Тасовац – министар разоноде и обмане

Пише Драган Мраовић

Извесно је да сва халабука око националних пензија, подигао ју је министар Тасовац, прикрива, дакако намерно, свеукупно лоше намере у предлогу закона које ће коначно одвести српску културу и њене ствараоце у својеврстан „европејски амбис“. Министарство културе, наиме, одавно нема стратегију културне политике, делује импровизујући и насумице, али чини се да од доласка Ивана Тасовца на његово чело оно има за циљ дивљу неолиберализацију културе у оквиру које се систематски уништава све традиционално и национално, док се као српска култура подмећу циркуска забава и улична уметност!

Скупштина Србије усвојила је измене Закона о култури, али тиме није решила ниједан актуелни проблем у овом домену, те је сасвим била у праву Весна Марјановић, председница Одбора за културу, рекавши како „у закону има много проблема, па би најбоља ствар била да се он повуче“.

Усвојеним законом није, међутим, дефинисана стратегија – као полазиште sine qua non Закона о култури – али јесте извршен „државни удар“ на националну културу, јер је овим чином избачено, из претходног текста закона, све што има национални карактер. Чланом 85 предлога предвиђало се да ће „стратегију Влада донети у року од једне године од дана ступања на снагу овог закона“, што значи да власт доноси закон за који не зна чему ће да служи, осим аутократизацији културе, јер се њиме министру даје још веће право арбитрарног одлучивања! То, разуме се, представља клицу за развој корупције, а укидање институција културе од националног значаја јесте неолиберални инструмент „промене свести“ српског народа, на којој је инсистирао премијер, што су грађани одбацили као „евроунијаћење“ њихове свести. Партитократски се намећу нека решења у име богиње ЕУ, наводно ради уважавања европских стандарда који нас пак удаљавају од наше културе и њеног доприноса светском културном простору. Разумно је питање: да ли наопако, без размишљања схваћена и буквално примењена опсесија „европским стндардима“ у стварности затире духовност и негује субкултуру кича, коју покушава да нам наметне предлагач новог закона. Механичко приближавање монокултуралистичким евроунијатским нормама, у којима новац не служи развоју културе већ њеном претварању у робу и полугу политичке моћи, води у монокултуру и једнобразност.

[restrictedarea]

ПРСТ „ВРХОВНОГ РЕВИЗОРА“ Питање је колико можемо веровати да је реч о усклађивању, макар механичком, са ЕУ нормама (никако европским или светским), ако се има у виду да је једина национална опција – национална признања – опстала у закону, искључиво захваљујући интервенцији управо ЕУ норми (предлагач је прво замислио решење противно њиховим нормама), а потом захваљујући и премијеру Алексадру Вучићу. Наиме, у првом предлогу закона који је сачинио Иван Тасовац, министар културе, национална признања (члан 14) не само да су укинута већ се хтело ретроактивно укинути то право и онима који су их већ добили. Зато у Предлогу Закона од 1. децембра 2014. пише: „Члан 6: Члан 14 брише се“. Међутим, онда је врховни ревизор „мишљења“ наших законодаваца, управо еврократија ЕУ, указала да се такозвано „стечено право“ примењује од 19. века и да се не може укидати, па су наше евроунијате, које не гледају у прошлост, ипак морале да се врате њој и дају нову верзију предлога (члан 85а), остављајући стечена права добитницима. Укинули су ипак даљу доделу тих признања, дискриминишући тако уметнике (што задире у сферу поштовања људских права), али, на срећу, то је, као што је познато, потом спречио премијер.

Такође, у првобитном предлогу министар је мењао назив Закона о култури у Закон о јавном интересу у култури, незнавен да је јавни интерес ужи појам од културе, а нарочито ако се зна да границе јавног интереса одређује власт, а не свеукупна јавност. Пошто му је у примедбама Координационог одбора уметничких удружења речено да враћа назив закона из времена Милошевића, он се присетио да је демократа, а не „реликт прошлости“, те оставио назив Закон о култури.

Премијер Вучић је у последњи час реаговао у вези доделе признања, али није сагледао проблеме у култури у целини, па је у Закону све остало накарадно како је и било: почев од националних одредница до понижавајућег и поразног положаја самосталних уметника, као и нетранспарентног финансирања културних манифестација. Толико о добрим намерама, промишљености, стручности и европејству писаца текста закона, међу којима није било ниједног представника српске културе (види решење о именовању радне групе бр. 119-01-144/2014-07).

У суштини сва халабука око националних признања, подигао ју је министар Тасовац, прикривала је, вероватно и намерно, свеукупно лоше намере у предлогу закона које ће коначно одвести нашу културу и њене ствараоце у својеврстан „европејски амбис“. Наиме, Министарство културе одавно нема стратегију културне политике, делује насумице, али чини се да од доласка министра Тасовца на његово чело оно има за циљ дивљу неолиберализацију културе у оквиру које се систематски уништава све традиционално и национално, а подмећу се (као у првом предлогу закона) циркуска забава и улична уметност као српска култура. Једини, и најважнији, циљ његовог предлога измена Закона о култури је уништавање националних институција и свега националног у култури, и премештање одлучивања о свему, почев од активности до новца, у његове руке. Остало је шминка. То је један од најозбиљнијих атака на српску културу у савременој историји, и он се догодио у сада, нажалост, изгласаном закону!

ЧЕКАЈУЋИ У РЕДУ СА – ЖОНГЛЕРИМА Укидањем (статуса) националних институција, министар неће више морати, поједностављено речено, да их финансира обавезно и приоритетно, као до сада, већ по својој вољи. То значи да ће директор, рецимо Народног позоришта, морати да моли за цркавицу чекајући у реду са циркусантима и уличним жонглерима. Дакле, све је осмишљено како би министар могао да бира институције од националне вредности, то јест да одлучује хоће ли Народном позоришту, Народном музеју или Народној библиотеци дати новац и колико. Даље, он сада директно поставља њихове директоре (преко магле јавног конкурса у којој је његова реч последња), а не управни одбори, чиме се стварају услови за диктатуру власти у култури, а можда и само једног човека – министра. Тасовац је већ показао диктаторске склоности, јер некажњено није спроводио важећи Закон о култури изгласан у Народној скупштини Републике Србије, односно аутократски га је суспендовао, што је кривично дело непоштовања закона. Ту престаје демократија, а почиње тиранија у култури. При томе показао је крајње незнање читања сопственог закона који каже, примера ради, да „влада може доделити национално признање“, што не значи, као што мисли министар, да он не мора да распише конкурс и спроведе процедуру. То само значи да надлежна комисија може да закључи да у текућој години нема кандидата који испуњавају услове и да не додели признање, или их додели мање него што је Влада одобрила, али министар мора сваке године да пружи уметницима прилику да конкуришу за њих. Правдање да се не могу установити критеријуми у култури јесте доказ његове неспособности да их креира, а не тога да критеријуми не постоје.

Министар истиче некакав принцип да све у култури мора да буде тржишно или да пак треба да нестане. Пошто сабрана Шекспирова дела не могу бити профитабилна на тржишту у Србији, значи ли то да нам нису потребна? Хоће ли министар и даље финансирати Филхармонију или ће она морати да заради нешто на свадбама или на сплавовима? И чему и коме онда служи Министарство културе, односно треба ли га продати на Бајлонију или укинути? Ту се поново јавља и већ постављено питање пошто кило његове музике на Бајлонију? А када је реч о његовим ванслужбеним путовањима по Америци (чист сукоб интереса, за који се у западним владама одговара), затим о финансирању превода за чије несхватљиве износе и незаконити начин доделе би требало да се заинтересују надлежни контролни органи, види се шта је циљ измена закона за које се он залаже: концентрисање у сопствене руке свих нити одлучивања и токова народног новца, којима располаже његов ресор. Наравно да се оваквим решењем стварају предуслови за лично богаћење, корупцију и својеврсну диктатуру у култури.

ОБМАЊИВАЊЕ И – ОБМАЊИВАЧИ Министар културе непрестано обмањује јавност у свим расправама, а посебно у Парламенту, што је кривично дело лажног информисања народних посланика. Не само да нема никакве контакте са уметницима које би требало да представља и заступа већ игнорише и мишљења свих уметничких удружења у Србији, стварајући у јавности лажни привид консензуса са његовим предлозима, док је истина сасвим супротна. Он нема консензус уметничких удружења, сва су иступила аргументовано против његових предлога, па се поставља питање чији је он министар и кога он заступа? У том смислу његов предлог закона је нелегитиман. Поред тога, уместо да ради свој посао и спроводи закон изгласан у Народној скупштини Републике Србије, он га аутократски суспендује, пошто не уме да осмисли нови културни амбијент који би нашој култури отворио светске, а не само (скучене) ЕУ просторе. Пребацује кривицу за своју неспособност и своје непоштовање закона на недостатак критеријума за дефинисање културних појава којима се бави његово министарство. Презир према народној уметности исказује у пакосној одурности према културно-просветним заједницама, чиме ниподаштава и Вукову награду.

Обмањивао је јавност да су писане бројне петиције против националних признања, а нема ниједне, осим недавне петиције за њихов опстанак коју прећуткује. Такође је тврдио да је већина грађана за укидање тог признања, док је анкета РТС-а на ту тему показала да 64,5 одсто испитаника подржава доделу ових награда, „можда“ је рекло 10,1 одсто, „не“ је одговорило 19,5 процената, а „не знам“ 5,9. Таквим манипулацијама навео је једног посланика у Парламенту да каже да је против 95 одсто грађана, јер он то зна „из комшилука“. Намерно је обмануо посланике тврдњом да та признања постоје само у Црној Гори, а она се додељују и у Немачкој, Шведској, Русији, Македонији, Аргентини, Румунији, Бугарској, Аустрији, Лихтенштајну, САД, Словенији, Хрватској итд. Сви његови „аргументи“ углавном су неистинити, паушални и базирају се, у најбољем случају, на полуистинама, као она да је „закон прошао јавну дискусију“. Нису Београд, Ниш и Нови Сад једини позвани у Србији да се изјасне у јавној дискусији, али ако је већ било тако, онда треба рећи и да је у Нишу било присутно само седам, у Новом Саду (због очајне организације министарства) четрнаест људи! Наравно, није било ни министра. У Београду је било нешто више људи, али су сви присутни уметници били против његових измена закона, што је он, наравно, прећутао у Парламенту, као што је игнорисао неслагање Националног савета за културу са његовим ставовима и одбијање његових решења на Одбору за културу Скупштине Србије. Наравно, поставља се ту питање и зашто је премијер схватио тек у „пет до дванаест“ да ту ипак нешто није у реду, пошто је јасно да министар није могао да изађе пред Скупштину са таквим предлогом, без претходне сагласности Владе и премијера. И питање за премијера Вучића: зашто није вратио тај накарадни предлог закона у процедуру, наредио стриктно поштовање постојећег закона до доношења новог, а сменио неспособног министра који вређањем уметника нарушава углед Владе? И који нема добре намере према српској култури!?

Наше министарство културе руши српски језик, јер тврди да „није прихваћен предлог Културно-просветне заједнице да се у оквиру општег интереса посебно наведе и заштита српског језика и ћириличног писма, јер је то материја која се регулише другим актима“. При томе се он позива на европске норме о култури. Наведимо због тога један пример – како то у Европи заиста јесте: „Култура је есенцијални елемент италијанског идентитета у свету и представља материјалну и нематеријалну баштину на коју се треба ослањати да би се суочило са изазовима савременог света. Ту неопозиво спада италијански језик, као наслеђе прошлости и мост ка будућности…“, стоји у актима Министарства културе Италије. Наш министар брише, рушењем националних институција и багателисањем српског језика, српски идентитет из европске и светске културе, док се Италијани позивају управо на свој језик у култури, као темељну претпоставку свог идентитета.

НЕДОСТОЈНА ХАРАНГА Културна и уметничка творевина је трајна вредност. После смрти уметника она постаје опште добро које користи друштво у разним функцијама, а највише у образовању и општој култури. Са тог становишта уметници имају морално право да очекују да део тог капитала служи обезбеђењу њихове економске и културне егзистенције. Министар Тасовац не само да негира уметницима ово морално право већ обмањује јавност хушкајући је против њих, па је зато један заведени посланик изјавио у Парламенту да су „национална признања добијали и робијаши“. Својим ставовима министар у континуитету делује на разарању српског културног ткива и српских националних институција иронично ниподаштавајући уметнике Србије, у складу са чувеном досетком једне његове медијске портпаролке, која је конкурисала за национално признање, па пошто га није добила, написала је да су уметници добитници националних признања „прилично корумпирано друштво“. А велика је разлика између мишљења да „једна је Милена Дравић“ и њеног повезивања са „прилично корумпираним друштвом“.

Министар је наставио, ако није и осмислио, ту недостојну харангу против уметника, тврдећи да је код њих све „везано за клановско-буразерске односе у нашој култури“, па бисмо зато „боље резултате имали да смо као главни критеријум бирали национална признања на томболи“. Заиста, на томболи не бисмо извукли „буразерски клан“ са Душицом Жегарац, Владимиром Величковићем, Михајлом Митровићем, Љубивојем Ршумовићем, Милованом Витезовићем, па својевремено ни Предрагом Тасовцем, али можда бисмо добили неки перформанс министра Ивана Тасовца! Ни то ниподаштавање уметника му није било довољно, па је надахнуто изјавио да „на Бајлонијевој пијаци продају се кромпир и парадајз, а не сабрана дела Канта и Хегела, зато што кромпир и парадајз има ко да купи…“, чиме он своди уметност, емоције, машту, креативност на баналну тржишну вредност, ту погубну неолибералистичку идеологију свођења свега на робу.

Због свих ових дана изречених тешких увреда уметника, премијер Александар Вучић би, ако је доследан, требало одмах да смени министра Тасовца, као што је сменио министра Братислава Гашића, због несмотрене изјаве којом је увредио новинарску професију. Тасовац чини далеко тежи прекршај увреде и такође брука Владу, јер је реч о смишљеном и континуираном вређању уметника, а не о испаду на мах. Наравно, министар Тасовац би требало да олакша посао премијеру дајући неопозиву оставку, јер је Одбор за културу Скупштине одбио његов предлог, а  премијеров потез га свео на оно на шта частан човек не би пристао, јер достојанствене људе воде уверења, а не нарцисоидна жеља да се буде у фотељи.

ВРЕМЕ ЈЕ ИСТЕКЛО Посебна прича су посланици у парламенту, они који су се залагали за овај закон. Изрекли су многе ружне речи на рачун уметника, а онда, после интервенције премијера, окренули ћурак наопако. Исте принципе које су хвалили у Закону о спорту, ниподаштавали су у расправи о Закону у култури. То је очигледан пример да су они партијски посланици, да немају лични интегритет и мишљење, па немају ни легитимитет да говоре у име народа, како иначе воле да истичу. Јер у овом случају сви уметници у земљи су били против онога за шта су они хтели да гласају. Или уметници нису такође народ? Било је заиста мучно слушати посланика који говори лоше о КПЗ Србије, на шездесету годишњицу те установе од националног значаја, следећи послушно министра. Та институција је, иначе, том посланику давала десет година бесплатно просторију за рад у једној другој угледној културној установи која тада није имала других могућности за опстанак.

Поменута тенденција наших евроатлантски омађијаних власти и парламентараца произвела је већ сукобе са верским заједницама, при чему се занемарује да се 94 одсто грађана Србије на попису изјаснило као верници. Министар Тасовац, заједно са својим колегом министром Вербићем, већ је нанео, у том смислу, огромну штету овој власти и, што је много важније, српском народу. Истовремено, јасан пример да се може и другачије дао је министар спорта Вања Удовичић. Он се залаже за унапређење спорта организационо и материјално, брани спортисте и њихов статус, и тиме подиже углед земље, па и власти. Да не буде по народној „Два лоша убише Милоша“, можда би било целисходно да премијер Вучић развласти министре Тасовца и Вербића, и пре избора, поготово ако жели да покаже да је принципијелан и запуши уста онима који нису уверени у његову политичку доследност. Наравно, то није довољно, он би морао да промени и курс у политици културе и образовања, пре свега ослушкујући вољу грађане и поштујући струку. Раширено је, уз много убедљивих аргумента, уверење да су слабе стране његове унутрашње политике управо просвета и култура, а држава без њих и доброг ресора здравља није држава.

На крају, можда је у праву позоришни редитељ Љубиша Ристић када каже: „Тасовац је један од духовитих потеза данашњих власти.“ На електронским сатовима, испред Народног музеја Србије и Музеја савремене уметности, истекли су сви обећани рокови, убеђени смо да је ово симболичан путоказ да је и време министра Тасовца истекло.

КО ЋЕ УБУДУЋЕ КЛЕЧАТИ ПРЕД МИНИСТРОМ

Посланици Скупштине Србије, изгласавајући нови Закон о култури на предлог министра Тасовца, укинули су статус „од националног значаја“ за око шездесет институција српске културе (установе су тај статус добиле Одлуком Владе Републике Србије од 30. априла 2013. године; „Службени гласник РС“, број 41/13). Које су то куће културе у Србији, које ће, у складу са овом посланичком одлуком, убудуће клечати пред министром и у потпуности зависити од његове воље? Ево списка:

 

Народни музеј у Београду;
Историјски музеј Србије, Београд;
Музеј савремене уметности, Београд;
Етнографски музеј у Београду;
Музеј примењене уметности, Београд;
Природњачки музеј, Београд;
Музеј науке и технике, Београд;
Музеј историје Југославије, Београд;
Музеј позоришне уметности Србије, Београд;
Музеј на отвореном „Старо село“ Сирогојно;
Музеј наивне и маргиналне уметности, Јагодина;
Музеј Војводине, Нови Сад;
Галерија Матице српске, Нови Сад;
Народни музеј Чачак:
Народни музеј Ваљево;
Народни музеј Топлице, Прокупље;
Музеј „Рас“ у Новом Пазару;
Музеј у Приштини (с измештеним седиштем у Београду);
Народни музеј Краљево;
Галерија слика „Сава Шумановић“, Шид;
Уметничка галерија „Надежда Петровић“, Чачак;
Спомен збирка „Павла Бељанског“, Нови Сад;
Галерија „Милан Коњовић“, Сомбор;
Галерија савремене ликовне уметности Ниш;
Модерна галерија Ваљево;
Републички завод за заштиту споменика културе – Београд;
Покрајински завод за заштиту споменика културе, Петроварадин;
Завод за заштиту споменика културе града Београда;
Завод за заштиту споменика културе Ниш;
Завод за заштиту споменика културе Краљево;
Завод за заштиту споменика културе Ваљево;
Завод за заштиту споменика културе Сремска Митровица;
Регионални завод за заштиту споменика културе Смедерево;
Међуопштински завод за заштиту споменика културе Суботица;
Архив Србије, Београд;
Архив Југославије, Београд;
Архив Војводине, Нови Сад;
Историјски архив града Новог Сада;
Југословенска кинотека, Београд;
Народна библиотека Србије, Београд;
Библиотека Матице српске, Нови Сад;
Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“, Београд;
Матична библиотека „Љубомир Ненадовић“, Ваљево;
Народно позориште у Београду;
Српско народно позориште, Нови Сад;
Југословенско драмско позориште, Београд;
Народно позориште Суботица;
Позориште „Атеље 212“, Београд;
„Звездара театар“, Београд;
Позориште „Бошко Буха“, Београд;
Београдска филхармонија, Београд;
Ансамбл народних игара и песама Србије „Коло“, Београд;
Филмски центар Србије, Београд;
Завод за проучавање културног развитка, Београд;
„Југоконцерт“, Београд;
Центар за културу „Вук Караџић“, Лозница;
Центар лепих уметности „Гварнериус“, Београд;
Дом културе „Михајло Пупин“, Идвор;
Задужбина „Илије М. Коларца“, Београд;
Културно-просветна заједница Србије, Београд.

[/restrictedarea]