Повратак у руски загрљај

Грузија између Европске уније и Евроазијског савеза

Пише Зоран МИЛОШЕВИЋ

Грузија, која је пре мање од десет година ратовала с Русијом и сматрала се потпуно „позападњеном“, данас се, по свему судећи, све више окреће Москви и Евроазијском савезу. Да ли ће се у наредних неколико година Грузија отргнути из западног загрљаја и вратити савезништву с Москвом?

Грузија се не налази на ивици политичког преузимања. То је сасвим сигурно, тврди Мајкл Хикари Сесајр (аналитичар, специјалиста за прицрноморски регион и Евроазију, научни сарадник Института спољнополитичких истраживања) у чланку за амерички „Вашингтон пост“. Међутим, растући руски утицај у Грузији не дозвољава опуштање Запада. Постоје политичке тенденције у Грузији које не иду наруку Западу. Прво, однос становника Грузије према Русији веома је разнолик, чак променљив, при чему у овој држави расте подршка чланству Грузије не у Европској унији, како се очекивало, већ у Евроазијском савезу, иако је требало, с обзиром на уложена западна средства и политику, да буде обрнуто.

Популарност Евроазијског савеза у Грузији плодно је тле и за снажење руског утицаја. Сва социолошка истраживања јавног мњења у Грузији урађена у последњих пет година указују на тренд сталног раста подршке чланству у Евроазијском савезу, на челу са Москвом, што веома брине Вашингтон и Брисел. Када се погледа рејтинг грузијских политичких партија, главобоља оних у Вашингтону је још већа. Популарне су проруске, а непопуларне прозападне партије, што јасно говори о политичкој будућности. Јавља се правило, прозападна политичка партија = корупција, беда, незапосленост, антицивилизацијске вредности, пљачка народног и државног богатства… Проруске партије се означавају као традиционалне, као оне које поштују породицу, старе вредности, хришћанство, заговарају социјалну правду и национализацију опљачканог у Грузији.

[restrictedarea]

ГЕОСТРАТЕШКА ВАЖНОСТ Но за Запад је главни проблем геополитичке природе. Наиме, геополитичка трајекторија Грузије је исувише важна да би се предала Русима. Осим тога, САД и Европска унија уложиле су милијарде у развој грузијске „демократије“ (читај невладиног сектора, геј културе, „независних“ медија и новинарских удружења…), а улог још није враћен. Док је новац пристизао, стицао се утисак да је Грузија бесповратно пришла у загрљај Западу, али понестало је новца и одједном Грузини хоће у Евроазијски савез. Према проценама западних амбасадора влада у Тбилисију „све ради правилно“, како Запад нареди, али резултата нема. Поменути Мајкл Хикари Сесајр каже да у Вашингтону и Бриселу мисле да имају посла са њима неразумљивим фатализмом Грузина, који их спречава да прихвате Запад.

Чињеница да су Русија и Грузија почеле процес нормализације односа објашњава се националним интересима, пре свега Грузије. Нација је ментално изашла из рата и револуционарног жара (чему је најбоље сведочанство однос Грузина према бившем председнику Михаилу Сакашвилију, којег или презиру или мрзе) и сада је у стадијуму „постреволуционарног мамурлука“. Према социолошким истраживањима из марта и априла 2015. године америчког Националног демократског института, становништво сада има друге бриге. Најважнији проблеми су недостатак радних места (за 66 одсто испитаника), раст цена (43 одсто) и сиромаштво (39 одсто). Први пут територијална целовитост државе није ушла међу приоритете становника Грузије – доста им је револуције. Но, важна је чињеница да су и елита и становништво схватили да решавање питања територијалне целовитости Грузије није могуће без Русије.

Постоји још једна важна чињеница зашто се становништво Грузије окреће Русији, а о којој се веома мало говори. Док је трајао револуционарни занос Грузина, председник државе Михаил Сакашвили је повећао утицај Турске и Азербејџана у Грузији, старих ривала који сада угрожавају националну безбедност ове кавкаске државе у граду и луци Батуми, региону Квемо-Каратлија (насељен Азербејџанцима). Наиме, у овом региону Турска и Азербејџан јачају своје економско присуство и политички утицај, тако да могу да узму под контролу читав тај регион. Тада ће се међунационални односи у Грузији  решавати  у Бакуу, а не у Тбилсију, а елити је јасно да још један пораз Грузини не би могли да поднесу. Истовремено, Москва има могућност да доведе у ред Турску и Азербејџан у Грузији. Русији је интерес да сачува Грузију, јер уколико би ову државу преузели Турци и Азербејџанци, онда би одсекли Јерменију од Русије, а тако и од Ирана. За Русију нормализација односа са Грузијом значи и демонстрацију умећа да мирно живи са суседима, а посебно са онима са којима су имале војни конфликт.

 

ПРЕКЛАПАЊЕ ИНТЕРЕСА Колико је у народу добро прихваћена обнова односа Русије и Грузије сведочи и туризам. Наиме, 2014. године 814.000 грађана Русије посетило је Грузију, уз просечну потрошњу од 600 долара по особи, истиче директор Националне туристичке организације Грузије Георги Чоговадзе, што их чини највећим потрошачима међу туристима.

Бржем отопљавању односа Русије и Грузије препреке поставља део новонастале политичке елите у Грузији, школоване у Паризу, Берлину, Лондону и Вашингтону, при чему су стални гости ових градова, а Москве ретко. Заправо, може се рећи да су се интереси Русије и Грузије преклопили, али прозападни кадрови у Тбилсију још гледају шта ће рећи Вашингтон, пише Геворг Мирајан за руски портал lenta.ru. Но део њих је свестан реалности „на терену“ и могућности да прођу као бивши председник Михаил Сакашвили.

Уколико се, дакле, Грузија отме из западног загрљаја, то неће бити само удар по њеној тек рођеној демократији већ и омогућавање Москви да преузме пуну контролу над унутрашњим делом Евроазије, тачније коридором који води ка Блиском истоку, чиме би онемогућила Западу приступ евроазијским енергентима и другим богатствима, истичу западни аналитичари.

Али да би се то догодило или пак не, важно је грузијско јавно мњење.

Истраживања западног Ресурсног центра за проучавање Кавказа (Caucasus Research Resource Center) показују следеће: 2013. године 11 одсто Грузина је подржавало Евроазијски савез, 2014. 20 одсто, а 2015. 31 одсто. То је суштински раст, који забрињава „западне инвеститоре у грузинску демократију“. Овде се поставља питање и тачности података (на Западу их прихватају као такве). Локални истраживачи (Истраживачки центар „Кавкаски барометар“) тврде да је подршка Евроазијском савезу већа од оне Ресурсног центра за проучавање Кавказа, јер 44 одсто испитаника није хтело да учествује у анкети и одговори на питања о Евроазијском савезу. „Кавкаски барометар“ каже да је подршка Грузина Евроазијском савезу на нивоу од 56 одсто, при чему је само 24 одсто против чланства у овој унији. Осталих 20 одсто становника је неутрално.

„Тајну“ политичког расположења становника Грузије ипак ће открити политички избори, при чему анализа претходних не пружа могућност утврђивања неког правила у понашању бирача ове кавкаске државе. Године 2014. око 20 одсто гласова добиле су партије за које се могу рећи да су „проруске“, односно антизападне. У односу на 2013. годину, када су одржани председнички избори, то је велики скок „проруса“, јер су тада добили 13 одсто гласова, а на парламентарним изборима 2012. само 1,2 одсто гласова. Другим речима, последњих неколико година проруске и антизападне партије привлаче све више бирача, наводи портал politikus.ru.

Аналитичари истичу да су владајуће партије после рата са Русијом, 2008. године, шириле мишљење да ће након свега улазак Грузије у Европску унију бити рутинска ствар, пошто се Тбилси показао на делу да и по цену штете испуњава захтеве Запада. Такође, од 2008. до 2012. године власти Грузије су у оквиру „борбе са руским шпијунима“ „демократски“ хапсиле све људе који су на неки начин манифестовали проруску позицију, чиме су спречавали њихову политичку активност. Данас су они на слободи и раде у својим политичким партијама, медијима и невладином сектору.

Истовремено, објашњавају политички психолози, постало је очигледно да Грузија неће ући у НАТО и Европску унију, не бар тако брзо како је део грузијске елите и народа желео, те се развила наводна психологија фатализма у друштву повезана са растом популарности алтернативе евроатлантским интеграцијама – Евроазијског савеза.

 

У ЧЕМУ ЈЕ ПРИВЛАЧНА СНАГА ЕВРОАЗИЈСКОГ САВЕЗА? Актуелна влада Грузије званично је прозападно оријентисана и јача везе са Западом у економској области, области безбедности и дипломатије. Најважнији успех владе је потписивање Уговора о асоцијацији и придруживању с ЕУ, јуна 2014. године, што је отворило и пут приближавања НАТО-у и отворило перспективу „умекшања“ визног режима са ЕУ од 2016. године. Међутим, на Западу сматрају да владајућа коалиција „Грузијска машта“ не рекламира ни довољно ни правилно овај успех међу грађанима Грузије. Све је некако бачено у страну услед економске кризе, која је све жешћа. Другим речима, Уговор о асоцијацији није поправио економски ситуацију у земљи, тако да реклама није дала ефекта. На другој страни, почело је да се увиђа да стварне инвестиције и нова радна места не пружају Европска унија и НАТО већ Евроазијски савез, а она су услов за поправак материјалне ситуације обичног човека. Да ово није празна прича, показала је обнова трговине с Русијом 2013. године, што је пољопривреди у Грузији дало крила, каква није имала од распада СССР-а. Такође, када се на стручном нивоу расправља о односу Грузина према Европској унији и Евроазијском савезу, истиче се и једна једноставна чињеница: за улазак у ЕУ постоје бројни политички, економски, безбедносни и други услови, при чему нико не зна колико их је. За улазак у Евроазијски савез нема никаквих услова, само прихватање основних принципа на којима се гради Савез.

Западни експерти у оквиру пројекта MAXCAP (Максимализација интеграционих могућности Европске уније) увели су појам „интеграционе способности“ како би истражили процес ширења ЕУ. Овом обрасцу је подвргнута и Грузија, којој је предложено да разматра интеграције у оквиру два концепта: „унутрашње могућности“ (могућност ЕУ да апсорбује нову државу) и „спољашња способност“ (могућности државе која није члан ЕУ да се придружи). Главне компоненте „унутрашње могућности“ јесте способност разраде политике (могућност доношења одлука, њихова реализација и финансирање), друштвена подршка и институционалне реформе унутар ЕУ. Главне компоненте „спољашњих способности“ су демократске вредности, ефикасна државна управа, потенцијал економије, прихватање система правних норми ЕУ (Acquis communautaire) и друштвена подршка интеграције од држава које су већ у Унији. Грузијски политичари и експерти су у оквиру поменутог програма урадили „Анализу способности Грузије да се интегрише у ЕУ“, као владин документ, при чему су закључили да ни Унија, која нема економских могућности за проширење, као ни подршке грађана ЕУ проширењу, услед раста евроскептицизма, ни Грузија немају могућности за интеграцију, пошто је све испунила а ништа добила. Са аспекта Грузије она је извршила „све домаћа задатке“ по бројним индикаторима: „Polity IV“ и „The Freedom House ratings for democracy“, „The World Bank’s World Governance Indicators“, а такође и „The Bertelsmann Transformation Index for good governance“, и „The World Bank’s World Development Indicators“, упоредо са „Eurostat“ и „OECD data for economic development“, што је био доказ спремности Тбилсија за европске интеграције. Експерти су у студији препоручили чекање, уз задржавање исте политике.

Интересантно је да се у овом документу напомиње, као ограничавајући фактор за евроатлантске интеграције, и немогућност Грузије да шири „меку демократију“ у свом окружењу. На пример, наводи се, да је Украјина у бољој позицији јер има могућност да демократију шири у Белорусији и Русији.

Запад се, дакле, плаши могућности да све ово преокрене бирачко тело у страну Русије већ у октобру 2016. године, када се одржавају избори за парламент. У корист овог става говори и податак да се „проруске“ партије уједињују, а прозападне свађају. Уколико се ово деси, Запад прети потпуним повлачењем из Грузије, што би ову земљу до краја предало Русији. За Запад губитак Грузије значи јачање Русије, али и губитак контроле над стратешки важном државом, која фактички представља мост између Европе и Евроазије, а такође и тачке где се сливају утицаји регионалних држава: Русије, Турске, Ирана и Европе.

Енергетско питање

У Грузији се осећа стална несташица гаса, а потребе за овим енергентом стално расту. „Отопљавању“ односа две државе допринела је и чињеница да Грузија нема своје енергенте, посебно гас – од 2007. до 2015. године куповала га је од Азербејџана, који не може да повећа испоруке услед техничких проблема. У азербејџанском гасу било је 12 одсто руског гаса, који је плаћала скупље због транзита преко посредника. Сада Грузија од Русије тражи да повећа директне испоруке за два пута, изјавила је министар енергетике Грузије Лаза Каладзе, телевизији „Рустави 2“.

[/restrictedarea]