Politički sram „Hotela Evropa“ u Berlinu

Posle dodele nagrada Berlinala 2016

Piše Vladislav Panov

Dve političke odluke žirija, koji je na čelu sa najnagrađivanijom glumicom svih vremena Meril Strip kao predsednicom žirija, odlučio da glavne nagrade dodeli dokumentarnom filmu italijanskog reditelja Đanfranka Rosija „Požar na moru“ i bosanskom sineasti Danisu Tanoviću za „Smrt u Sarajevu“, obeležile su vrlo loše i ovaj festival i njegovu dalju sudbinu

Izbeglice. Azilanti. Oni koji navodno ili stvarno beže od rata, smrti, razaranja. Nova, vrlo skupa moneta u političkom prepucavanju svih sa svima. Najgorči izazov za vaganje između uvek rado deklamovanih najuzvišenijih ideala savršenstva do koga je uspelo da se domogne savremeno zapadno društvo i potrebe da se zarad odbrane tih ideala, ali uvek u njihovo ime, u pojedinim momentima, po potrebi, pogaze na najsuroviji mogući način. I dok su ove beskrajno moguće dileme već poduže na strašnom kartaškom stolu svih svetskih sila i siledžija, azilanti, kako se ovaj nusprodukt tekuće ratne igre pokera najčešće naziva, postali su vrlo konvertibilna moneta i u profiterskim i ziheraškim izborima tema, kojima će se, s jedne strane, baviti sineasti i, s druge, koje će prikupljati u svoju korist oni koji te filmove biraju i nagrađuju na svojim festivalima. Upravo se to desilo na minulom 66. Filmskom festivalu u Berlinu.

[restrictedarea]

POLITIČKE IGRE ZA LIČNU KORIST Samo jednom se pre ovoga, a pre šezdeset godina, najznačajnije nagrade Festivala domogao dokumentarac. Već sam njegov izbor u konkurenciji za glavnu nagradu, gde mu mesto jednostavno nije, nagovestio je sa sigurnošću da možete da trknete do obližnje kladionice i uložite nešto na njegovu pobedu. Dakle, novi laureat „Zlatnog medveda“ Berlinala je italijanski dokumentarni film „Požar na moru“ koji je potpisao Đanfranko Rosi, poznat po uvek aktuelnim političko-socijalnim temama kojima je bez želje da ostane u rukavicama prikazivao pravu sliku zapadnog sveta od njegove zemlje („Sveti GRA“), preko Amerike (beda u pustinji Kalifornije), Meksika (šta drugo, narko-karteli i, opet, beda) i drugih gorućih područja u kojima se svet običnih ljudi beznadno slama pred interesima siledžija, bilo onih u odelima, s funkcijama i vlašću, bilo kriminalaca udruženih u narko-kartele i mafijaške bande. Sve je to, međutim, Đanfranko sada nadmašio trijumfalnim pogađanjem aktuelne teme kada je odlučio da snimi prizore iskrcavanja izbeglica na italijansko ostrvo Lampeduza, koje je postalo nalik liniji fronta u sada već višegodišnjoj najezdi izbeglica iz ratom upaljenog, muslimanskog dela „trećeg sveta“, u sanjani zapadni kome tako rado hrle premda ga još radije preziru.

Film je navodno mnoge žestoko potresao. Pa, nije bez razloga svoje političke poene još pre nekoliko godina na tom istom ostrvu sakupljala ikona američkog modernog filma Anđelina Džoli, kada je u ulozi ambasadorke Ujedinjenih nacija ronila suze nad sudbinom izbeglica na Lampeduzi. To, naravno, nije promenilo ništa, kao što neće ni Rosijev film. Ovo je politika igre za ličnu korist u kojoj se svaka strana bori da ta korist bude što ličnija i što značajnija. Naravno, sa sveprisutnom pogođenošću i „iskrenom tugom“ nad sudbinom onih koji su prinuđeni da beže preko trnja, bombi, krvi i okeana do zvezda divnog zapada. Zanimljivo je, inače, da iako su na srceparateljsko demonstriranje širine svoje ljudskosti predstavnici Holivuda do sada uvek bili spremni, Američka akademija za filmsku umetnost i nauku je potpuno ignorisala Rosijev film kada se glasalo o kandidatima za ovogodišnjeg Oskara u konkurenciji dokumentaraca. Kako god, „Požar na moru“ sigurno će biti vrlo uspešno prisutan na festivalskoj i uopšte filmskoj evropskoj sceni ove godine. I u tome će nedavno osvojeni berlinski „Zlatni medved“ biti od velike pomoći.

PROVOKACIJA A da su politički instinkt i dobro izbalansirana tematska kalkulacija postali daleko važniji element u stvaralaštvu onih koji su željni nagrada i slave od bilo kakvog umetničkog značaja i doprinosa opet je ličnim primerom dokazao bosanski sineasta Danis Tanović. Pre samo tri godine takođe je osvojio „Srebrnog medveda“ svojim tada socijalno-političkim ziheraškim iskorišćavanjem deklarativne, ali i zvanično svuda obavezujuće brige o marginalnim grupama ljudi koje je on sve brižno ponudio pod naslovom „Epizoda u životu berača željeza“. Autor čuvene „Ničije zemlje“ kojom je kao kanski laureat započeo karijeru pre petnaest godina, sada je do drugog velikog berlinskog priznanja došao preko „Smrti u Sarajevu“: opet je, pored ostalog, isprovocirao bolno polemisanje oko pravih krivaca za otpočinjanje Prvog svetskog rata i to usred, eto, situacije koja se sto godina kasnije može nazvati uvodom u treći svetski rat. Njegova „Smrt u Sarajevu“ dobila je „Srebrnog medveda“ postavši čak i neka vrsta intelektualnog provokatora, a ne samo istorijskog, jer je film snimljen kao adaptacija komada „Hotel Evropa“ francuskog filozofa Bernar-Anrija Levija, čuvenog i po tome da je svojevremeno „produhovljeno“ filozofirao o tome kako je Vladimir Putin zapravo ruski Marin le Pen i da on od svoje Rusije stvara kriptofašističku državu!? Dakako, korišćenje takvog mislioca za literarnu podlošku scenarija u kome se u jednom bosanskom hotelu razglaba o atentatu na Franca Ferdinanda, mora da pokrene lavinu hvalospeva i osvajanje najznačajnijih nagrada.

Ove dve političke odluke žirija koji na čelu sa najnagrađivanijom glumicom svih vremena Meril Strip kao predsednicom žirija, jednostavno poništava sebe i samim tim i svoj festival zarad jeftine i potpuno beznačajne političke dalekovidosti i angažovanosti, sasvim su u drugi plan stavile ostale po običaju vrlo brojne nagrade. Postavivši tako u drugi plan i sam festival, ovaj je žiri otvorio vrata politici kojoj nikada nije bilo mesto u umetnosti i ta odluka ne bi trebalo da bude povod za bilo čiji ponos. Isto kao što to nisu ni one izbeglice na Rosijevoj Lampeduzi o čiju se nesreću slavni italijanski dokumentarista tako brižno i po sebe profitabilno očešao iako su mu, razume se, namere bile i ostale isključivo altruističke.

 

Ostale važnije nagrade

Nagrada „Alfred Bauer“ za film koji pokreće nove perspektive: „Uspavanka žalosnoj misteriji“ – Filipini

Nagrada za režiju: Mija Hansen-Love za film „Budućnost“ – Francuska

Nagrade za najbolje glumce: Tunižanin Mažd Mastura („Hedi“) i Dankinja Trine Dirholm („Komuna“)

Nagrada za scenario: Tomaš Vasilevski za film „Sjedinjene države ljubavi“ – Poljska

Nagrada za najbolji debitantski film: „Hedi“ – Tunis

[/restrictedarea]