Povratak u ruski zagrljaj

Gruzija između Evropske unije i Evroazijskog saveza

Piše Zoran MILOŠEVIĆ

Gruzija, koja je pre manje od deset godina ratovala s Rusijom i smatrala se potpuno „pozapadnjenom“, danas se, po svemu sudeći, sve više okreće Moskvi i Evroazijskom savezu. Da li će se u narednih nekoliko godina Gruzija otrgnuti iz zapadnog zagrljaja i vratiti savezništvu s Moskvom?

Gruzija se ne nalazi na ivici političkog preuzimanja. To je sasvim sigurno, tvrdi Majkl Hikari Sesajr (analitičar, specijalista za pricrnomorski region i Evroaziju, naučni saradnik Instituta spoljnopolitičkih istraživanja) u članku za američki „Vašington post“. Međutim, rastući ruski uticaj u Gruziji ne dozvoljava opuštanje Zapada. Postoje političke tendencije u Gruziji koje ne idu naruku Zapadu. Prvo, odnos stanovnika Gruzije prema Rusiji veoma je raznolik, čak promenljiv, pri čemu u ovoj državi raste podrška članstvu Gruzije ne u Evropskoj uniji, kako se očekivalo, već u Evroazijskom savezu, iako je trebalo, s obzirom na uložena zapadna sredstva i politiku, da bude obrnuto.

Popularnost Evroazijskog saveza u Gruziji plodno je tle i za snaženje ruskog uticaja. Sva sociološka istraživanja javnog mnjenja u Gruziji urađena u poslednjih pet godina ukazuju na trend stalnog rasta podrške članstvu u Evroazijskom savezu, na čelu sa Moskvom, što veoma brine Vašington i Brisel. Kada se pogleda rejting gruzijskih političkih partija, glavobolja onih u Vašingtonu je još veća. Popularne su proruske, a nepopularne prozapadne partije, što jasno govori o političkoj budućnosti. Javlja se pravilo, prozapadna politička partija = korupcija, beda, nezaposlenost, anticivilizacijske vrednosti, pljačka narodnog i državnog bogatstva… Proruske partije se označavaju kao tradicionalne, kao one koje poštuju porodicu, stare vrednosti, hrišćanstvo, zagovaraju socijalnu pravdu i nacionalizaciju opljačkanog u Gruziji.

[restrictedarea]

GEOSTRATEŠKA VAŽNOST No za Zapad je glavni problem geopolitičke prirode. Naime, geopolitička trajektorija Gruzije je isuviše važna da bi se predala Rusima. Osim toga, SAD i Evropska unija uložile su milijarde u razvoj gruzijske „demokratije“ (čitaj nevladinog sektora, gej kulture, „nezavisnih“ medija i novinarskih udruženja…), a ulog još nije vraćen. Dok je novac pristizao, sticao se utisak da je Gruzija bespovratno prišla u zagrljaj Zapadu, ali ponestalo je novca i odjednom Gruzini hoće u Evroazijski savez. Prema procenama zapadnih ambasadora vlada u Tbilisiju „sve radi pravilno“, kako Zapad naredi, ali rezultata nema. Pomenuti Majkl Hikari Sesajr kaže da u Vašingtonu i Briselu misle da imaju posla sa njima nerazumljivim fatalizmom Gruzina, koji ih sprečava da prihvate Zapad.

Činjenica da su Rusija i Gruzija počele proces normalizacije odnosa objašnjava se nacionalnim interesima, pre svega Gruzije. Nacija je mentalno izašla iz rata i revolucionarnog žara (čemu je najbolje svedočanstvo odnos Gruzina prema bivšem predsedniku Mihailu Sakašviliju, kojeg ili preziru ili mrze) i sada je u stadijumu „postrevolucionarnog mamurluka“. Prema sociološkim istraživanjima iz marta i aprila 2015. godine američkog Nacionalnog demokratskog instituta, stanovništvo sada ima druge brige. Najvažniji problemi su nedostatak radnih mesta (za 66 odsto ispitanika), rast cena (43 odsto) i siromaštvo (39 odsto). Prvi put teritorijalna celovitost države nije ušla među prioritete stanovnika Gruzije – dosta im je revolucije. No, važna je činjenica da su i elita i stanovništvo shvatili da rešavanje pitanja teritorijalne celovitosti Gruzije nije moguće bez Rusije.

Postoji još jedna važna činjenica zašto se stanovništvo Gruzije okreće Rusiji, a o kojoj se veoma malo govori. Dok je trajao revolucionarni zanos Gruzina, predsednik države Mihail Sakašvili je povećao uticaj Turske i Azerbejdžana u Gruziji, starih rivala koji sada ugrožavaju nacionalnu bezbednost ove kavkaske države u gradu i luci Batumi, regionu Kvemo-Karatlija (naseljen Azerbejdžancima). Naime, u ovom regionu Turska i Azerbejdžan jačaju svoje ekonomsko prisustvo i politički uticaj, tako da mogu da uzmu pod kontrolu čitav taj region. Tada će se međunacionalni odnosi u Gruziji  rešavati  u Bakuu, a ne u Tbilsiju, a eliti je jasno da još jedan poraz Gruzini ne bi mogli da podnesu. Istovremeno, Moskva ima mogućnost da dovede u red Tursku i Azerbejdžan u Gruziji. Rusiji je interes da sačuva Gruziju, jer ukoliko bi ovu državu preuzeli Turci i Azerbejdžanci, onda bi odsekli Jermeniju od Rusije, a tako i od Irana. Za Rusiju normalizacija odnosa sa Gruzijom znači i demonstraciju umeća da mirno živi sa susedima, a posebno sa onima sa kojima su imale vojni konflikt.

 

PREKLAPANJE INTERESA Koliko je u narodu dobro prihvaćena obnova odnosa Rusije i Gruzije svedoči i turizam. Naime, 2014. godine 814.000 građana Rusije posetilo je Gruziju, uz prosečnu potrošnju od 600 dolara po osobi, ističe direktor Nacionalne turističke organizacije Gruzije Georgi Čogovadze, što ih čini najvećim potrošačima među turistima.

Bržem otopljavanju odnosa Rusije i Gruzije prepreke postavlja deo novonastale političke elite u Gruziji, školovane u Parizu, Berlinu, Londonu i Vašingtonu, pri čemu su stalni gosti ovih gradova, a Moskve retko. Zapravo, može se reći da su se interesi Rusije i Gruzije preklopili, ali prozapadni kadrovi u Tbilsiju još gledaju šta će reći Vašington, piše Gevorg Mirajan za ruski portal lenta.ru. No deo njih je svestan realnosti „na terenu“ i mogućnosti da prođu kao bivši predsednik Mihail Sakašvili.

Ukoliko se, dakle, Gruzija otme iz zapadnog zagrljaja, to neće biti samo udar po njenoj tek rođenoj demokratiji već i omogućavanje Moskvi da preuzme punu kontrolu nad unutrašnjim delom Evroazije, tačnije koridorom koji vodi ka Bliskom istoku, čime bi onemogućila Zapadu pristup evroazijskim energentima i drugim bogatstvima, ističu zapadni analitičari.

Ali da bi se to dogodilo ili pak ne, važno je gruzijsko javno mnjenje.

Istraživanja zapadnog Resursnog centra za proučavanje Kavkaza (Caucasus Research Resource Center) pokazuju sledeće: 2013. godine 11 odsto Gruzina je podržavalo Evroazijski savez, 2014. 20 odsto, a 2015. 31 odsto. To je suštinski rast, koji zabrinjava „zapadne investitore u gruzinsku demokratiju“. Ovde se postavlja pitanje i tačnosti podataka (na Zapadu ih prihvataju kao takve). Lokalni istraživači (Istraživački centar „Kavkaski barometar“) tvrde da je podrška Evroazijskom savezu veća od one Resursnog centra za proučavanje Kavkaza, jer 44 odsto ispitanika nije htelo da učestvuje u anketi i odgovori na pitanja o Evroazijskom savezu. „Kavkaski barometar“ kaže da je podrška Gruzina Evroazijskom savezu na nivou od 56 odsto, pri čemu je samo 24 odsto protiv članstva u ovoj uniji. Ostalih 20 odsto stanovnika je neutralno.

„Tajnu“ političkog raspoloženja stanovnika Gruzije ipak će otkriti politički izbori, pri čemu analiza prethodnih ne pruža mogućnost utvrđivanja nekog pravila u ponašanju birača ove kavkaske države. Godine 2014. oko 20 odsto glasova dobile su partije za koje se mogu reći da su „proruske“, odnosno antizapadne. U odnosu na 2013. godinu, kada su održani predsednički izbori, to je veliki skok „prorusa“, jer su tada dobili 13 odsto glasova, a na parlamentarnim izborima 2012. samo 1,2 odsto glasova. Drugim rečima, poslednjih nekoliko godina proruske i antizapadne partije privlače sve više birača, navodi portal politikus.ru.

Analitičari ističu da su vladajuće partije posle rata sa Rusijom, 2008. godine, širile mišljenje da će nakon svega ulazak Gruzije u Evropsku uniju biti rutinska stvar, pošto se Tbilsi pokazao na delu da i po cenu štete ispunjava zahteve Zapada. Takođe, od 2008. do 2012. godine vlasti Gruzije su u okviru „borbe sa ruskim špijunima“ „demokratski“ hapsile sve ljude koji su na neki način manifestovali prorusku poziciju, čime su sprečavali njihovu političku aktivnost. Danas su oni na slobodi i rade u svojim političkim partijama, medijima i nevladinom sektoru.

Istovremeno, objašnjavaju politički psiholozi, postalo je očigledno da Gruzija neće ući u NATO i Evropsku uniju, ne bar tako brzo kako je deo gruzijske elite i naroda želeo, te se razvila navodna psihologija fatalizma u društvu povezana sa rastom popularnosti alternative evroatlantskim integracijama – Evroazijskog saveza.

 

U ČEMU JE PRIVLAČNA SNAGA EVROAZIJSKOG SAVEZA? Aktuelna vlada Gruzije zvanično je prozapadno orijentisana i jača veze sa Zapadom u ekonomskoj oblasti, oblasti bezbednosti i diplomatije. Najvažniji uspeh vlade je potpisivanje Ugovora o asocijaciji i pridruživanju s EU, juna 2014. godine, što je otvorilo i put približavanja NATO-u i otvorilo perspektivu „umekšanja“ viznog režima sa EU od 2016. godine. Međutim, na Zapadu smatraju da vladajuća koalicija „Gruzijska mašta“ ne reklamira ni dovoljno ni pravilno ovaj uspeh među građanima Gruzije. Sve je nekako bačeno u stranu usled ekonomske krize, koja je sve žešća. Drugim rečima, Ugovor o asocijaciji nije popravio ekonomski situaciju u zemlji, tako da reklama nije dala efekta. Na drugoj strani, počelo je da se uviđa da stvarne investicije i nova radna mesta ne pružaju Evropska unija i NATO već Evroazijski savez, a ona su uslov za popravak materijalne situacije običnog čoveka. Da ovo nije prazna priča, pokazala je obnova trgovine s Rusijom 2013. godine, što je poljoprivredi u Gruziji dalo krila, kakva nije imala od raspada SSSR-a. Takođe, kada se na stručnom nivou raspravlja o odnosu Gruzina prema Evropskoj uniji i Evroazijskom savezu, ističe se i jedna jednostavna činjenica: za ulazak u EU postoje brojni politički, ekonomski, bezbednosni i drugi uslovi, pri čemu niko ne zna koliko ih je. Za ulazak u Evroazijski savez nema nikakvih uslova, samo prihvatanje osnovnih principa na kojima se gradi Savez.

Zapadni eksperti u okviru projekta MAXCAP (Maksimalizacija integracionih mogućnosti Evropske unije) uveli su pojam „integracione sposobnosti“ kako bi istražili proces širenja EU. Ovom obrascu je podvrgnuta i Gruzija, kojoj je predloženo da razmatra integracije u okviru dva koncepta: „unutrašnje mogućnosti“ (mogućnost EU da apsorbuje novu državu) i „spoljašnja sposobnost“ (mogućnosti države koja nije član EU da se pridruži). Glavne komponente „unutrašnje mogućnosti“ jeste sposobnost razrade politike (mogućnost donošenja odluka, njihova realizacija i finansiranje), društvena podrška i institucionalne reforme unutar EU. Glavne komponente „spoljašnjih sposobnosti“ su demokratske vrednosti, efikasna državna uprava, potencijal ekonomije, prihvatanje sistema pravnih normi EU (Acquis communautaire) i društvena podrška integracije od država koje su već u Uniji. Gruzijski političari i eksperti su u okviru pomenutog programa uradili „Analizu sposobnosti Gruzije da se integriše u EU“, kao vladin dokument, pri čemu su zaključili da ni Unija, koja nema ekonomskih mogućnosti za proširenje, kao ni podrške građana EU proširenju, usled rasta evroskepticizma, ni Gruzija nemaju mogućnosti za integraciju, pošto je sve ispunila a ništa dobila. Sa aspekta Gruzije ona je izvršila „sve domaća zadatke“ po brojnim indikatorima: „Polity IV“ i „The Freedom House ratings for democracy“, „The World Bank’s World Governance Indicators“, a takođe i „The Bertelsmann Transformation Index for good governance“, i „The World Bank’s World Development Indicators“, uporedo sa „Eurostat“ i „OECD data for economic development“, što je bio dokaz spremnosti Tbilsija za evropske integracije. Eksperti su u studiji preporučili čekanje, uz zadržavanje iste politike.

Interesantno je da se u ovom dokumentu napominje, kao ograničavajući faktor za evroatlantske integracije, i nemogućnost Gruzije da širi „meku demokratiju“ u svom okruženju. Na primer, navodi se, da je Ukrajina u boljoj poziciji jer ima mogućnost da demokratiju širi u Belorusiji i Rusiji.

Zapad se, dakle, plaši mogućnosti da sve ovo preokrene biračko telo u stranu Rusije već u oktobru 2016. godine, kada se održavaju izbori za parlament. U korist ovog stava govori i podatak da se „proruske“ partije ujedinjuju, a prozapadne svađaju. Ukoliko se ovo desi, Zapad preti potpunim povlačenjem iz Gruzije, što bi ovu zemlju do kraja predalo Rusiji. Za Zapad gubitak Gruzije znači jačanje Rusije, ali i gubitak kontrole nad strateški važnom državom, koja faktički predstavlja most između Evrope i Evroazije, a takođe i tačke gde se slivaju uticaji regionalnih država: Rusije, Turske, Irana i Evrope.

Energetsko pitanje

U Gruziji se oseća stalna nestašica gasa, a potrebe za ovim energentom stalno rastu. „Otopljavanju“ odnosa dve države doprinela je i činjenica da Gruzija nema svoje energente, posebno gas – od 2007. do 2015. godine kupovala ga je od Azerbejdžana, koji ne može da poveća isporuke usled tehničkih problema. U azerbejdžanskom gasu bilo je 12 odsto ruskog gasa, koji je plaćala skuplje zbog tranzita preko posrednika. Sada Gruzija od Rusije traži da poveća direktne isporuke za dva puta, izjavila je ministar energetike Gruzije Laza Kaladze, televiziji „Rustavi 2“.

[/restrictedarea]