Posthumno šamaranje Tadićeve politike

Hrvatska rampa na evrointegracije Srbije

Piše Nikola Martić

Tek je danas postalo sasvim očigledno koliko je otužna bila zvanična državna politika Srbije tokom procesa pristupanja Hrvatske Evropskoj uniji, kada je tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić tražio „da Hrvatska što je pre moguće postane članica Evropske unije jer će onda i Srbija brže ostvariti svoj strategijski cilj“

Hrvatska će, po svoj prilici, blokirati dalje pristupanje Srbije Evropskoj uniji, do eventualnog ispunjenja uslova, pre nekoliko dana saopštenih u Zagrebu: poštovanje manjinskih prava, saradnja sa Haškim tribunalom i „reforma“ pravosuđa, što podrazumeva i ukidanje nadležnosti za procesuiranje ratnih zločina na čitavom području bivše SFRJ. Premda se očekivalo da će se među hrvatskim uslovima naći i „korekcija granice“ na Dunavu (predaja zapadnom susedu oko 11 hiljada hektara sa leve strane Dunava), ipak je zvanični Zagreb procenio da u ovom trenutku ne treba ići predaleko i da „žabu treba kuvati na tihoj vatri“. Procena je jasna: ne treba od Srbije tražiti sve i odmah, jer bi u protivnom „žaba mogla da iskoči iz prevrućeg evrounijatskog lonca“.

Međutim, i ovako nepotpuni, uslovi koje je Beogradu uputio državni vrh Republike Hrvatske sa sobom nose opori utisak teškog licemerstva. „Srbija da poštuje manjinska prava“? Ovaj zahtev jednoj od poslednjih multietničkih država na Balkanu, koja je svojevremeno „zbrinula“ preko milion izbeglica iz cele bivše Jugoslavije, uputila je nova „Nezavisna Država Hrvatska“ (a tu „nezavisnost“ je vrlo brzo predala u ruke Briselu) u kojoj se upravo ovih dana (npr. u Zadru, slučaj porodice Varićak) ruše ostaci miniranih srpskih kuća, iako su i dalje u privatnom vlasništvu prognanih Srba (!), i to uz obrazloženje da su „opasnost po javno zdravlje i potencijalno leglo zaraze“, kako je to svojevremeno objasnio bivši ministar u hrvatskoj vladi i nekadašnji gradonačelnik Zadra Božidar Kalmeta.

Dakle, umesto da srpskoj nacionalnoj manjini u Hrvatskoj imovina bude vraćena a šteta nadoknađena (pri čemu treba naglasiti da su Srbi, od nekada konstitutivnog naroda, na nacionalnu manjinu svedeni etničkim čišćenjem 1995. godine, i genocidnim zločinom u Jasenovcu, Jadovnu i drugim koncentracionim logorima polovinom prošlog veka), u trenutku kada zvanični Zagreb od Beograda traži poštovanje manjinskih prava – hrvatska („nezavisna“) država u velikom javnom poduhvatu uklanja i poslednje ostatke srpske egzistencije na tim prostorima.

[restrictedarea]

Jevreji: povratak ustaštva

Da stvar bude još neverovatnija (ali, nažalost, ne i manje istinita), ti „ostaci ružne hrvatske prošlosti“ u kojima su, kako je rekao Kalmeta, „živeli neki čudni ljudi“ (valjda zbog pogrešne etničke pripadnosti!) i dalje su, kako smo pomenuli, u privatnom vlasništvu prognanih Srba. U hrvatskom delu Evropske unije, izgleda, ni privatna svojina nije neprikosnovena, ukoliko se radi o svojini Srba. Dakle, ukloniti privatno vlasništvo „nekih čudnih ljudi“ zato što predstavlja opasnost po javno zdravlje i leglo je zaraze – sasvim je u „evropskom duhu“ poštovanja manjinskih i ljudskih prava, viđenih kroz prizmu novohrvatskih eugeničara inspirisanih Tuđmanom, koji je još krajem devedesetih godina prošlog veka analizirao sve nedostatke srpske niže rase i time opravdao (ali i inspirisao) buduće etničko čišćenje.

A da ova savremena „kriza“ (ne)poštovanja ljudskih prava u Hrvatskoj nije opet neka „srpska podmetačina“ civilizovanom i miroljubivom hrvatskom narodu, možda i najbolje ilustruje zabrinutost koju je nedavno „zbog govora mržnje i revitalizacije ustaštva“ izrazio predsednik zagrebačke jevrejske opštine Ognjen Kraus. On je novinarima u Dubrovniku rekao da su Jevreji u Hrvatskoj „zabrinuti rastom nacionalizma, antisemitizma, ksenofobije, netrpeljivosti i govora mržnje“, kao i to da se „svi sećamo bezumlja koje je nekada vladalo Evropom – nacizma, fašizma, ustaštva i ostalih kvislinških režima“. Kraus je tada istakao da „Hrvatskom opet marširaju crnokošuljaši“ i da je „strašno videti kako nekoliko hiljada ljudi maršira ulicama glavnog grada, uzvikujući Za dom spremni, a predvode ih ljudi koji obavljaju političku vlast, potpredsednik Sabora i jedan poslanik“. Kazao je i da je izostanak bilo kakve reakcije države, takođe, veoma bitan problem hrvatskog društva i da „mi znamo šta se dogodilo 1933. i 1941. godine kada su mase uz takve povike počele izlaziti na ulicu bez reakcije“.

Opravdani strahovi Jevreja koji danas žive u Hrvatskoj svakako su objektivan lakmus za opštu društvenu hipokriziju u kojoj se našao zvanični Zagreb koji, pored svega navedenog, od Beograda traži poštovanje manjinskih prava (?).

Srbi u estonskim gulazima

O saradnji sa Haškim tribunalom (veliko H na početku reči je čisto formalno-pravopisne prirode) ne bi trebalo trošiti mnogo reči i vremena. Međutim, treba istaći kolika je drskost zvaničnika u Zagrebu da od Beograda traže potpunu saradnju sa ovim „sudom“ kada je poznato da su listom oslobađani najveći krvnici srpskog naroda zapadno od Drine, ali i iz južne srpske pokrajine Kosova i Metohije (od Ante Gotovine i Mladena Markača do Nasera Orića i Ramuša Haradinaja), a da se, pri tome, mnogi nisu tamo ni pojavili, poput Agima Čekua, NATO generala koji je protiv srpske vojske i policije ratovao na Kosovu i Metohiji 1999, ali i pre toga u Hrvatskoj 1995. godine, gde je bio jedan od NATO stratega i rukovodioca etničkog čišćenja Hrvatske od „nekih čudnih ljudi“ u zločinačkoj operaciji „Oluja“.

Svi ovi Tuđmanovi generali, ali i njihovi muslimanski i šiptarski saborci u borbi protiv „velikosrpskog neprijatelja“, u tom Haškom tribunalu oslobođeni su bilo kakve odgovornosti za događaje koji su u Srbiju nagnali preko milion izbeglica iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine i kasnije sa Kosova i Metohije (što je samo po sebi, bez međunarodne izolacije i bombardovanja, zločin koji bi i danas na kolena bacio bilo koju evropsku zemlju). Istovremeno su srpski policijski i vojni generali, ali i gotovo kompletan politički vrh, osuđeni na drakonske višedecenijske kazne, da bi, potom, oni koji su proces u Hagu preživeli, makar i smrtno bolesni (poput generala Zdravka Tolimira) bili poslati na izdržavanje teške robije u najudaljenije krajeve Evropske unije, u nekadašnje Staljinove gulage u današnjoj Estoniji i drugim pribaltičkim državicama. Primera radi, u jednom takvom gulagu danas robiju izdržava i bivši predsednik Republike Srpske Krajine, takođe teško bolesni Milan Martić, koji je, prema rečima njegovog advokata Predraga Milovanovića, podvrgnut teškoj zatvorskoj torturi i gotovo celodnevnoj izolaciji (često i po 23 sata dnevno!).

Inače, danas u Estoniji, u najtežim mogućim uslovima, robijaju i generali Milan Lukić i Dragomir Milošević. General Lukić je pre mesec dana srpskoj javnosti i državnom vrhu uputio javni apel za pomoć u kojem je naveo da je sedamdesetpetogodišnji general Milošević u veoma teškom zdravstvenom stanju, da je Martić dijabetičar i da su ga nedavno, pošto je pao u šok, bukvalno „vraćali u život“, i da se plaši da će svi koji kaznu izdržavaju u Estoniji završiti kao general Zdravko Tolimir. Međutim, njegov apel je, nažalost, malo ko u Srbiji čuo.

Srbi da ne sude, njima se sudi

Ništa manje nije ni licemerstvo i drskost zvaničnog Zagreba u slučaju uslova u vezi sa „reformom“ srpskog pravosuđa, odnosno hrvatskim zahtevom za ukidanje tzv. univerzalne jurisdikcije srpskog Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine, koji predviđa (gle čuda!?) i postupak procesuiranja stranih državljana osumnjičenih za ratne zločine koji se nađu na teritoriji Republike Srbije. Naši „hrvatski prijatelji“ smatraju da pravo srpskih pravosudnih organa da sude stranim državljanima za ratne zločine – nije u „evropskom duhu“ i da bi jurisdikcija srpskih sudova trebalo da bude ograničena na sopstvene državljane i na ratne zločine koji su se dogodili isključivo na njenoj teritoriji.

To bi, u prevodu, značilo da, prema hrvatskom tumačenju, Srbija nema pravo da procesuira lica osumnjičena za ratne zločine za koje se osnovano sumnja da su počinili zločine nad srpskim stanovništvom u bivšoj Jugoslaviji i da to pravo pripada državama na čijoj su se teritoriji ti zločini i dogodili. Drugim rečima, osumnjičenima za ratne zločine nad hrvatskim civilima na teritoriji današnje Republike Hrvatske sudili bi isključivo hrvatski sudovi, dok bi osumnjičenima za ratne zločine nad srpskim civilima na teritoriji današnje Republike Hrvatske sudili – takođe hrvatski sudovi! Dakle, srpski sudovi, prema mišljenju hrvatskih pravnih stručnjaka, nemaju ama baš nikakvo pravo da procesuiraju osumnjičene za ratne zločine nad srpskim civilima ni u Hrvatskoj niti i Bosni i Hercegovini (a prema ovom tumačenju, ni za ratne zločine počinjene nad Srbima i drugim ne-Albancima na Kosovu i Metohiji). Najbolje bi bilo, smatraju hrvatski „stručnjaci“, kada bi Srbe za ratne zločine procesuirali sudovi u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini (kao i sudovi „prinudne međunarodne uprave“ na Kosovu i Metohiji), dok bi Hrvatima, muslimanima iz Bosne i Hercegovine i šiptarima sudili isključivo sudovi odnosnih država, tj. međunarodne instance.

Izuzetna pravna logika, mora se priznati – toga se ne bi setio ni Teodor Meron, predsednik Haškog tribunala, koji je, kao član žalbenog veća u postupku protiv hrvatskih generala Ante Gotovine i Mladena Markača (u prvostepenom postupku osuđeni za progon srpskog stanovništva iz Kninske Krajine na 24 i 18 godina robije), izdejstvovao bezmalo oslobađajuće presude (!). Ovakav žalbeni postupak su samo mogli da sanjaju Srbi kojima su kazne simbolično smanjivane za jednu do svega nekoliko godina robije (po pravilu su ostajale višedecenijske), poput potpredsednika vlade SRJ Nikole Šainovića ili načelnika štaba MUP-a Srbije na Kosovu i Metohiji generala Sretena Lukića. Teško da je moguće i zamisliti da bi Radovan Karadžić i general Ratko Mladić mogli da imaju iole pravedniji tretman u Haškom tribunalu. A rasplet ove pravne noćne more Tribunala u Hagu u postupku protiv predsednika Srpske radikalne stranke dr Vojislava Šešelja imaćemo prilike da vidimo u danima koji dolaze.

Zagreb gura region u sukobe

Hrvatska je, dakle, očekivano, iskoristila svoje članstvo u Evropskoj uniji da, sasvim u „duhu evropskih vrednosti“ i dobrosusedskih odnosa, dodatno pritisne zvanični Beograd, od koga očekuje da se, pre svega, odrekne prava da procesuira osumnjičene za ratne zločine počinjene u „domovinskom ratu“ Tuđmanove (nezavisne države) Hrvatske. Izbor je ipak objektivno bio veoma težak i izazov preveliki: ili olakšati Srbiji pristupanje EU (što bi ovde mnogi doživeli kao medveđu uslugu), pa tražiti modalitete za prevazilaženje spornih pitanja (preko 90 odsto procesuiranih pred srpskim sudovima za ratne zločine i onako su Srbi!) ili blokirati proces pridruživanja Srbije po bilo kom osnovu i tako po ko zna koji put demonstrirati sopstveni osećaj egzistencijalne ugroženosti svojim istočnim susedom i kompleks više vrednosti u međunarodnim razmerama (kako je moguće da bi i Srbi, ti „čudni ljudi“, varbari sa istoka, mogli takođe biti deo Evropske unije, zajedno sa kultivisanim Hrvatima?!).

Tek je danas postalo sasvim očigledno koliko je otužna bila zvanična državna politika Srbije tokom procesa pristupanja Hrvatske Evropskoj uniji, kada je tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić tražio „da Hrvatska što je pre moguće postane članica Evropske unije jer će onda i Srbija brže ostvariti svoj strategijski cilj“ (bez alternative). Ova Tadićeva samoreklama tobožnjeg „duha dobrosusedstva“ kojom je osvajao podršku srpskih evrofanatika doživela je svoj potpuni poraz jer se po ko zna koji put pokazalo da je u Hrvatskoj ustaštvo jače od bilo kakve želje za dobrim odnosima sa susedima, a posebno sa Srbima (makar oni bili i hrvatski građani). Danas, kada se širom Evrope ponovo bude nacionalističke snage i kada od Ukrajine, preko Poljske i Nemačke, do Hrvatske marširaju čete crnokošuljaša sa bakljama u rukama (salutirajući nacističkim pozdravom), novo rukovodstvo ove nove Nezavisne Države Hrvatske oživljava stare, nikad zarasle rane teških konfrontacija i ponovo gura čitav region u neizvesnost novih sukoba u kojima je svojevremeno i bila začeta.

 

[/restrictedarea]