Otac Vojislav Bilbija – Molitva u Crnom domu

Razgovarala Nataša Jovanović Fotografije Marko Karović

Zahvaljujući veri naših haških stradalnika, u tom malom prostoru, molitva se širi kao kad i tamnica postaje crkva

Prošlo je 40 dana od smrti našeg haškog mučenika, prosvećenog roba, monaha, Zdravka Tolimira koji je svojim primerom pokazao šta zaista znači pokajanje. On se izuzetno kajao i izuzetno ispovedao. Nije njemu smetalo što se među zidovima haške tamnice, koji čuju svaki šum i svaku izgovorenu reč, razleže njegova molitva. Govorio je: „Oče, mene to ne interesuje. Mene interesuje da me Bog čuje, a ovi neka slušaju, ionako će sve doći pred sud Božji.“ Inače, Zdravko je imao blagoslov da obavlja službu čteca, i kada je kadio, trebalo je to videti, voleo je da mirisom tamjana svaku fioku onog crnog doma okadi. Ključari i stražari  mrgodno gledaju, mašu rukom i ponavljaju: Beži, beži, ali naš čtec tako revnosno kadi, da se očas zlohuda tamnica pretvara u manastir Svetog Arhanđela. Po zrenju duhovnom, bilo je među tim zidovima i veličanstvenih krštenja, venčanje je bilo, i parastosa… A ja kažem: Bolja je doživotna robija nego večna, paklena muka. Jer veći su robovi mnogi od nas koji žive na slobodi bez zidova i rešetaka pošto je srce njihovo zarobljeno interesom, novcem i slavom, kaže u razgovoru za „Pečat“ otac Vojislav Bilbija, protojerej-stavrofor, nastojatelj Roterdamske parohije Zapadno-evropske eparhije Srpske pravoslavne crkve, arhijerejski namesnik za Holandiju i duhovnik Srba – haških optuženika.

[restrictedarea]

Da li naši haški mučenici, po onoj narodnoj izreci „Bog me nije bio, zaboravio me je“, svedoče istinu da bez tegobe nema pokajanja. Da li je tegoba blagodatna?

U pesmi „Pričešće“ koju ispevao pred smrt Zdravko Tolimir opisano je sve, na divan način provučeno kroz strofe – stradalničke i pobedničke. On kaže: Ovu tamnicu tuge i zla, u manastir smo pretvorili pravoslavni pravi, uz nas je Svevišnjeg sila sva, Gospodu se molimo, On se slavi!

Svi haški stradalnici prihvatili su pravoslavlje, i zar to treba nekog da čudi? Kada se čovek oseti izdanim od svojih sunarodnika i svojih milih, kada se nađe u tom bezdnu nepravde i sile, prirodno je da pogled uperi gore, tamo gde su nada i svetlost. Naš narod kaže: Bez nevolje nema bogomolje. A nevolja je tamo u Hagu, i čovek traži okrilje ili skut Boga, kao dete što traži toplinu majke. Da li postoji drugi put? Postoji svakako, i on Bogu nije po volji. Dan uoči Velikog posta pre koju godinu, haški pritvorenici, moji Srbi, uzeli su blagoslov da poste tri dana bez hrane i bez vode. Za njih je to bio podvig, i oni su srcem i dušom krenula u to. Ali naš pravoslavni vaskršnji post izazvao je veliku pometnju među stražarima koji su posumnjali da je to štrajk glađu, jer ono što je nama dostupno, njima je nedostatno. Podvig naših haških stradalnika bio je potpun. Koliko samo čovek može da nauči od onih koji su idealno prihvatili ono što mi, u ovom našem varljivom svetu, teško prihvatamo, i ako prihvatimo, to je obično sa nekom rezervom ili sa slobodom da pravimo kompromise. Ali onima koji beskompromisno prihvate veru i iskreno pokajanje, Gospod uzvrati, Gospod oplemeni.

Zdravko Tolimir nije jedini koji je preumio u Ševeningenu i postao pravoslavni hrišćanin. Ispovedali ste i Slobodana Miloševića…

Nije jedini, ali interesantno je da vam ispričam kako je nekoliko sati pred končinu, pre nego što će ga Gospod prizvati, protekla služba, služba u tamnici. Posle dužeg vremena došao je bez šetalice. Kada se ispovedio pred pričest, viknuo je: Praštam neprijateljima mojim! Praštam neprijateljima mojim! Zamislite tu veličinu, taj čin praštanja! I neka neobična svetlost, ne bledilo već svetlost sijala je sa njegovog lica. Niko nije mogao da nasluti da će kroz nekoliko sati on biti prizvan.

Što se tiče Slobodana Miloševića, naravno da sam pričao sa njim. Bio je to veliki stradalnik i da nije bilo preumljenja kod njega, ne bivoljno prihvatio kontakt sa sveštenikom. Ne želim i ne smem da vam pričam o čemu smo razgovarali, ali reći ću da sam ga video nekoliko dana pred smrt. Bio je sav plav, lice mu je bilo prošarano popucalim kapilarima, odavao je utisak otrovanog čoveka. U ovom razgovoru moram da vodim računa šta ću reći, ne zbog sebe nego zbog tih ljudi u Hagu koji kažu: Oče, ti si nama i otac i majka. U Hagu sam 17 godina. Ispratio sam ih u teškim momentima, od 2000. naovamo i sa ukupno 130 naših pritvorenih Srba sam vodio razgovore.

Treba znati da su to većinom ljudi koji su decenijama ispovedali nešto drugo, strano veri Hristovoj, ali ta sila pokajanja je toliko velika da je Gospod prima. Toliko je Gospod veliki i širok i milosrdan u svojoj ljubavi. Mnogi koji rade u tom kazamatu iznenađeno gledaju kako se zahvaljujući veri tih ljudi, u tom malom prostoru, molitva širi kao kad i tamnica postaje crkva. Srpski narod nikada nije bez mučenika, od svog postanka, na neki način bio je žrtveni narod. Po veličini naše žrtve, mi smo neuništivi.

Kako ocenjujete stanje duha u našem narodu danas? Da li i mi, poput onih Srba iz Nebeske liturgije, vapimo Gladni smo, a svega imamo.

Od 1993. donosim humanitarnu pomoć u Srbiju, Bosnu i Hercegovinu, posebno na Kosovo. Prilikom ovog svog dolaska doneo sam dva transporta za stradale u poplavljenim područjima. U Srbiji ima toliko sirotinje, a mi se recimo suočavamo sa propisima koji nam onemogućavaju da iz inostranstva donesemo polovne cipele, polovne igračke, aparate za domaćinstvo. Ranije smo mogli da donosimo hranu i lekove. Danas ne.

I sve te godine želeo sam jedno – da se ekonomska situacija poboljša – razmišljajući da beda materijalna uvek prethodi bedi duha, jer ljudi često zbog svog i održanja svoje porodice prihvataju stvari iza kojih, u drugačijim okolnostima, ne bi stali. Kada je neko materijalno i egzistencijalno ugrožen, i njegov duh je nestabilan. Apatija i beznađe ušli su ovaj narod. Teško mu je da se bori iznova i iznova, i da na kraju uvek zatekne svoj trud i svoju nadu položene u temelje neke nove političke priče. Ali isto tako vidim da u Srbiji i pored bede postoji duhovni život. Evo u ovaj manastir kod mati Zlate, udaljenom 30 kilometara od Beograda, svake nedelje dođe toliko ljudi da ne mogu svi u portu stati. Oni traže nadahnuće u Hristu i veri po meri srca svog. Mati Zlata koja je sama u manastiru nahrani po 100 ljudi. Narod to spoznaje, i njegovom duhu to prija.

Da li je za apatiju, stanje duha kriv narod ili elita koja ćuti na moralno kvarenje naroda, na otimanje Kosova, na sporazume potpisane sa NATO. Kako se mi kao narod možemo vratiti na pravi put?

Treba da prihvatimo utvrđene vrednosti, ne samo pravoslavlja već i one domaćinske, tradicionalne vrednosti, i to je jedini put ka našem povratku sebi. To su snažne vrednosti. Sve drugo je šarena laža. Problem duhovne raslabljenosti uvek ide podruku sa neproverenim informacijama i krivim ljudima. Naši ljudi su umorni. Kroz umor se javi bolest i letargija, i onda narod pušta da sve ide nekim tokom, bez pitanja i kritike. Žalosno je da se uvek pojave ljudi kojima su usta puna obećanja, a da isti nikada sebe nisu raspeli za svoj narod. Naprotiv, uvek su narod raspinjali za sebe, uvlačeći nas u dugove i kredite. Pitanje je koliko tu ima poštenja.

Za svoj narod čovek mora da se žrtvuje. Srpski narod kroz istoriju nije dozvoljavao bilo kakvu vrstu programiranja, bio je samosvojan i arhaičan, ali ta motorna snaga koja ga je vodila ka očuvanju kulture, tradicije, identiteta, zemlje i sebe samog nikada nije jenjavala. Najteže je očuvati se od sebe samog, da se čovek ne odnarodi u jeziku i svemu onom što dolazi sa strane, i žrtvovati sebe za svoj narod i verovati mu. Nema stope na Kosovu koju nisam prošao. A sada tamo postoji adminstrativna granica i plaća se carina i više ne mogu da nosim pomoć našim sunarodnicima dole. Kako smo došli dotle, to je velika priča. Raspet za svoj narod, a ne raspeti narod, to je odgovor na vaše pitanje.

Da li je peta kolona kao udarno sredstvo hibridnog rata tek formalni izraz unutrašnjeg stanja. Da li se sve dešava prvo na unutrašnjem, pa tek onda na istorijskom planu?

Tamo gde ja živim protivnik je vidljiv i tamo nema unutrašnje izdaje. Vi koji se susrećete sa braćom Srbima i sestrama Srpkinjama koji zbog određenih razloga ispunjavaju zadatke stranih nalogodavaca bolje znate kakav fenomenološki pristup nudi ta situacija. Užasavamo se kada iz te daljine gledamo šta se u našoj zemlji dešava, jasniji nam je pogled, ali nam objašnjenje izmiče.

Šta govori vaše iskustvo boravka u zapadnoj civilizaciji?

I na Zapadu narod baulja po svojim beznađima. Tu postoji izvesna sigurnost i materijalno blagostanje, ali u duhovnom smislu taj Zapad se gasi. Crkva je u pokušaju da se prilagodi narodu, u jednom određenom momentu, počela da gubi svoje lice. Ta čistota pravoslavlja koju mi imamo, oni nemaju. Na najveći hrišćanski praznik Vaskrs u njihovim radnjama počne prodaja čokoladnih jaja u zlatnim papirićima – to je bleda slika Vaskrsa. Tamo nema ushićenja i trijumfa časnog posta.

Koliko je teško svedočiti jevanđelsku istinu u zapadnoj civilizaciji, u tuđem svetu, a da se ta istina sačuva, ne podlegne prilagođavanju stanju duše i tradiciji palog zapadnog čoveka?

Gluvima i slepima ne vredi pokazivati slike niti pevati pesme. Kada čovek oseti nešto i kada ga to nešto obuhvati, onda se rađa prisnost i poverenje. Nije dovoljno da samo odslušamo liturgiju. Kada nas nešto dotakne, kada krene suza i sve dobije na emotivnoj dimenziji, onda je to trenutak kada osetimo: Da, Gospod je tu, on je sa nama. Ali kako mrtvom telu Zapada dati istinu? Tamo druga, treća generacija gubi kontakt sa Bogom iz razloga što su protestantska i katolička crkva, kada su imale vlast, svoje vernike na silu terale da četiri puta na dan idu u crkvu. Naša misija je misija u malom. Dolaze oni kod nas, neki kršteni u protestantskoj, neki u katoličkoj crkvi – mnogi budu dirnuti ili duhovnom pravoslavnom muzikom ili celim scenarijom – ali pitam se gde počinje to kalemljenje i nemam odgovor. Otuda obično predložim da krenemo iz početka, od krštenja.

Nama je dato da čuvamo stado naroda svog, i da vraćamo našu decu. Deca iz mešovitih brakova kažu: Nisam ni katolik ni pravoslavac, ja sam ništa. Naš cilj je da tu decu oplemenimo i da ih krstimo. Ako ima i trunka vere, onda je lako. Kada se prvi put upoznaju sa pravoslavljem, objasnim im da se slava slavi 600 godina i da se prenosi sa oca na sina, da je naš svetac advokat naš pre Bogom, a ikona plemićki grb, kako je to govorio blaženopočivši vladika Danilo. Tri dimenzije života tu obitavaju, oni koji su mrtvi, mi koji živimo i oni koji će posle nas doći. Tako vršimo našu misiju. Ljudi su nesvesni svoje snage, prihvataju ništavilo, ne znajući da prihvatajući ga rađaju novo.

Da li se modernim sredstvima mogu slati jevanđelske istine i da li je tu istina u službi sredstva ili sredstvo u službi istine?

Mnogo ljudi prosvećujemo preko sajta, recimo, i slobodna je volja onoga ko prima poruku kakvo će joj značenje dati, jer to je pitanje čoveka koji pritiska dugme na kompjuteru, i njegovog srca.

Na početku smo Velikog posta. U čemu je njegov smisao?

Nalazimo se u izuzetnom momentu. Od prvog dana časnog posta mi počinjemo drugi način života, drugi svet nam se otvara. Od nas zavisi kako ćemo shvatiti taj svet i to vreme. To vreme je teško, ali vreme prekrasno. Jedini protivnik smo mi sami sebi. Pazite se dobro sebe od sebe. Nikoga drugog nego sebe od sebe. Pazite se sitnih stvari, sitnih iskušenja, jer ne zaboravite da taj mali drži za ruke većeg, pa sve ide do gore. I pišite svoj duhovni dnevnik, kada padnete da vidite kroz određeni period kakvi ste.

Koliko ćemo biti smireni i koliko ćemo održati taj podvig koji obećamo Gospodu zavisi od nas. Taj podvig zato mora biti usklađen sa našim moćima. Neprijatno je obećati više nego što možemo, jer ako zagrizemo više nego što možemo progutati, neprijatno je, posramićemo se kada vidimo koliko smo slabi. Nije samo i neće biti samo u jelu i piću. To je osnova kojom počinjemo borbu u sebi, kojom stičemo mir, a u miru ćemo moći da se obračunamo sa drugim slabostima našim. Neke su javne, a mnoge su tajne – njih samo Bog zna.

[/restrictedarea]