Tasovac – ministar razonode i obmane

Piše Dragan Mraović

Izvesno je da sva halabuka oko nacionalnih penzija, podigao ju je ministar Tasovac, prikriva, dakako namerno, sveukupno loše namere u predlogu zakona koje će konačno odvesti srpsku kulturu i njene stvaraoce u svojevrstan „evropejski ambis“. Ministarstvo kulture, naime, odavno nema strategiju kulturne politike, deluje improvizujući i nasumice, ali čini se da od dolaska Ivana Tasovca na njegovo čelo ono ima za cilj divlju neoliberalizaciju kulture u okviru koje se sistematski uništava sve tradicionalno i nacionalno, dok se kao srpska kultura podmeću cirkuska zabava i ulična umetnost!

Skupština Srbije usvojila je izmene Zakona o kulturi, ali time nije rešila nijedan aktuelni problem u ovom domenu, te je sasvim bila u pravu Vesna Marjanović, predsednica Odbora za kulturu, rekavši kako „u zakonu ima mnogo problema, pa bi najbolja stvar bila da se on povuče“.

Usvojenim zakonom nije, međutim, definisana strategija – kao polazište sine qua non Zakona o kulturi – ali jeste izvršen „državni udar“ na nacionalnu kulturu, jer je ovim činom izbačeno, iz prethodnog teksta zakona, sve što ima nacionalni karakter. Članom 85 predloga predviđalo se da će „strategiju Vlada doneti u roku od jedne godine od dana stupanja na snagu ovog zakona“, što znači da vlast donosi zakon za koji ne zna čemu će da služi, osim autokratizaciji kulture, jer se njime ministru daje još veće pravo arbitrarnog odlučivanja! To, razume se, predstavlja klicu za razvoj korupcije, a ukidanje institucija kulture od nacionalnog značaja jeste neoliberalni instrument „promene svesti“ srpskog naroda, na kojoj je insistirao premijer, što su građani odbacili kao „evrounijaćenje“ njihove svesti. Partitokratski se nameću neka rešenja u ime boginje EU, navodno radi uvažavanja evropskih standarda koji nas pak udaljavaju od naše kulture i njenog doprinosa svetskom kulturnom prostoru. Razumno je pitanje: da li naopako, bez razmišljanja shvaćena i bukvalno primenjena opsesija „evropskim stndardima“ u stvarnosti zatire duhovnost i neguje subkulturu kiča, koju pokušava da nam nametne predlagač novog zakona. Mehaničko približavanje monokulturalističkim evrounijatskim normama, u kojima novac ne služi razvoju kulture već njenom pretvaranju u robu i polugu političke moći, vodi u monokulturu i jednobraznost.

[restrictedarea]

PRST „VRHOVNOG REVIZORA“ Pitanje je koliko možemo verovati da je reč o usklađivanju, makar mehaničkom, sa EU normama (nikako evropskim ili svetskim), ako se ima u vidu da je jedina nacionalna opcija – nacionalna priznanja – opstala u zakonu, isključivo zahvaljujući intervenciji upravo EU normi (predlagač je prvo zamislio rešenje protivno njihovim normama), a potom zahvaljujući i premijeru Aleksadru Vučiću. Naime, u prvom predlogu zakona koji je sačinio Ivan Tasovac, ministar kulture, nacionalna priznanja (član 14) ne samo da su ukinuta već se htelo retroaktivno ukinuti to pravo i onima koji su ih već dobili. Zato u Predlogu Zakona od 1. decembra 2014. piše: „Član 6: Član 14 briše se“. Međutim, onda je vrhovni revizor „mišljenja“ naših zakonodavaca, upravo evrokratija EU, ukazala da se takozvano „stečeno pravo“ primenjuje od 19. veka i da se ne može ukidati, pa su naše evrounijate, koje ne gledaju u prošlost, ipak morale da se vrate njoj i daju novu verziju predloga (član 85a), ostavljajući stečena prava dobitnicima. Ukinuli su ipak dalju dodelu tih priznanja, diskriminišući tako umetnike (što zadire u sferu poštovanja ljudskih prava), ali, na sreću, to je, kao što je poznato, potom sprečio premijer.

Takođe, u prvobitnom predlogu ministar je menjao naziv Zakona o kulturi u Zakon o javnom interesu u kulturi, neznaven da je javni interes uži pojam od kulture, a naročito ako se zna da granice javnog interesa određuje vlast, a ne sveukupna javnost. Pošto mu je u primedbama Koordinacionog odbora umetničkih udruženja rečeno da vraća naziv zakona iz vremena Miloševića, on se prisetio da je demokrata, a ne „relikt prošlosti“, te ostavio naziv Zakon o kulturi.

Premijer Vučić je u poslednji čas reagovao u vezi dodele priznanja, ali nije sagledao probleme u kulturi u celini, pa je u Zakonu sve ostalo nakaradno kako je i bilo: počev od nacionalnih odrednica do ponižavajućeg i poraznog položaja samostalnih umetnika, kao i netransparentnog finansiranja kulturnih manifestacija. Toliko o dobrim namerama, promišljenosti, stručnosti i evropejstvu pisaca teksta zakona, među kojima nije bilo nijednog predstavnika srpske kulture (vidi rešenje o imenovanju radne grupe br. 119-01-144/2014-07).

U suštini sva halabuka oko nacionalnih priznanja, podigao ju je ministar Tasovac, prikrivala je, verovatno i namerno, sveukupno loše namere u predlogu zakona koje će konačno odvesti našu kulturu i njene stvaraoce u svojevrstan „evropejski ambis“. Naime, Ministarstvo kulture odavno nema strategiju kulturne politike, deluje nasumice, ali čini se da od dolaska ministra Tasovca na njegovo čelo ono ima za cilj divlju neoliberalizaciju kulture u okviru koje se sistematski uništava sve tradicionalno i nacionalno, a podmeću se (kao u prvom predlogu zakona) cirkuska zabava i ulična umetnost kao srpska kultura. Jedini, i najvažniji, cilj njegovog predloga izmena Zakona o kulturi je uništavanje nacionalnih institucija i svega nacionalnog u kulturi, i premeštanje odlučivanja o svemu, počev od aktivnosti do novca, u njegove ruke. Ostalo je šminka. To je jedan od najozbiljnijih ataka na srpsku kulturu u savremenoj istoriji, i on se dogodio u sada, nažalost, izglasanom zakonu!

ČEKAJUĆI U REDU SA – ŽONGLERIMA Ukidanjem (statusa) nacionalnih institucija, ministar neće više morati, pojednostavljeno rečeno, da ih finansira obavezno i prioritetno, kao do sada, već po svojoj volji. To znači da će direktor, recimo Narodnog pozorišta, morati da moli za crkavicu čekajući u redu sa cirkusantima i uličnim žonglerima. Dakle, sve je osmišljeno kako bi ministar mogao da bira institucije od nacionalne vrednosti, to jest da odlučuje hoće li Narodnom pozorištu, Narodnom muzeju ili Narodnoj biblioteci dati novac i koliko. Dalje, on sada direktno postavlja njihove direktore (preko magle javnog konkursa u kojoj je njegova reč poslednja), a ne upravni odbori, čime se stvaraju uslovi za diktaturu vlasti u kulturi, a možda i samo jednog čoveka – ministra. Tasovac je već pokazao diktatorske sklonosti, jer nekažnjeno nije sprovodio važeći Zakon o kulturi izglasan u Narodnoj skupštini Republike Srbije, odnosno autokratski ga je suspendovao, što je krivično delo nepoštovanja zakona. Tu prestaje demokratija, a počinje tiranija u kulturi. Pri tome pokazao je krajnje neznanje čitanja sopstvenog zakona koji kaže, primera radi, da „vlada može dodeliti nacionalno priznanje“, što ne znači, kao što misli ministar, da on ne mora da raspiše konkurs i sprovede proceduru. To samo znači da nadležna komisija može da zaključi da u tekućoj godini nema kandidata koji ispunjavaju uslove i da ne dodeli priznanje, ili ih dodeli manje nego što je Vlada odobrila, ali ministar mora svake godine da pruži umetnicima priliku da konkurišu za njih. Pravdanje da se ne mogu ustanoviti kriterijumi u kulturi jeste dokaz njegove nesposobnosti da ih kreira, a ne toga da kriterijumi ne postoje.

Ministar ističe nekakav princip da sve u kulturi mora da bude tržišno ili da pak treba da nestane. Pošto sabrana Šekspirova dela ne mogu biti profitabilna na tržištu u Srbiji, znači li to da nam nisu potrebna? Hoće li ministar i dalje finansirati Filharmoniju ili će ona morati da zaradi nešto na svadbama ili na splavovima? I čemu i kome onda služi Ministarstvo kulture, odnosno treba li ga prodati na Bajloniju ili ukinuti? Tu se ponovo javlja i već postavljeno pitanje pošto kilo njegove muzike na Bajloniju? A kada je reč o njegovim vanslužbenim putovanjima po Americi (čist sukob interesa, za koji se u zapadnim vladama odgovara), zatim o finansiranju prevoda za čije neshvatljive iznose i nezakoniti način dodele bi trebalo da se zainteresuju nadležni kontrolni organi, vidi se šta je cilj izmena zakona za koje se on zalaže: koncentrisanje u sopstvene ruke svih niti odlučivanja i tokova narodnog novca, kojima raspolaže njegov resor. Naravno da se ovakvim rešenjem stvaraju preduslovi za lično bogaćenje, korupciju i svojevrsnu diktaturu u kulturi.

OBMANJIVANJE I – OBMANJIVAČI Ministar kulture neprestano obmanjuje javnost u svim raspravama, a posebno u Parlamentu, što je krivično delo lažnog informisanja narodnih poslanika. Ne samo da nema nikakve kontakte sa umetnicima koje bi trebalo da predstavlja i zastupa već ignoriše i mišljenja svih umetničkih udruženja u Srbiji, stvarajući u javnosti lažni privid konsenzusa sa njegovim predlozima, dok je istina sasvim suprotna. On nema konsenzus umetničkih udruženja, sva su istupila argumentovano protiv njegovih predloga, pa se postavlja pitanje čiji je on ministar i koga on zastupa? U tom smislu njegov predlog zakona je nelegitiman. Pored toga, umesto da radi svoj posao i sprovodi zakon izglasan u Narodnoj skupštini Republike Srbije, on ga autokratski suspenduje, pošto ne ume da osmisli novi kulturni ambijent koji bi našoj kulturi otvorio svetske, a ne samo (skučene) EU prostore. Prebacuje krivicu za svoju nesposobnost i svoje nepoštovanje zakona na nedostatak kriterijuma za definisanje kulturnih pojava kojima se bavi njegovo ministarstvo. Prezir prema narodnoj umetnosti iskazuje u pakosnoj odurnosti prema kulturno-prosvetnim zajednicama, čime nipodaštava i Vukovu nagradu.

Obmanjivao je javnost da su pisane brojne peticije protiv nacionalnih priznanja, a nema nijedne, osim nedavne peticije za njihov opstanak koju prećutkuje. Takođe je tvrdio da je većina građana za ukidanje tog priznanja, dok je anketa RTS-a na tu temu pokazala da 64,5 odsto ispitanika podržava dodelu ovih nagrada, „možda“ je reklo 10,1 odsto, „ne“ je odgovorilo 19,5 procenata, a „ne znam“ 5,9. Takvim manipulacijama naveo je jednog poslanika u Parlamentu da kaže da je protiv 95 odsto građana, jer on to zna „iz komšiluka“. Namerno je obmanuo poslanike tvrdnjom da ta priznanja postoje samo u Crnoj Gori, a ona se dodeljuju i u Nemačkoj, Švedskoj, Rusiji, Makedoniji, Argentini, Rumuniji, Bugarskoj, Austriji, Lihtenštajnu, SAD, Sloveniji, Hrvatskoj itd. Svi njegovi „argumenti“ uglavnom su neistiniti, paušalni i baziraju se, u najboljem slučaju, na poluistinama, kao ona da je „zakon prošao javnu diskusiju“. Nisu Beograd, Niš i Novi Sad jedini pozvani u Srbiji da se izjasne u javnoj diskusiji, ali ako je već bilo tako, onda treba reći i da je u Nišu bilo prisutno samo sedam, u Novom Sadu (zbog očajne organizacije ministarstva) četrnaest ljudi! Naravno, nije bilo ni ministra. U Beogradu je bilo nešto više ljudi, ali su svi prisutni umetnici bili protiv njegovih izmena zakona, što je on, naravno, prećutao u Parlamentu, kao što je ignorisao neslaganje Nacionalnog saveta za kulturu sa njegovim stavovima i odbijanje njegovih rešenja na Odboru za kulturu Skupštine Srbije. Naravno, postavlja se tu pitanje i zašto je premijer shvatio tek u „pet do dvanaest“ da tu ipak nešto nije u redu, pošto je jasno da ministar nije mogao da izađe pred Skupštinu sa takvim predlogom, bez prethodne saglasnosti Vlade i premijera. I pitanje za premijera Vučića: zašto nije vratio taj nakaradni predlog zakona u proceduru, naredio striktno poštovanje postojećeg zakona do donošenja novog, a smenio nesposobnog ministra koji vređanjem umetnika narušava ugled Vlade? I koji nema dobre namere prema srpskoj kulturi!?

Naše ministarstvo kulture ruši srpski jezik, jer tvrdi da „nije prihvaćen predlog Kulturno-prosvetne zajednice da se u okviru opšteg interesa posebno navede i zaštita srpskog jezika i ćiriličnog pisma, jer je to materija koja se reguliše drugim aktima“. Pri tome se on poziva na evropske norme o kulturi. Navedimo zbog toga jedan primer – kako to u Evropi zaista jeste: „Kultura je esencijalni element italijanskog identiteta u svetu i predstavlja materijalnu i nematerijalnu baštinu na koju se treba oslanjati da bi se suočilo sa izazovima savremenog sveta. Tu neopozivo spada italijanski jezik, kao nasleđe prošlosti i most ka budućnosti…“, stoji u aktima Ministarstva kulture Italije. Naš ministar briše, rušenjem nacionalnih institucija i bagatelisanjem srpskog jezika, srpski identitet iz evropske i svetske kulture, dok se Italijani pozivaju upravo na svoj jezik u kulturi, kao temeljnu pretpostavku svog identiteta.

NEDOSTOJNA HARANGA Kulturna i umetnička tvorevina je trajna vrednost. Posle smrti umetnika ona postaje opšte dobro koje koristi društvo u raznim funkcijama, a najviše u obrazovanju i opštoj kulturi. Sa tog stanovišta umetnici imaju moralno pravo da očekuju da deo tog kapitala služi obezbeđenju njihove ekonomske i kulturne egzistencije. Ministar Tasovac ne samo da negira umetnicima ovo moralno pravo već obmanjuje javnost huškajući je protiv njih, pa je zato jedan zavedeni poslanik izjavio u Parlamentu da su „nacionalna priznanja dobijali i robijaši“. Svojim stavovima ministar u kontinuitetu deluje na razaranju srpskog kulturnog tkiva i srpskih nacionalnih institucija ironično nipodaštavajući umetnike Srbije, u skladu sa čuvenom dosetkom jedne njegove medijske portparolke, koja je konkurisala za nacionalno priznanje, pa pošto ga nije dobila, napisala je da su umetnici dobitnici nacionalnih priznanja „prilično korumpirano društvo“. A velika je razlika između mišljenja da „jedna je Milena Dravić“ i njenog povezivanja sa „prilično korumpiranim društvom“.

Ministar je nastavio, ako nije i osmislio, tu nedostojnu harangu protiv umetnika, tvrdeći da je kod njih sve „vezano za klanovsko-burazerske odnose u našoj kulturi“, pa bismo zato „bolje rezultate imali da smo kao glavni kriterijum birali nacionalna priznanja na tomboli“. Zaista, na tomboli ne bismo izvukli „burazerski klan“ sa Dušicom Žegarac, Vladimirom Veličkovićem, Mihajlom Mitrovićem, Ljubivojem Ršumovićem, Milovanom Vitezovićem, pa svojevremeno ni Predragom Tasovcem, ali možda bismo dobili neki performans ministra Ivana Tasovca! Ni to nipodaštavanje umetnika mu nije bilo dovoljno, pa je nadahnuto izjavio da „na Bajlonijevoj pijaci prodaju se krompir i paradajz, a ne sabrana dela Kanta i Hegela, zato što krompir i paradajz ima ko da kupi…“, čime on svodi umetnost, emocije, maštu, kreativnost na banalnu tržišnu vrednost, tu pogubnu neoliberalističku ideologiju svođenja svega na robu.

Zbog svih ovih dana izrečenih teških uvreda umetnika, premijer Aleksandar Vučić bi, ako je dosledan, trebalo odmah da smeni ministra Tasovca, kao što je smenio ministra Bratislava Gašića, zbog nesmotrene izjave kojom je uvredio novinarsku profesiju. Tasovac čini daleko teži prekršaj uvrede i takođe bruka Vladu, jer je reč o smišljenom i kontinuiranom vređanju umetnika, a ne o ispadu na mah. Naravno, ministar Tasovac bi trebalo da olakša posao premijeru dajući neopozivu ostavku, jer je Odbor za kulturu Skupštine odbio njegov predlog, a  premijerov potez ga sveo na ono na šta častan čovek ne bi pristao, jer dostojanstvene ljude vode uverenja, a ne narcisoidna želja da se bude u fotelji.

VREME JE ISTEKLO Posebna priča su poslanici u parlamentu, oni koji su se zalagali za ovaj zakon. Izrekli su mnoge ružne reči na račun umetnika, a onda, posle intervencije premijera, okrenuli ćurak naopako. Iste principe koje su hvalili u Zakonu o sportu, nipodaštavali su u raspravi o Zakonu u kulturi. To je očigledan primer da su oni partijski poslanici, da nemaju lični integritet i mišljenje, pa nemaju ni legitimitet da govore u ime naroda, kako inače vole da ističu. Jer u ovom slučaju svi umetnici u zemlji su bili protiv onoga za šta su oni hteli da glasaju. Ili umetnici nisu takođe narod? Bilo je zaista mučno slušati poslanika koji govori loše o KPZ Srbije, na šezdesetu godišnjicu te ustanove od nacionalnog značaja, sledeći poslušno ministra. Ta institucija je, inače, tom poslaniku davala deset godina besplatno prostoriju za rad u jednoj drugoj uglednoj kulturnoj ustanovi koja tada nije imala drugih mogućnosti za opstanak.

Pomenuta tendencija naših evroatlantski omađijanih vlasti i parlamentaraca proizvela je već sukobe sa verskim zajednicama, pri čemu se zanemaruje da se 94 odsto građana Srbije na popisu izjasnilo kao vernici. Ministar Tasovac, zajedno sa svojim kolegom ministrom Verbićem, već je naneo, u tom smislu, ogromnu štetu ovoj vlasti i, što je mnogo važnije, srpskom narodu. Istovremeno, jasan primer da se može i drugačije dao je ministar sporta Vanja Udovičić. On se zalaže za unapređenje sporta organizaciono i materijalno, brani sportiste i njihov status, i time podiže ugled zemlje, pa i vlasti. Da ne bude po narodnoj „Dva loša ubiše Miloša“, možda bi bilo celishodno da premijer Vučić razvlasti ministre Tasovca i Verbića, i pre izbora, pogotovo ako želi da pokaže da je principijelan i zapuši usta onima koji nisu uvereni u njegovu političku doslednost. Naravno, to nije dovoljno, on bi morao da promeni i kurs u politici kulture i obrazovanja, pre svega osluškujući volju građane i poštujući struku. Rašireno je, uz mnogo ubedljivih argumenta, uverenje da su slabe strane njegove unutrašnje politike upravo prosveta i kultura, a država bez njih i dobrog resora zdravlja nije država.

Na kraju, možda je u pravu pozorišni reditelj Ljubiša Ristić kada kaže: „Tasovac je jedan od duhovitih poteza današnjih vlasti.“ Na elektronskim satovima, ispred Narodnog muzeja Srbije i Muzeja savremene umetnosti, istekli su svi obećani rokovi, ubeđeni smo da je ovo simboličan putokaz da je i vreme ministra Tasovca isteklo.

KO ĆE UBUDUĆE KLEČATI PRED MINISTROM

Poslanici Skupštine Srbije, izglasavajući novi Zakon o kulturi na predlog ministra Tasovca, ukinuli su status „od nacionalnog značaja“ za oko šezdeset institucija srpske kulture (ustanove su taj status dobile Odlukom Vlade Republike Srbije od 30. aprila 2013. godine; „Službeni glasnik RS“, broj 41/13). Koje su to kuće kulture u Srbiji, koje će, u skladu sa ovom poslaničkom odlukom, ubuduće klečati pred ministrom i u potpunosti zavisiti od njegove volje? Evo spiska:

 

Narodni muzej u Beogradu;
Istorijski muzej Srbije, Beograd;
Muzej savremene umetnosti, Beograd;
Etnografski muzej u Beogradu;
Muzej primenjene umetnosti, Beograd;
Prirodnjački muzej, Beograd;
Muzej nauke i tehnike, Beograd;
Muzej istorije Jugoslavije, Beograd;
Muzej pozorišne umetnosti Srbije, Beograd;
Muzej na otvorenom „Staro selo“ Sirogojno;
Muzej naivne i marginalne umetnosti, Jagodina;
Muzej Vojvodine, Novi Sad;
Galerija Matice srpske, Novi Sad;
Narodni muzej Čačak:
Narodni muzej Valjevo;
Narodni muzej Toplice, Prokuplje;
Muzej „Ras“ u Novom Pazaru;
Muzej u Prištini (s izmeštenim sedištem u Beogradu);
Narodni muzej Kraljevo;
Galerija slika „Sava Šumanović“, Šid;
Umetnička galerija „Nadežda Petrović“, Čačak;
Spomen zbirka „Pavla Beljanskog“, Novi Sad;
Galerija „Milan Konjović“, Sombor;
Galerija savremene likovne umetnosti Niš;
Moderna galerija Valjevo;
Republički zavod za zaštitu spomenika kulture – Beograd;
Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture, Petrovaradin;
Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda;
Zavod za zaštitu spomenika kulture Niš;
Zavod za zaštitu spomenika kulture Kraljevo;
Zavod za zaštitu spomenika kulture Valjevo;
Zavod za zaštitu spomenika kulture Sremska Mitrovica;
Regionalni zavod za zaštitu spomenika kulture Smederevo;
Međuopštinski zavod za zaštitu spomenika kulture Subotica;
Arhiv Srbije, Beograd;
Arhiv Jugoslavije, Beograd;
Arhiv Vojvodine, Novi Sad;
Istorijski arhiv grada Novog Sada;
Jugoslovenska kinoteka, Beograd;
Narodna biblioteka Srbije, Beograd;
Biblioteka Matice srpske, Novi Sad;
Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković“, Beograd;
Matična biblioteka „Ljubomir Nenadović“, Valjevo;
Narodno pozorište u Beogradu;
Srpsko narodno pozorište, Novi Sad;
Jugoslovensko dramsko pozorište, Beograd;
Narodno pozorište Subotica;
Pozorište „Atelje 212“, Beograd;
„Zvezdara teatar“, Beograd;
Pozorište „Boško Buha“, Beograd;
Beogradska filharmonija, Beograd;
Ansambl narodnih igara i pesama Srbije „Kolo“, Beograd;
Filmski centar Srbije, Beograd;
Zavod za proučavanje kulturnog razvitka, Beograd;
„Jugokoncert“, Beograd;
Centar za kulturu „Vuk Karadžić“, Loznica;
Centar lepih umetnosti „Gvarnerius“, Beograd;
Dom kulture „Mihajlo Pupin“, Idvor;
Zadužbina „Ilije M. Kolarca“, Beograd;
Kulturno-prosvetna zajednica Srbije, Beograd.

[/restrictedarea]