Nikolaj Janovič Azarov – Oligarsi su pokrenuli Majdan (drugi deo)

Razgovarao Sergej Belous

„Pečat“ objavljuje drugi deo intervjua s Nikolajem Azarovim, bivšim premijerom Ukrajine, u kojem otkriva zašto je bilo odloženo potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju Ukrajine sa Evropskom unijom, kakvu su ulogu u majdanskom puču imali Evropa i SAD, koje su sve intrige postojale unutar vlade i kakvo je realno današnje stanje ukrajinske države

Nikolaj Janovič Azarov (68) bio je premijer Ukrajine od marta 2010. do januara 2014. kada je nasilno svrgnuta vlast predsednika Viktora Janukoviča. Ranije je u nekoliko navrata bio vršilac dužnosti premijera, kao i zamenik premijera i ministar finansija. Azarov je rođen kao Nikolaj Pahlo, od oca Estonca i majke Ruskinje, a prezime koje nosi uzeo je od supruge. Od avgusta 2015. predsedava Odborom za spas Ukrajine, koji čine prognani ukrajinski političari i predstavlja svojevrsnu vladu u egzilu.

Kakva je uloga evropskih i američkih političara u organizovanju Evromajdana, a posebno, kako su oni sarađivali na tom planu s ukrajinskim oligarsima? 

Bila je donesena odluka o odlaganju potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. No šta je to, sudbonosna odluka? Naravno da nije. Danas su doneli odluku da odlože, razmotrili su stvar tamo, nešto su promenili i krenuli dalje. Ali su iskoristili taj povod, imajući u rukama apsolutno sva javna glasila (koja se kod nas sve do jednog nalaze u rukama oligarha). Jasno je da su Amerikanci organizovali sve oligarhe radi takvog ucenjivanja vlasti, radi diskreditovanja vlasti, radi zombiranja stanovništva. Zato što su se, počev od 28. novembra 2013. godine (kada je Ukrajina na samitu EU u Vilnjusu konačno odlučila da odloži potpisivanje sporazuma – prim. aut.), svaki dan svi kanali bavili samo jednim – „krvavi Janukovičev režim“ se odrekao kretanja prema Evropi, odrekao se boljeg života, svuda je korupcija. Dok se ranije o korupciji nije govorilo ni reči, sada je svaki dan bila „korupcija“ i „krvavi režim“ i tako dalje.

[restrictedarea]

Vrlo opasna situacija za svaku zemlju je kada se svi mediji nalaze u rukama oligarha, koji su uz to potpuno orijentisani na Amerikance i Evropljane. Zato što sav njihov kapital, sve njihove ofšor operacije iznošenja novca iz zemlje kontrolišu Amerikanci i delimično Evropljani. I tako su svi naši uticajni oligarsi, naravno, „u stavu mirno“ upravo takvu politiku sprovodili i sprovode je i danas. Istina, sada svi oni shvataju da su pretrpeli ozbiljnu štetu. Isti taj Dmitrij Firtaš, vlasnik najpopularnijeg kanala „Inter“, već dve godine živi u Austriji koju ne sme da napusti i ne može da se vrati u zemlju. Aktivu su mu uglavnom oduzeli. Pa taj Rinat Ahmetov je vrlo ozbiljno izgubio uticaj u zemlji. Njegov aktiv je jako obezvređen. Viktor Pinčuk je uzeo velike kredite i ne može sada da ih vrati. Izgradio je novu fabriku za proizvodnju cevi, a sada ne zna šta će s cevima. Igor Kolomojski je, bez obzira na to što je bio lojalan novom režimu koji je došao na vlast nakon prevrata, u suštini takođe propao zbog toga što je cela zemlja propala, njeno se unutrašnje tržište suzilo i, naravno, kapital svih oligarha je naglo pao. Ako je brend zemlje pao, ako je naš unutrašnji bruto proizvod bio oko 200 milijardi dolara, a sada je oko 80 milijardi dolara, to znači da su i odgovarajuće komponente unutrašnjeg bruto proizvoda – a to su aktivi naših oligarha – znatno opali.

U datom slučaju mi ih uopšte nije žao. Uvek sam polazio od toga da se oni mogu nazivati na različite načine, ali svi su vlasnici krupnih preduzeća. I ako sada preživljavaju krizu, ta kriza, naravno, udara po običnim ljudima koji rade u tim preduzećima. Tako je i ispalo. Međutim, oni su bili prinuđeni da zbog naglog povećanja cena električne energije zaustave svoju elektrometaluršku proizvodnju i na desetine hiljada ljudi bilo je izbačeno na ulicu. Zato možemo ocrnjivati te oligarhe, možemo se protiv njih boriti, ali ne smemo da zaboravimo da su svi oni, na veliku žalost, podvlačim, vlasnici ogromnog broja krupnih preduzeća. Ti oligarsi se nisu pojavili juče. Pojavili su se tokom poslednjih 25 godina. Zato možemo rasuđivati tako da ćemo sada ratovati protiv tih oligarha i da će nam narod aplaudirati, i naravno, možemo mnogo takvih populističkih ideja istaći, ali ipak ne smemo da zaboravimo na konkretnu ekonomiju. Kod ovog oligarha je izgrađen čitav lanac izvoznih isporuka, postoje neki planovi i tako dalje; i kada se sve to srušilo, zajedno s njim su se srušila i sva preduzeća koja su realno radila. Eto na šta ne treba zaboravljati. No hajde da donesemo zakon o nacionalizaciji. Nacionalizujmo sve to, pretpostavimo, i država će preuzeti na sebe odgovornost za ta preduzeća, ali ne mogu se istovremeno uništavati i oligarsi, i ne razmišljati o svojoj ekonomiji. Eto kakav je bio moj stav.

Oligarh Dmitrij Firtaš, kojeg ste pomenuli, imao je kompanjone – milijardera Valerija Horoškovskog (bivši šef Saveta bezbednosti Ukrajine i potpredsednik vlade) i Sergeja Ljovočkina, tada na čelu administracije predsednika. Postoji verzija da je Horoškovski u leto 2013. godine, već nakon sukoba s Janukovičem, odleteo u SAD i dobio podršku niza američkih političara, nakon čega je po povratku u Ukrajinu počeo da podržava kandidaturu Vitalija Klička čiji je rejting počeo da raste. A Ljovočkin je koristio svoj položaj radi destabilizacije situacije u prestonici i radi raspirivanja protesnih raspoloženja, pomažući na taj način Evromajdanu i Kličku kao njegovom najpopularnijem vođi. Ali zatim je, zahvaljujući pritisku SAD na Firtaša, koji je na osnovu izmišljene optužbe (korupcionaški sporazumi u Indiji) uhapšen u Austriji, Kličkova predsednička kandidatura zamenjena Porošenkovom. Da li se ova verzija podudara sa onim što ste posmatrali „iznutra“?

Sve sam te intrige video. Ali ne treba misliti da su te intrige neki genijalni izum Majdana: svih 25 godina životne aktivnosti Ukrajine bile su sve same intrige. Zauzimajući tako odgovorne dužnosti, težio sam da izbegavam te intrige, jer je za mene bilo glavno – razvoj ekonomije, razvoj ekonomije bez obzira na sve. I u tome je svakako bilo mog potcenjivanja toga da će te intrige pre ili kasnije dovesti do kraha zemlje. Potcenjivao sam sve te dogovore, delovanje istog tog Ljovočkina. S jedne strane, Janukovič je bio prema njemu blagonaklon, s druge strane ga je, izgleda, u nečemu pritiskao. Odnosi među njima su bili očigledno nenormalni. To sam video svojim očima, ali nisam mislio da će Ljovočkin, zauzimajući tako visok položaj, otvoreno raditi protiv Janukoviča, pripremajući Klička, na primer, kao konkurenta i kao mogućeg novog lidera koji će smeniti Janukoviča. Video sam da su se za Klička stvarali povoljni uslovi, organizovale su se specijalne televizijske emisije ne bi li se poboljšao njegov imidž. Ali nisam mogao da zamislim kako se može poboljšati imidž tog čoveka. Jednostavno nisam mogao da ga zamislim u ulozi državnika…

Ali njegov rejting je tada bio visok. Kako to objašnjavate?

Rejting se kod nas može promeniti i izabrati bilo ko. Žalosno iskustvo Ukrajine upravo pokazuje da je moguće pomoću medija „naduvati“ bilo čiji rejting. Eto recimo Ljaško – ko je on? (Oleg Ljaško – lider Radikalne partije, poznat po svojim grubo populističkim izjavama i nacionalističkim akcijama – prim. aut.) Imao je vrlo visok rejting. Rejting koji se približavao Porošenkovom rejtingu i koji se sada, istina, „izduvao“. Ali nema nijednog pitanja na koje bi se mogao dati konkretan odgovor: „A zašto tako visoki rejting? Je li se on pokazao kao istaknuti rukovodilac, kao istaknuti ekonomista? Kao čovek koji je mnogo učinio za zemlju?“ Ništa od toga iza njega nije stajalo! Poslušajmo Kličkov govor. Svaki će normalan čovek reći – ovako se može razgovarati samo u pivnici posle pete krigle piva, kada se čoveku pomućuje svest. A upravo su se takvi likovi peli na Olimp.

Pogledajmo neke predsednike Ukrajine. Zašto su oni postali predsednici? To jest sva nesreća, sva tragedija Ukrajine je u tome što ta mlada država za ovih 25 godina nije uspela da stvori patriotski nastrojenu elitu, patriotski nastrojenu političku snagu koja bi odabirala putem konkursa najbolje, sposobne i odgovorne ljude da izgaraju za svoju zemlju. Otuda svakojake intrige, zavere, prevrati, „majdani“. Šta je to Majdan? Je li Majdan instrument demokratije ili rešavanja nekih problema?! Ne, to je destruktivni element! Apsolutno destruktivni, rušilački element. Vrlo dobro se pokazao 2004. godine, kada se posle izuzetno uspešnih 2003. i 2004. Ukrajina urušila. I evo sada se posle novog Majdana takođe urušila. Takvi gubici! A ostale zemlje se razvijaju, konkurencija u svetu raste.

Vreme je najvažniji faktor. Neko je uspeo da pretrči to rastojanje, dostigao je blagostanje i drži se grčevito za njega. A neka zemlja se večito koprca u nekakvim prevratima i večito živi u siromaštvu. I ljudi se čude: „A zašto?“ Pa zato što ne gledate koga ste izabrali za vođe. Ko su vam vođe? Ljaško uzeo vile u ruke i odmah mu se podigao rejting, ili se tamo pojavio u kupaćim gaćama u nekom televizijskom studiju. Čisto spoljni efekti! Odsustvo političkog sistema. A i naša Partija regiona nije mogla da stvori, na veliku žalost, takav sistem odabira. I to je neosporno bio jedan od uzroka Majdana.

Kako biste okarakterisali ljude sada na čelu Ukrajine? Ranije ste radili zajedno i s Porošenkom, i s Jacenjukom i drugima – kakvi su oni rukovodioci i ličnosti uopšte? Šta mislite o situaciji u zemlji, situaciji koju su oni stvorili?

Svaki rukovodilac se savršeno prepoznaje po svojim rezultatima. Mogu da govorim šta god hoću, da iznesem svoje mišljenje, ali ono će uvek biti subjektivno i možda ponekad neće odgovarati stvarnosti. A zašto bih sada iznosio svoje mišljenje, kada postoje njihovi neposredni rezultati?

Jacenjuk je skoro dve godine predsednik vlade. Dovoljano je to vremena da se vidi vredi li kao rukovodilac. Ne bih mogao da pomenem nijednu sferu njegove delatnosti u kojoj je postigao pozitivan rezultat. To sam video posmatrajući ga na položaju ministra inostranih poslova, predsednika Skupštine. Prateći njegov rad u našim različitim strukturama bilo mi je jasno da taj čovek još nije sazreo. Još nije stekao neophodno iskustvo, ne poznaje ekonomiju Ukrajine, ne poznaje ni samu zemlju na kraju krajeva. Kad su ti već poverili takav položaj, mogao bi mnogo toga da naučiš, a ti nisi naučio ništa za sve to vreme i donosiš odluke štetne po zemlju! To je sve.

Isto mogu da kažem o Porošenku. I o njemu bih mogao da iznesem subjektivno mišljenje, ali zašto bih, kada on već više od godinu dana ima takvu vlast. Vidimo rezultate njegovog rada: nije zaustavio rat u Donbasu, a mogao je, pa je Donbas razoren. Kaže da je sakupio 10 milijardi i da je spreman da ih usmeri na obnovu Donbasa – i time je pokazao da ne živi u realnosti. Zato što razmere razaranja i procena štete iznose najmanje oko 500 milijardi grivni (nešto više od 20 milijardi evra – prim. aut.), a mislim da je i to umanjena procena. Petsto milijardi grivni – imaš li ti taj novac? Nemaš. Na tvojoj savesti su desetine hiljada poginulih, ranjenih, razorena ekonomija. Uvodiš praznik – Dan branilaca Ukrajine – i to baš na godišnjicu osnivanja Ukrajinske ustaničke armije (14. oktobra je ustanovljen kao državni praznik na inicijativu P. Porošenka iz 2013. godine, od 2015. taj je dan neradan – prim. aut.). Šta je Ukrajinska ustanička armija (UUA)? To je organizacija koja je sarađivala s fašistima na čijoj su savesti desetine hiljada ubijenih građana Poljske i Ukrajine! To je nacistička organizacija koja je za vreme Drugog svetskog rata u suštini ratovala protiv Crvene armije koja je oslobađala Ukrajinu. Ali ti moraš da znaš tu istoriju! Ko su tvoji heroji? Ti namećeš tu ideologiju svojoj zemlji! Mada, kada sam radio s njim mnogo godina, a odavno ga poznajem, reklo bi se da nikakvog nacionalističkog ponašanja kod njega nije bilo. Znači da je konjunkturista.

Pod rukovodstvom takvih ljudi Ukrajina je postala jedna od najsiromašnijih država na svetu, a u Evropi je svakako najsiromašnija. Srozali smo se ispod Moldavije i Albanije. Ukrajina je postala opasna država. U Ukrajini apsolutno nema demokratije, nema slobode govora, u njoj nekontrolisano deluju različite fašističke bande. Sada se sprema veliko falsifikovanje izbora. Može li se išta dobro reći o tim rukovodiocima? Eto, to je, nažalost, istina i to istina koja se ne zasniva na subjektivnim ocenama već na konstatovanju činjenica. Sada su cene porasle, na primer, cene povrća, a i prehrambenih proizvoda uopšte, u poređenju s periodom kada sam radio 2013. godine – tri-četiri puta. Cene lekova postale su potpuno nemoguće za penzionere. Penzioneri umiru bez lekova i to je sve. Ko će za to odgovarati?! Pa to su rezultati rada! Koje je novo preduzeće izgrađeno? Koji je novi infrastrukturni objekat izgrađen za to vreme? Ništa! A mi smo u svoje vreme održali „Evro 2012“ i u okviru te manifestacije obavili brojne poslova.

Iz perspektive današnjice – koje biste glavne greške Janukoviča na položaju predsednika istakli? I gde ste vi, dok ste se bili na čelu vlade, grešili i kako biste postupili kada biste imali novu šansu?

Glavna Janukovičeva greška na položaju predsednika? Janukovič ništa nije učinio za očuvanje ustavnog poretka, što mu je po Ustavu glavna dužnost. Nije iskoristio ovlašćenja radi zavođenja reda u trenutku kada je to bilo izuzetno važno. Dozvolio je državni udar. Njegova kadrovska politika prilikom rešavanja pitanja o postavljanju na ključne državne dužnosti – službe bezbednosti, Ministarstva unutrašnjih poslova, Ministarstva odbrane i tako dalje – bila je apsolutno pogrešna i dovela je do toga da je u odlučujućem trenutku država ostala bez zaštite.

Moja greška, principijelna greška, ako bih mogao da se vratim natrag u prošlost, sigurno je ta da je trebalo da principijelnije i odlučnije postavim pred Janukovičem pitanje odbrane ustavnog poretka. A ne da posmatram sve te njegove beskrajne i jalove višečasovne pregovore s tim priglupim majdanskim klovnovima. Trebalo je da odlučno postavim pitanje o tome da se ekonomska situacija pogoršava, da se socijalna situacija pogoršava, da idemo prema državnom udaru i da zahtevam od njega da, koristeći sva svoja ovlašćenja, preduzme odlučne mere za uspostavljanje reda. Ali eto, tu sam se, naravno, prevario, potpuno se uzdajući u njega i misleći da će on izaći na kraj s tom situacijom. To je bio vrlo ozbiljan propust.

[/restrictedarea]

Prevod: Zoran Buljugić