Ekonomija predizborne kampanje

Piše Nikola Vrzić

Kako je CIA demantovala Borisa Tadića, i zašto posle četiri godine vlasti Aleksandra Vučića imamo zdraviju ekonomiju i siromašnije stanovništvo nego u vreme njegovog prethodnika

Iako je prosečnom građaninu Srbije, pa tako i nama, i dalje potrebno dosta napora kako bismo primetili da su nam se vanredni parlamentarni izbori (i redovni vojvođanski i lokalni) primakli na manje od mesec dana – toliko su gromke i žustre predizborne aktivnosti stranaka – nekakva kampanja se, valjda, ipak vodi, a u kampanji je, kaže „Faktor plus“ a prenela je „Politika“ u nedeljnom izdanju, „čak 73 odsto ispitanih reklo da će glavna tema ovih izbora biti ekonomski razvoj“.

BANKROT ILI SPAS Imajući (valjda) taj podatak u vidu, kandidat koji nije na svojoj listi i nije obelodanio svoj predizborni slogan i ime svog favorita za premijersku funkciju, dakle Boris Tadić, poželeo je da kaže „nešto o ekonomiji, koja je u katastrofalnom stanju. Građanima mora da se odgovori kojim ćemo putem dalje, inače, ako se ponovo napravi izborna greška, mi ćemo ući u opasnu situaciju iz koje više nećemo moći ekonomski da se izvučemo. U mandatu vlade Mirka Cvetkovića imali smo 499.000 apsolutno siromašnih građana, onih koji ne mogu da žive od svojih primanja i kojima je potrebna zaštita države, a danas imamo gotovo 650.000 takvih građana. To je efekat rada ove vlade, i to građani treba da znaju. Podsećam i da je u vreme vlade Cvetkovića, koja je radila u uslovima najveće svetske krize, ključni problem bio oko 750.000 nezaposlenih, čime smo došli do više od 20 procenata građana koji traže posao. Danas, po zvaničnim podacima Ministarstva finansija, ima i dalje 744.000 nezaposlenih, ali se taj apsolutni broj iz propagandističkih razloga prikazuje kao 16,9 procenata. Tako danas Srbija napreduje, u statističkim obmanama.“

[restrictedarea]

I baštinik i sastavni deo Tadićeve ekonomije iz vremena vlade Mirka Cvetkovića, predsednik Demokratske stranke Bojan Pajtić, govori da je Srbija „sedma najbednija ekonomija na svetu i četvrta najtužnija zemlja na svetu, dok je vlada među 10 najnesposobnijih na svetu“, ocenjujući usput i da je Srbija „jedna od najsiromašnijih zemalja Evrope i ekonomski najslabijih u regionu, o čemu govore niske plate i penzije i odlazak mladih u inostranstvo“.

Nasuprot njima, Srpska napredna stranka saopštava da je Srbiju „spasila bankrota, zaustavila njeno propadanje i pokrenula privredu, dovela strane investitore i otvorila nova radna mesta“, dok njen predsednik i predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić tome dodaje i kako su – oni koji ga danas kritikuju – „doveli Srbiju do očaja, ali zemlja više nije pred bankrotstvom, dobili smo priznanje i Svetske banke i MMF-a“.

A tu su, opet, i naši poluprazni novčanici, koji uporno odbijaju da postanu makar polupuni.

U kakvom je, dakle, stanju srpska ekonomija? Gde se, ove 2016, nalazimo u odnosu na 2012. godinu? Ko je u pravu, Boris Tadić (i Bojan Pajtić) ili Aleksandar Vučić?

U traganju za odgovorima na ova pitanja, konsultujemo zvanične podatke američke Centralne obaveštajne agencije (njena publikacija CIA World Factbook) i Bilten javnih finansija našeg Ministarstva finansija, koji i u maju 2012. i u decembru 2015. godine – ovo su dva trenutka naše ekonomske istorije i sadašnjosti koje poredimo – potpisuje ista osoba, pomoćnica ministra finansija Jelena Rančić.

DRŽAVNA EKONOMIJA Bruto društveni proizvod (BDP), da krenemo odatle, bolji nam je sada nego što je bio pre četiri godine. Kako navodi CIA, BDP Srbije (izračunat kao ukupna vrednost sve robe i usluga koje je država proizvela, izražen u ceni te robe i usluga u Sjedinjenim Američkim Državama) za 2015. godinu iznosi 97,3 milijarde dolara, što je skoro 20 milijardi više nego 2012, kada nam je ovako izračunat BDP iznosio 79,6 milijardi dolara. Mereno po glavi stanovnika, kaže CIA, s 10.500 dolara iz 2012. došli smo do 13.600 dolara 2015. godine.

Naše Ministarstvo finansija koristi drugačiju metodologiju računanja BDP-a, ali rezultat je – u smislu tendencije – vrlo sličan. BDP nam je 2012. godine bio 31,7 milijardi evra, a prošle godine 33,1 milijarda. Po stanovniku, s 4.400 evra od pre četiri godine, izašli smo na nešto malo većih 4.672 evra na kraju prošle godine.

I budžetski deficit je na kraju 2015. godine manji nego što je bio 2012, čemu moramo da se obradujemo iako se još sećamo i vremena vlade Vojislava Koštunice iza koje je u budžetu ostajao suficit. Ali to je davna prošlost. Elem, prema podacima srpskog Ministarstva finansija, budžetski deficit je sa preko 213 milijardi dinara iz 2012. smanjen skoro upola, na nešto manje od 115 milijardi 2015. godine. Prema podacima CIA, 2012. deficit je iznosio 6,7 odsto BDP-a Srbije, a 2015. ova cifra iznosi 4,1 odsto BDP-a.

Popravljen je i deficit tekućeg računa. U novembru 2015. godine on je iznosio 80,6 miliona evra, daleko manje nego u aprilu 2012. i tadašnjih 195,2 miliona evra deficita. Na godišnjem nivou – podaci Ministarstva finansija – razlika je još upadljivija. Deficit od 3,7 milijardi evra 2012. smanjen je na 1,3 milijarde u novembru 2015. godine. Podatak koji donosi CIA je sličan: 4,3 milijarde dolara 2012. godine, 1,5 milijardi dolara 2015. godine.

Uvoz je od 2012. godine do danas postao nešto pokriveniji izvozom naše robe u inostranstvo. Pre četiri godine pokrivenost je iznosila 59,3 odsto, na kraju 2015. 66,5 odsto. Izraženo na drugačiji način, deficit naše robne razmene sa inostranstvom je 2012. iznosio 18,9 odsto BDP-a, danas smo u deficitu samo 13 odsto. Izraženo pak u čvrstoj valuti, izvoz nam je u ovom periodu porastao za oko 3,3 milijarde evra, a uvoz za 1,7 milijardi evra, što će reći da smo u međuvremenu počeli nešto više da proizvodimo i prodajemo u inostranstvu nego što smo to činili ranije.

Istovremeno, međutim – ovde priča o srpskom ekonomskom čudu počinje da biva manje vesela – javni dug je nastavio da raste. Prema podacima CIA, s 60 odsto BDP-a iz 2012. došli smo do čak 75 odsto BDP-a 2015. godine Poređenja radi, tek da bi se razumeo kontekst, hrvatski javni dug iznosi 89,5 odsto njihovog BDP-a, slovenački 62,7, mađarski 76,2 odsto BDP-a Mađarske. Japan je, inače, apsolutni svetski rekorder u ovoj kategoriji s javnim dugom od 227,9 odsto BDP-a; u Evropi je neslavni šampion, naravno, Grčka (182 odsto), slede Italija (135,8 odsto), Portugalija (129 odsto) i Kipar i Belgija sa po 107 odsto njihovih BDP-a.

Rast je zabeležio i spoljni dug. CIA: 32,6 milijardi američkih dolara od 31. decembra 2012. poraslo je, do 31. decembra 2014, na 36,1 milijardu dolara. Prema podacima našeg Ministarstva finansija, s 25,6 milijardi evra iz 2012, došli smo do 26,3 milijarde evra u septembru 2015. godine. Treba dodati ipak i da je – zahvaljujući rastu BDP-a – spoljni dug, izražen u procentima BDP-a, spao sa 80,9 odsto 2012. na 77,3 odsto 2014. godine (nema svežijeg podatka). Važnija od toga je, međutim, činjenica da je nesumnjivo ublažen trend vrtoglavog zaduživanja naše zemlje. Od početka 2008. do 2012. godine, naime, spoljni dug je porastao sa 17,4 milijarde evra na 25,6 milijardi, dakle, za preko 8 milijardi evra, dok smo se u naredne četiri godine – pokazuju podaci Ministarstva finansija – zadužili daleko manje, za niže od milijardu evra.

Ukupno uzev, što se tiče ekonomije na nivou države, i ovdašnje i američke brojke pokazuju da je strmoglavi pad, u kakvom smo se nalazili 2012. godine, ublažen, pa i zaustavljen. Pošteno je to konstatovati, bilo bi nepošteno prećutati.

MERE NAŠE ŠTEDNJE Ali kako, onda, ne primećujemo da nam je bolje, već se čini da nam se Aleksandar Vučić ruga kada objašnjava koliko je Srbiji sada bolje nego što joj je bilo? Pri čemu brojke, i naše i američke, ovo Vučićevo objašnjenje evidentno podržavaju.

Uzrok tome jesu (i) Vučićeve mere naše štednje, stezanje našeg kaiša koje je doprinelo popravljanju citiranih pokazatelja i opšte održivosti srpske ekonomije. Država jeste postala nešto manje siromašna, da ne kažemo bogatija, ali su joj građani osiromašili. Prosečne neto zarade jesu povećane sa 41.377 dinara iz 2012. godine na 44.432 dinara 2015, ali realne stope rasta su od 2013. negativne; minus 1,5 odsto te godine, još toliko 2014, minus 2,1 odsto 2015. godine. Što se penzija tiče, situacija je i kudikamo, pa, luđa. Posle povećanja penzija od vrtoglavih – i ekonomski sasvim neopravdanih, što je Srbiju i poguralo u ekonomski ambis – 14,3 odsto 2008. godine (tek da podsetimo, bila je to cena kojom je Boris Tadić sebi privukao koaliciju SPS–JS–PUPS), usledilo je umanjenje penzija od 5,9 odsto 2010. godine, i od tada se tim ritmom i nastavilo, zaključno sa prošlogodišnjim realnim padom od 5,2 odsto.

Tačni su i podaci da su (nam) plate u Srbiji najniže u regionu – 1.004 evra u Sloveniji, 747 u Hrvatskoj, 482 u Crnoj Gori, 422 u Bosni i Hercegovini, 365 u Makedoniji, 361 evro u Srbiji – ali to nije problem od juče niti od pre četiri godine. Naprotiv, na regionalno dno dospeli smo zahvaljujući ekonomskoj politici Borisa Tadića, kome se to ne sme zaboraviti. U vreme njegove vladavine ne samo da smo sa prosečnih 413 evra mesečno iz 2008. godine spali na 333 evra 2012. već su nas upravo tada pretekli baš svi iz regiona. U tom periodu, svetske ekonomske krize koja nas je pogodila sve, prosečne plate smanjene su samo u Srbiji, a svima ostalima su porasle; dok su Srbi 2012. godinu dočekali sa prosečnih 80 evra mesečno manje u džepu nego 2008, u Hrvatskoj su u istom periodu prosečne zarade uvećane za 64 evra, za 67 evra u BiH, 85 u Albaniji, 103 u Makedoniji, 131 u Crnoj Gori…

Ali Borisa Tadića, koji se sad samoproglašava za spasioca srpske ekonomije, ne demantuju samo brojke i ovakvi efekti njegovih ekonomskih pregnuća već i američka Centralna obaveštajna agencija. Ako je verovati publikaciji CIA World Factbook, nema danas više siromašnih nego što ih je bilo 2012. godine. I tada, i sada, procenjuje CIA, ispod granice siromaštva nalazi se isti broj od 9,2 odsto građana Srbije. Nezaposlenost je pak – opet, prema CIA – sa 25,9 odsto 2012. smanjena na 19,3 odsto 2015. godine. Prema podacima srpskog Ministarstva finansija, prosečan broj zaposlenih je sa 1.866.000 iz 2012. (mizernih 1.731.000 u maju 2012!) porastao na 1.997.000 prošle, 2015. godine. Stopa nezaposlenosti je sa 23,9 odsto iz 2012. do 2015. oborena na 16,7 odsto, a aktivno nezaposlenih lica je 2015. bilo 743 hiljade, naspram 762 hiljade od pre četiri godine.

Sve u svemu, da nam je dobro, nije, ali je svakako moglo da nam bude i mnogo gore. Jeste važno što su, kako rekosmo i dokumentovasmo, trendovi ubrzanog propadanja i posrnuća zaustavljeni, ali treba li da nas zadovolji to što nismo postali nova Grčka? Možemo li da se zadovoljimo pohvalama MMF-a, i da život provedemo kao jeftina radna snaga mitskih stranih investitora? Na tome se uostalom, na tim stranim investitorima, niko iz bede nigde dugoročno i nije izvukao; njihovi i naši interesi, na kraju krajeva, suprotstavljeni su potpuno, mi želimo veće plate, oni žele profit, a profita će biti više ukoliko su nama plate niže. Što će reći da je dosadašnja ekonomska politika verovatno dostigla svoj maksimum, koji se ogleda u spomenutom sprečavanju grčkog scenarija u Srbiji. Za pravi napredak i oporavak, međutim, potrebno je mnogo više. I izlazak iz okova MMF-ovske ekonomije koja ionako služi samo vlasnicima kapitala, i jačanje domaće privrede koje je moguće samo ako se prekrše sva sveta pravila Evropske unije i slobodnog tržišta na koje smo Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju sa EU 2008. godine bačeni nemilosrdno, i jačanje (zapravo, ponovno stvaranje, jer smo ga prethodno uspešno zadavili) domaćeg bankarskog sektora kao kreditnog motora srpske industrije… Ukratko, za pravi napredak i oporavak potrebna nam je potpuna promena politike; sve ostalo, u najboljem slučaju, služi samo za preživljavanje. Nažalost, kako sada stvari stoje, tome jedino i možemo da se nadamo…

[/restrictedarea]