sa predsednikom Sirije Bašarom Asadom, koji je bio unapred informisan o našim planovima i podržao ih je. Dodao bih da je u zajedničkom saopštenju Rusije i SAD bilo podvučeno da će protiv terorističkih organizacija, koje su kao takve priznate od strane UN, borba biti nastavljena, dok protiv oružanih formacija sirijske opozicije, koje su potvrdile spremnost za primirje, vladina sirijska vojska neće voditi borbena dejstva. Zajedno s tim, skrećem pažnju da će, ako zabeležimo slučajeve kršenja primirja od strane bilo kojih grupacija, one biti automatski isključene sa spiska koji su nam dostavile SAD. Razume se, sa svim posledicama koje iz toga proističu.“

Najvažniji zaključak iz ovih reči, ako to od početka nije bilo jasno, jeste da je Moskva detaljno pripremila svoje „povlačenje“, o čemu je još ranije obavestila sve uticajne činioce u regionu. Asad i Obama se podrazumevaju, budući da su njih dvojica uz Putina najviše bili uključeni u pripremu sporazuma o prekidu vatre, koji je stupio na snagu 27. februara. Nema sumnje da je relaksacija ruskog vojnog prisustva bila jedan od ključnih činilaca tog dogovora, što je psihološki uticalo i na takozvanu umerenu opoziciju da lakše „proguta“ sporazum koji praktično cementira Asada na vlasti na neodređeni period vremena. Ovaj „detalj“ dogovora nije javno obznanjen, verovatno zbog zaštite američkog i ruskog predsednika. Jer niti je ispalo tako da je Putin povukao vojsku pod pritiskom Amerikanaca i sirijske opozicije, niti da Obama čini svesno suštinske ustupke Kremlju, imajući u vidu da Rusija novonastalom situacijom dobija mnogo više – za šta se izborila snagom svog oružja i diplomatije.

 

BES „HARDLAJNERA“ Zato „hardlajneri“ u američkom establišmentu mogu samo da škrguću zubima i prozivaju Obamu za „neobaveštenost“, pošto ne mogu otvoreno da priznaju da je u Siriji Vašington u najvećoj meri ipak položio oružje pred Moskvom, u zamenu za kakve-takve ustupke koji im omogućavaju nastavak igre. S druge strane, Moskva može da bude veoma zadovoljna, jer je izbegla uvlačenje u iscrpljujući i dugotrajan konflikt, začinjen kopnenim operacijama i ko zna kakvim još eskalacijama, što bi neminovno usledilo da su Vašington i njegovi saveznici odlučili da idu do kraja. Nakon što je ruski premijer Dmitrij Medvedev sredinom februara u Minhenu lepo upozorio da će i Moskva ići koliko god treba daleko, odgovorni u Beloj kući su procenili da je poslednji čas da prikoče i „daju šansu miru“.

Putin je još dodao i da funkcioniše mehanizam sprečavanja incidenata u vazdušnom prostoru postignut sa američkom stranom. „Svi partneri su upozoreni i znaju: naši sistemi PVO primenjivaće se protiv svih ciljeva koje budemo smatrali pretnjom za ruske vojnike. Želim da podvučem: protiv svih ciljeva!“, upozorio je ruski lider i time otklonio nedoumice da li će Moskva i dalje biti prisutna u Siriji. Ne samo što će biti nego će sirijsko nebo biti „na mrtvo zaključano“, jer će Rusi prvo pucati, pa onda pitati ko ide. Na taj način, Asadu će, uz vazdušnu podršku ruskih bombardera, kao i do sada, biti otvoren put da završi priču sa „teroristima“ – s tom bitnom razlikom što će sada i Amerikanci biti zainteresovaniji za takav ishod, kako bi na terenu legalizovali i zamenili zastave „onih sa kojima se ne pregovara“, sa onima koji su deo diplomatskog spiska predatog Rusiji.

RASPLET SE NAZIRE Tako se već nazire i neka vrsta sirijskog raspleta. Asad ostaje u sedlu, a Rusija će učiniti sve da ga podrži, objasnio je šef Kremlja. „Naravno, i nadalje ćemo pružati podršku legalnoj vladi Sirije. Ova podrška ima kompleksan karakter. To je finansijska pomoć, isporuke tehnike i naoružanja, sadejstvo u obuci, organizaciji i usklađivanju sirijskih oružanih snaga, to je obaveštajna podrška, štapska pomoć u planiranju operacija. I na kraju, neposredna, direktna podrška. Imam u vidu upotrebu kosmičke grupacije, udarne i lovačke avijacije. Ruskih snaga koje ostaju u Siriji biće dovoljno za rešavanje postavljenih zadataka“, naglasio je Putin. I podvukao: „Kakav će biti balans snaga, računajući smanjenje ruske grupacije? Balans će biti osiguran. Štaviše, računajući na našu podršku, uveren sam da ćemo u najskorije vreme videti nove, ozbiljne uspehe patriotskih snaga u borbi protiv terorizma. Naravno, ako zatreba, Rusija je bukvalno za nekoliko sati sposobna da uveća svoju grupaciju u regionu do razmera adekvatnih nastaloj situaciji i da upotrebi ceo arsenal mogućnosti kojima raspolaže. Ne bismo želeli da to radimo. Vojna eskalacija nije naš izbor. Zato računamo na zdrav razum svih strana, na privrženost sirijskih vlasti i opozicionara mirovnom procesu.“

Posebno, Putin je govorio o sirijskom predsedniku, opovrgavajući brzopotezno lansirane „teze“ po kojima je lider iz Damaska navodno postao neposlušan Moskvi, osilio se, izvrdava obaveze: „S tim u vezi, pomenuo bih i poziciju predsednika Bašara Asada. Mi vidimo njegovu uzdržanost, iskrenu težnju ka miru, spremnost na kompromise i dijalog. A sama činjenica izvođenja naše grupacije u svetlu pregovora o sirijskom regulisanju koji počinju u Ženevi, to je važan pozitivni signal i nadam se da će svi razumeti njegov značaj. Radićemo, preduzećemo sve neophodne napore kako bismo u koordinaciji sa partnerima doprineli da se mnogostradalni sirijski narod izbavi od terorističke pretnje i pomogli Sirijcima da obnove svoju zemlju.“

 

GEOPOLITIČKO SIDRO ZA EVROPU Možda je najznačajniji u Putinovom govoru način na koji je opisao upotrebu naoružanja i troškove, odnosno finansiranje sirijske operacije. Pažljivijem posmatraču ne može da promakne da sve ukazuje da je operacija mnogo ranije do detalja isplanirana, uključujući i materijalna i finansijska sredstva za nju, u iznosu od 33 milijarde rubalja, što je oko 500 miliona dolara. Rusija je planski primenila ceo spektar starog i novog naoružanja – u cilju oslobađanja od zaliha i testiranja u borbenim uslovima – a sama intervencija nije nijednu rublju dodatno udarila po budžetu, jer su iskorišćena sredstva predviđena prošle godine za vojne vežbe. Kako je ispalo da su „vojne vežbe“ isplanirane tako da njihovi troškovi idealno pokriju ozbiljan višemesečni rat, koji uključuje izgradnju, opremanje i popunjavanje ljudstvom i tehnikom udaljenih vojnih baza, to najbolje znaju Putin i Šojgu.

Uostalom, i Putin je rekao da je „savremeno rusko oružje dostojno prošlo testiranje, i to ne na trenažnim poligonima već u realnim uslovima, u borbi“. „To je najstroža, najsurovija provera. Efikasniji način pripreme i glačanja vojnog majstorstva, od realnih borbenih dejstava, još niko nije smislio. U tom smislu, bolje je koristiti, rashodovati, trošiti motoresurs i zalihe u borbi, nego na poligonu“, podvukao je ruski lider i podsetio na tragične lekcije Drugog svetskog rata, kada nije na vreme urađeno planiranje, vojna izgradnja i nabavka nove tehnike. „Sve treba raditi na vreme, a slabost, nekoncentrisanost i propusti uvek su opasni. Sve treba uraditi upravo sada, da ne bismo u budućnosti platili mnogo veću cenu“, zaključio je Putin.

Ali da bi se do kraja razumeo ruski predsednik, treba se prisetiti šta je govorio ne tako davno, 17. decembra 2015, na svojoj velikoj konferenciji za novinare. Tada je jasno poručio da neposredan ruski vojni angažman u Siriji neće dugo trajati. Možda ga nisu pažljivo slušali – kao što ni njegov prošlonedeljni govor nije analiziran u zapadnim medijima na pravi način. Podsetimo, Putin je u decembru, govoreći o ruskoj vojnoj operaciji, rekao da je najvažnije raditi na približavanju stavova vlasti i opozicije u Siriji, kada počinju pregovori, što se i dogodilo krajem februara: „Kada budemo videli da je proces približavanja počeo, da je počeo politički proces, i da sirijska armija i rukovodstvo smatraju da je dosta, da je potrebno prekinuti sa pucanjem i početi sa dogovaranjem, od tog trenutka ne nameravamo da budemo veći Sirijci od samih Sirijaca. Zašto bi nam to bilo potrebno? I što se pre to dogodi, to bolje.“

Dakle, nema ni govora o tome da čak i javnost nije znala da će Rusija, na ovaj ili onaj način, redukovati svoje učešće u sirijskom sukobu, kada mirovni proces bude započeo. Tim pre je nemoguće da to nije znao Obama, za koga radi najveći i najskuplji obaveštajni aparat koji je svet ikada video. A najpre iz vrlo prostog razloga: Putin ga je sigurno o tome ne samo obavestio već su po svemu sudeći tu odluku doneli zajedno. Takav utisak se jasno stiče ako se pažljivo slušaju Putinove izjave, gde ne propušta priliku da istakne konstruktivne odnose sa SAD i njihovim liderom.

Zato je pravi trenutak da se postavi ključno pitanje: šta je prava pozadina ovog rusko-američkog dogovora, zašto je i na kojim osnovama do njega došlo, i kakve će on implikacije imati na budućnost Bliskog istoka i Evrope? Da bi se i to bolje razumelo, treba pogledati mapu budućih gasovoda koji treba da prođu kroz Siriju i gas iz Katara, odnosno Irana, prenose do evropskih potrošača. Ovde nije reč prosto o biznisu gigantskih razmera nego i o čvrstom geopolitičkom sidru za Evropu. Ukoliko se Stari kontinent opredeli za katarski projekat (preko teritorije Saudijske Arabije), iza koga stoje SAD, Turska i sama Arabija, onda bi to umnogome i zadugo podrilo ekonomsku, a samim tim i političku poziciju Rusije. Ako bi pak Evropljani gas dobijali iz Irana (trasom preko Iraka), onda bi to označilo mnogo bolje i tešnje odnose Brisela i Moskve, dok bi Amerikanci izgubili jednu od najvažnijih poluga uticaja.

 

MOĆNA DŽUDO FILOZOFIJA Ako se stvari posmatraju iz ovog, „zdravog“ ekonomskog i političkog ugla, dakle bez sveprisutne patetike, brige za ljudska prava i civilizacijske vrednosti, onda tu zaista ne treba mnogo objašnjenja. A ako pogledamo još bliže, videćemo da su se upravo ove dve grupacije država okupile u vojne koalicije u Siriji. S jedne strane Iran, Irak i Rusija (sa Kinom koja ih podržava), a s druge SAD, Turska, Saudijska Arabija i Katar, uz EU – nakon dugog lomljenja opredelila se za prekookeansku „ponudu koju nije mogla da odbije“. Treba posebno imati u vidu da, uz nove tehnologije za eksploataciju nafte i gasa iz škriljaca, u budućnosti sve važniji postaju transportni koridori i mogućnosti jeftine isporuke, a ne sam energent koga ima u izobilju. Tada postaje jasno da je Sirija isuviše veliki zalogaj za obe strane da bi ga prepustile protivniku bez ozbiljne borbe.

Međutim, Rusija je ovu rundu glatko dobila. Teroristi su u nokdaunu, a treneri iz Vašingtona i Ankare bacili su peškir na pod. Saudijci su spremni da sednu i razgovaraju sa Kremljom o popravljanju situacije na energetskom tržištu, dok Evropa sve češće pominje moguće ukidanje sankcija prema Rusiji. U takvoj situaciji Moskva je povukla jedini moguć potez koji vodi u pravcu deeskalacije sukoba i učvršćivanja pozicije na Bliskom istoku, po formuli „status kvo plus Rusija“. Tako će Kremlj zadržati vojne baze u Tartuju i Latakiji, odakle će imati potpunu vojnu, a po svemu sudeći i političku kontrolu nad regionima kroz koje je predviđeno da prolaze gasovodi, pre svega kroz provinciju Alepo. Time se može objasniti zašto su Turci bili spremni i da uđu u rat zbog ovog dela Sirije, zašto su Asadova i ruska vojska tako žestoko napredovali ka Alepu, a Amerikanci i njihovi saveznici tolikio žestoko branili svaki pedalj teritorije.

Ako su primarni ciljevi Rusije bili da spreči da Amerikanci i njihovi saveznici stave pod kontrolu celu energetsku trasu, a da pri tome izbegnu totalni rat, onda su ovi zadaci u potpunosti ispunjeni. Ako je neko mislio da će Putin srljati u sukob želeći da „pokori ceo svet“, onda ne poznaje dobro ruskog predsednika. Njegov politički stil je džudo filozofija: maksimum rezultata, sa minimumom utrošene energije. I strpljivo iščekivanje na grešku protivnika, nakon čega sledi navlačenje, munjevit zahvat i brzi povratak u stanje ravnoteže. Upravo to je danas najpotrebnije svetu – ravnoteža velikih sila u cilju sprečavanja rata. Međutim, Putinov posao još nije okončan i to sada brine Zapad. Kada dođe do trajnog smirivanja žarišta u Siriji, na red dolazi – Ukrajina. Recept je dobro poznat: navlačenje, zahvat, povratak ravnoteže.

[/restrictedarea]