Gola stražnjica građanina Davida

Piše Ljiljana Bogdanović

Agresivni i borbeni front istrajavanja u drskoj, neumesnoj koliko i čvrstoj odbrani neodbranjivog postupka – nedavnog obraćanja književnika Filipa Davida predsedniku Srbije Tomislavu Nikoliću – potvrđuje da su stanje javne svesti i ukupne prilike na javnoj i medijskoj sceni u zemlji poražavajući i zabrinjavajući, a pravo na kritički odnos prema ovom izlivu nevaspitanja praktično ukinuto – svako ko se usudi da ovim povodom nešto, uljudno ali kritički, kaže momentalno „popije“ etiketu fašiste, primitivca, čak antisemite!

U svečanoj Sali Narodne Biblioteke u Beogradu visoki zvaničnik srpske države, elegantan, u dres-kodu bez mane, gospodskog držanja, uz poštovanje protokolarnih pravila propisanih za zvanične i svečane prigode, smireno i bez reči, gleda u vremešnog, zlovoljnog i natmurenog čoveka sa kačketom, neprimereno odevenog, držanja takođe nimalo primerenog za priliku u kojoj se našao, odbojnog izraza i neskladnog govora čiju je usiljenu i izveštačenu učtivost poklopila provala zlovolje i nevaspitanja. Čovek sa kačketom obraća se zvaničniku i, neizazvan, vređa ga i nedvosmisleno ponižava… Ovaj nedavno viđen mučni prizor, i težak utisak koji je ostavio na posmatrače, možemo, u skladu sa stereotipima i zapovestima naše javne svesti, naknadno doterivati, pravdati i objašnjavati, ali samo je ovako i nikako drugačije izgledao susret predsednika Srbije Tomislava Nikolića i pisca Filipa Davida – političara koji nekad beše radikal a potom naprednjak, i intelektualca koji je vazda slovio za rafiniranog ovdašnjeg evropejca – kada je prošlog petka, pod krovom ove velike institucije nacionalne kulture obeležen Dan Narodne biblioteke (184. rođendan), a u sklopu ove svečanosti uručena nagrada za najbolju knjigu u mreži javnih biblioteka.

Nagradu je za roman „Kuća sećanja i zaborava“ dobio pisac Filip David, a predsednik je svečanosti prisustvovao i kao pokrovitelj Narodne biblioteke. Koristeći priliku i privilegiju u kojoj se našao, David se – bivajući akterom i režiserom opisane ružne scene – za govornicom verbalno obračunao s predsednikom Srbije Tomislavom Nikolićem. Njegove reči (uz opis ponašanja koje su mnogi potom nazvali „skandalom bez presedana“) mediji su potom preneli:

Pre nego što pročitam kratku zahvalnicu, moram, ipak, da se ogradim od prisustva gospodina Tome Nikolića, poštujući instituciju predsednika Republike. Moram reći da se od početka devedesetih godina nisam slagao sa političkim stavovima i političkim delovanjem gospodina Nikolića, i to osećam kao obavezu da kažem ovde pred njim.

Šta je odgovorio predsednik Nikolić, kako se „opravdao“ pred piscem koji bi mu, kako izgleda, zabranio da se, i fizički i simbolično, pojavljuje u istom prostoru u kojem obitava on ili oni koji su mu posle tajca i zbunjenosti u dvorani Biblioteke – aplaudirali? „Za to što je rekao nisu mu bili potrebni ni hrabrost ni vaspitanje“, rekao je potom Nikolić. Kratko, jasno i mnogoznačno.

[restrictedarea]

FILIP „PROTIV PRIMITIVIZMA“ Šta su posle žestokog komentara Tome Nikolića poručili građani čiji je predsednik ovako javno i bezobzirno bio ponižen? I da li je trebalo uopšte nešto da kažu, s obzirom na to da je kultura po svom biću veliko polje slobode i prirodni prostor buntovništva i nepokornosti (Srbi su, kao što je poznato, uvek bili skloni disidentima!)? Da li je građanin David, književnik i istaknuti intelektualac, uvredio samo građanina Tomu, ili je, vređajući direktnim glasanjem izabranog predsednika Srbije Tomislava Nikolića, uvredio i ponizio sve građane zemlje čiji je on predsednik? Da li je piscu poznato da na javnoj ceremoniji Nikolić nikako nije ni četnički vojvoda ni nekadašnji potpredsednik Radikalne stranke, već od građana izabrani nosilac najviše državne funkcije, koji, u tom svojstvu obnaša (zgodna reč koju je rado upotrebljavao jedan naš slavni preminuli akademik) dostojanstvo i značaj jedne funkcije, odnosno dostojanstvo, (samo)uvažavanje, (samo)poštovanje građana cele zemlje? Kao što bi David trebalo u javnom životu i na široj društvenoj i kulturnoj sceni da obnaša dostojanstvo svoje pozicije odgovornog i uticajnog intelektualca.

U komentarima koji su usledili u bezmalo svim medijima glavnog toka, sa retkim izuzecima, osim priznanja da je ovaj događaj „zasenio“ svečanost, reagovanja na „Davidov obračun sa predsednikom“ bila su zapravo pomirljiva i neodređena. Najglasniji i savršeno rezolutni bili su, međutim, oni koji su podržali „prava“ Filipa Davida, pogotovo pravo na slobodu govora i mišljenja. Uspostavljen je front poznatih javnih autoriteta koji su, poput recimo Vide Ognjenović, Dragana Velikića, Vladimira Arsenijevića, pa i samog direktora Narodne biblioteke Lasla Blaškovića (nabrajamo manjinu onih koji su se ovako izjasnili), čvrsto stali uz književnika. Sam David, sa istom bezobzirnom lakoćom koju je pokazao na svečanom uručenju nagrade, prepustio se daljem javnom ponižavanju srpskog predsednika. Dakle, i Srbije i njenih građana. Uz samozadovoljstvo u kojem, bodren od istomišljenika istrajava, dorekao se u komentarima koji su mu, ne bez uvažavanja, traženi od predstavnika štampe. „Živimo u svetu u kojem je primitivizam utisnut u svaki delić našeg života, bahatost i primitivizam sreću se na svakom koraku, ponekad se čini da je čitava nacija žrtva rijalitija…“ Ovo za novine kaže David, kao da govori upravo o sebi. Čini li i on to u ime neke „politike“, i to politike koja je protiv politike Tomislava Nikolića? Pomenuti agresivni i borbeni front istrajavanja u drskoj, neumesnoj koliko i čvrstoj, odbrani književnikovog neodbranjivog postupka, potvrđuje da su stanje javne svesti i ukupne prilike na javnoj i medijskoj sceni u zemlji prirodno iznedrile bezobalnu slobodu koju uživa Filip David. Tačnije, slobodu za njega i neslobodu za ostale koji ne dele njegova uverenja. Poražavajuće i zabrinjavajuće je to što je pravo na kritički odnos prema ovom varvarskom gestu praktično ukinuto, a svako ko se ovih dana usudio da povodom skandala u Narodnoj biblioteci nešto kaže, uljudno ali kritički, momentalno je „dobijao“ etiketu fašiste, primitivca, čak i antisemite!

Patriotska inteligencija, i oni koji ne dele stavove jurišnika iz Davidovog obrambenog zdruga, takođe se ujedinila, ali u ćutanju, onom ćutanju koje pre postiđuje nego što imponuje. Za „Pečat“ su pristali da komentarišu oni retki, rekli bismo i odvažni. Kao što je recimo u „Politici“, dovijajući se metaforičnim govorom, neku reč kritike bezobzirnog ponašanja jednog povlašćenog i tetošenog mezimca žute paradigme rekao reditelj Nikola Lorencin. „Ogradio se od prisustva kao zdrav od kužnog, kao prav od kljastoga…“, približio nam je Lorencin poetičkim jezikom stvarnu poruku sa govornice Narodne biblioteke!

Javne prozivke ono malo Davidovih kritičara već su usledile, ali naravno, tu nije kraj, velika odbrana ovog književnika neće se zaustaviti, slutimo, sve dok pisac ne dobije još neku visoku nagradu, dakle i novu priliku da održi oštru vakelu onima koji mu nisu po volji. Onima koji su „kužni i kljasti“. Poznavaocima srpskih političkih i društvenih prilika ne treba posebno objašnjavati zbog čega su predsednik i njegovi istomišljenici „kljasti“, i da tu, naravno, nikako nije reč o Tominoj politici u prošlosti već pre i važnije, o Tominoj aktuelnoj politici. Nju, tu politiku, treba fizički „ograditi“ i onemogućiti u javnom društvenom i političkom prostoru!

ORGIJANJE – UZROCI I POSLEDICE Razmotrimo zbog čega je sve Nikolićev komentar o Davidu (propraćen inače nepodeljenim javnim i nejavnim odobravanjem) tako ubitačan. Najpre koja reč o „vaspitanju“ Filipa Davida. Poznato je, naime, da se u nekim kulturama različitim od naše snažno neslaganje koje je nadahnulo jedan gest ovde zaista retko viđenog i retko agresivnog primitivizma (bez obzira na „rijalitije“ i ostalo, duh praznovanja i svečanosti obavezuje čak i ovdašnje neukrotive buntovnike i anarhiste) izražava mnogo življe i zabavnije: bacanjem jaja u lice političaru, zatim bacanjem cipela, takođe u lice, a – u izuzetnim prilikama – kada je želja da se ponizi protivnik posebno ustreptala i – pokazivanjem gole stražnjice. Po snazi netrpeljivosti i nepoštovanja Filip David je učinio, jezikom i običajima svoje kulture, upravo to: pokazao je golu stražnjicu Tomislavu Nikoliću, njegovima, ali i svim građanima. Prema snazi poniženja koje smo doživeli i mučnog stida koji smo osetili, svedočimo da smo gledali upravo takav prizor i nekakav „ekvivalent“ gole stražnjice koja se bez zazora pokazuje u susretu sa „nedostojnima“.

Naravno da ne želimo da gledamo Davidovu golu stražnjicu, čak i ako je on veliki stvaralac i ako je njegovo demokratsko pravo da nam je pokazuje, mada je egzibicionizam u nekim zemljama krivično kažnjiv.

Druga napomena Nikolićeva tiče se „hrabrosti“. I tu su činjenice jasne.

Za ovakvo „buntovništvo“ bez rizika i opasnosti, i nimalo spontano, već pre promišljeno, zaista nije potrebna posebna „petlja“. Pisac je siguran u sebe i svoj krug, preko novina se pohvalio da su ga prijatelji podržali. Nije se građanin David, kao principijelan čovek recimo ogradio od nagrade koju je dobio, i kao da je to nešto najprirodnije i što se podrazumeva i što mu po pravu pripada, on oberučke i halapljivo prihvata sve druge privilegije i priznanja u zemlji u kojoj je on vrlo, vrlo povlašćeni građanin, toliko povlašćen da može javno i sasvim neprilično da se ograđuje od predsednika te zemlje? Fokusirana nanovo javna pažnja za ovu nagradu, ukazuje na problematične momente u njenoj dodeli. Netransparentni žiri dodeljuje po kriterijumima nejasnim u umetničkom smislu, ali savršeno predvidljivim i očekivanim, pa sledstveno i potpuno jasnim u političko-ideološkom smislu. Zli jezici kažu da glas upravnikov ima status božje volje, pa se ta ne poriče! Dakle, Laslo Blašković je dodelio nagradu i zvanje najboljeg gospodinu Filipu Davidu.

„Davidovo orgijanje je dokaz da je Srbija pod okupacijom u potpunosti, sa poznatim okupatorom koji Davidu odgovara“, tipičan je komentar koji se vrti „na ničijoj zemlji“ blogosfere. (Da li bi ovde bilo umesno podsetiti da su za vreme prethodne okupacije Srbi Davida zaštitili, a da se on sada svrstava među kolaborante?)

Možda je „Davidovo orgijanje“ moguće objasniti i neobičnom ulogom i ponašanjem naprednjaka kada je o kulturi reč. Iako, naime, u zvaničnoj ravni SNS ima vlast, moć i uticaj, odlučivanje u sferi kulture je beskrajno udaljeno i od ove partije, od njenog uticaja i nekada davno zapisanog, te javnosti predstavljenog programa. Tu se pitaju drugi, isti oni koji su se pitali posle 2000. vladaju i danas, presuđujući i birajući, isključivi, nadmeni i bezobzirni. Srpska napredna stranka možda najjasnije u sferi kulture demonstrirala je „praktikovanje“ stokholmskog sindroma, dozvoljavajući i upražnjavajući poseban vid ponižavanja koje podrazumeva ovaj pojam, bivajući dakle žrtvom (nasilja) koja pak silno želi da se dopadne i zbliži sa nasilnicima. Istorija ovog usuda naprednjačke politike u kulturi je tužna, izaziva nelagodu u redovima onih koji su očekivali i poverovali da će davna izborna obećanja o promeni „soroševske i neoliberalne“ paradigme u kulturne biti bar delimično ispoštovana, da će obavezivati SNS da se izbori za pravo da i njen program u kulturi bude bar jednako legitiman! Događaj sa uvredom Tome Nikolića može se razumeti i kao dosledan i očekivan klimaks ovog usuda.

[/restrictedarea]