MOŽE LI VATIKAN NAĆI SPAS U PRAVOSLAVLJU

Piše FILIP RODIĆ

U Havani su se 12. februara prvi put od crkvenog raskola 1054. godine i od uspostavljanja autokefalne Ruske pravoslavne crkve 1448. godine susreli, izgrlili i izljubili (tri puta) jedan pravoslavni patrijarh i jedan katolički papa. Možda bi neko pomislio da su vreme, mesto i način susreta ove dvojice ljudi proizvod slučajnosti, ali to tako nije, niti bi moglo biti. Ništa u vezi sa susretom kakvog nije bilo u poslednjih skoro hiljadu godina ne može biti slučajno. Takođe, treba imati na umu da tema susreta nisu bile teološke razlike nego mogućnosti zajedničkog suprotstavljanja opasnostima koje donosi moderan svet

Patrijarh Ruske pravoslavne crkve Kiril i poglavar katoličke crkve papa Francisko susreli su se i zagrlili na Trgu Revolucije u Havani, tik ispod ogromnog portreta jednog od vođa kubanske i latinoameričke revolucije Ernesta Če Gevare. Ruski patrijarh i papa nisu se sreli ni u Vatikanu, niti u Trojstvenoj lavri Svetog Sergeja, duhovnom centru ruske crkve. Objašnjavajući zašto Kuba kao mesto ovog istorijskog događaja, patrijarh Kiril je rekao da ova zemlja s jedne strane ima snažnu katoličku tradiciju, ali je u stvarnosti sekularna, komunistička država, a s druge strane, geografski je izdvojena iz Evrope, pa omogućava da se sa distance sagledaju istorijske podele i sukobi pravoslavlja i katolicizma. „Izbor Kube za naš susret je predstavljao poruku: da, svesni smo svoje teške prošlosti, ali ostavićemo je po strani, sada je važno da se zajedno zagledamo u budućnost“, rekao je Kiril. Svestan i racionalan izbor Kube možda leži u ovim motivima, ali u domenu podsvesnog, metafizičkog verovatno se krije simbolika susreta na Trgu Revolucije, ispod slike jednog od najčuvenijih svetskih revolucionara – ona ukazuje na potrebu revolucije u društvu, više na Zapadu koji moralno i duhovno truli, nego na Istoku, kao i toga da kada su poslednji put SAD i Rusija bili u ovako zategnutim odnosima i kada je svet, kao i danas, strahovao od rata, to je bilo na Kubi – ona je dugo označavala suprotstavljenost dva bloka.

Ovaj susret održan je i u trenutku kada je hrišćanstvo ugroženo ne samo na duhovnoj i moralnoj ravni nego i fizički. Važno je imati na umu da se poglavari istočne i zapadne crkve nisu sastajali ni kada su turski, islamski, osvajači bili pred kapijama Beča 1683, niti ikada ranije ili kasnije kada je hrišćanska civilizacija bila ugrožena, nego upravo sada. Za razliku od njih, na primer, car Aleksandar I sastao se s Napoleonom u Tilzitu 1807, pre imperatorove invazije na Rusiju 1812, Nikolaj II sa kajzerom Vilhelmom pred Prvi svetski rat, dok se Leonid Brežnjev sastajao sa Džeraldom Fordom i Ričardom Niksonom.

Opšte je mesto da pravoslavci katolicizam povezuju sa problemima, jadom i nesrećom. Katoličanstvo je i u Rusiju, i u druge pravoslavne zemlje dolazilo s invazijama. Od tevtonskih upada preko napada Poljaka na Rusiju, do već pomenutog Napoleona koji je katoličku Evropu doveo sve do Moskve. Da ne pominjemo ustaške zločine nad pravoslavnim Srbima koji su imali blagoslov brojnih katoličkih sveštenika ili zločine ukrajinskih, beloruskih i drugih unijata nad pravoslavnim Slovenima svih nacionalnosti. Uprkos svemu ovome, međutim, došlo je do ovog istorijskog susreta i to baš u ovom trenutku. Šta to znači? Šta se promenilo?

 

POLITIČKI DIJALOG VERSKIH VOĐA Rezultat susreta je zajednička deklaracija koju su potpisala dvojica verskih poglavara. Karakter ove deklaracije nije teološki niti u najmanjoj meri. Dijalog o teološkim razlikama između pravoslavnih i katolika vodi se u okviru Međunarodne komisije za dijalog između Rimokatoličke crkve i svih pravoslavnih crkava, i za njega nije potreban susret na najvišem mogućem nivou. Ovaj susret za cilj nije imao pronalaženje zajedničkih tačaka za saradnju u duhovnoj, nego u materijalnoj, svetskoj sferi u kojoj se obe crkve, više ili manje, osećaju ugroženo. Pre svega tu je pitanje stradanja, odnosno genocida koji se nad hrišćanima sprovodi na Bliskom istoku. Skrnave se oltari, hrišćani su progonjeni zbog svoje vere kao i u ranim vekovima hrišćanstva, izbacivani iz svojih manastira i domova i ubijani. Islamski teroristi spaljuju hramove, skrnave ikone, zlostavljaju pravoslavce, katolike, kopte. Hrišćane u ovom delu sveta u ovako tragičnu situaciju doveli su upravo zapadni lideri svojom neokonzervativnom/ neoliberalnom intervencionističkom politikom čiji je glavni cilj bilo svrgavanje sekularnih, socijalističkih režima na Bliskom istoku i u Severnoj Africi koji su, iako autoritarni, štitili hrišćane i zabranjivali verski ekstremizam.

Najočigledniji primer je Irak. Činjenica je da su hrišćani tamo bili zaštićeni i da je dugogodišnji drugi čovek režima, zamenik premijera i šef diplomatije Tarik Aziz bio posvećeni hrišćanin. Rezultat invazije koju je predvodio samoproklamovani veliki hrišćanin Džordž Buš je takav da je Irak postao propala država u kojoj su nasilni džihadisti iskoristili haos i počeli da ubijaju brojne hrišćane koji su pod „zlim“ Sadamom Huseinom uživali sva prava. Pre pojave Islamske države jedan od najgorih pojedinačnih incidenata bio je pokolj oko 60 ljudi, učesnika na nedeljnoj misi u Bagdadu oktobra 2010. godine. Ovo se potom preslikalo i na Libiju i na Siriju, koja je dom jednoj od najstarijih hrišćanskih zajednica na svetu. Pored toga što je (indirektno) isprovocirao ovakvo stanje, Zapad je vrlo nevoljan da govori o gnusnoj sudbini bliskoistočnih hrišćana, za razliku od Putina koji ne samo da neretko ukazuje na ovaj problem već preduzima i konkretne mere da zaštiti ugroženo hrišćansko stanovništvo. Ovoga je papa Francisko svestan i jasno mu je da će njegov poziv za zaštitu katoličke pastve na Bliskom istoku pre čuti Putin, nego bilo koji od zapadnih, katoličkih lidera. A preko koga će najbolje poslati tu poruku – preko čoveka koga Putin javno poštuje i sluša – patrijarha Kirila.

Zbog svega toga ne čudi što dominantno mesto u zajedničkoj deklaraciji ima poziv upućen svetskim vođama da spreče „potpuno istrebljenje“ hrišćana na Bliskom istoku. „Naš pogled mora prvo da se okrene ka regionima sveta gde su hrišćani žrtve progona. U mnogim zemljama Bliskog istoka i Severne Afrike čitave porodice, sela i gradovi sa našom braćom i sestrama potpuno su istrebljeni“, navodi se u deklaraciji.

 

DEKRISTIJANIZACIJA DRUŠTVA Dvojica verskih vođa razgovarala su i o problemima sa kojim se hrišćanstvo susreće na Zapadu i u modernom društvu. Patrijarh Kiril i papa Francisko ocenili su u zajedničkoj deklaraciji da je „u mnogim zemljama očigledna kriza porodice“ i izrazili „žaljenje“ što se „drugi oblici suživota stavljaju na isti nivo“ kao brak muškarca i žene. „Pravoslavni i katolici dele isti koncept porodice… Porodica je zasnovana na braku, činu slobodne volje i verne ljubavi muškarca i žene. Njihovu zajednicu kruniše ljubav i uči ih da jedno drugo prihvataju kao poklon“, navodi se i dodaje da je „ovaj koncept zasnovan na biblijskoj tradiciji očinstva i materinstva kao različitim ulogama muškarca i žene u braku, što se danas briše iz javne svesti“. Govoreći posle sastanka patrijarh Kiril bio je još direktniji i jasniji. „Čvrsto verujem da bi trebalo zajedno da radimo na tome da naše društvo spasemo od dekristijanizacije, jer suočeni sa sve većim ateističkim pritiskom, koji je u nekim zemljama postao vrlo agresivan, hrišćani bivaju istisnuti iz javnog života. Možemo reći da su hrišćani danas u vrlo nezavidnom položaju u mnogim razvijenim zemljama. Hrišćani su pod pritiskom. Posebno u pokušajima da se ograniči njihova verska sloboda u javnom prostoru. Sve to ukazuje da imamo posla sa opasnom, kritičnom situacijom za hrišćansku stvarnost, hrišćansko prisustvo. Mislim da je sastanak sa papom Franciskom došao u pravom trenutku kako bismo detaljno i sveobuhvatno razgovarali o ovom problemu i došli do zajedničkog stava iznetog u deklaraciji“, rekao je patrijarh Kiril. Njegove reči mogu se protumačiti kao znak solidarnosti i zabrinutosti za dobrobit svoje hrišćanske braće katoličke veroispovesti, a ne toliko kao briga za sopstvenu pastvu. S jedne strane, Ruska pravoslavna crkva, kao i mnoge druge pravoslavne crkve, u usponu je i vaskrsava. Otvaraju se novi manastiri i podižu novi oltari, sve je više pravoslavnih bogoslovija i objavljuju se brojna teološka dela. Posle 1991. godine i pada komunizma, crkva je oživljena i obnavlja svoj uticaj u društvu, pravoslavna misao se vratila među ljude, a sve ovo zapečaćeno je vrlo bliskim odnosom ruske vlasti, pre svega predsednika Vladimira Putina, sa pravoslavljem. S druge strane, zapadno hrišćanstvo i hrišćanstvo na Zapadu, pre svega u Evropi i SAD, u dubokoj je krizi. Dominantna liberalna ideologija u ovom delu sveta izbacila je Hrista iz duše svog naroda na svim nivoima, od toga da je politički nekorektno Božić nazivati imenom, nego bezlično „praznikom“, preko legalizacije istopolnih brakova do masovne ateizacije i materijalizacije društva što vodi gubitku svih duhovnih vrednosti i nihilizam – to je i razlog zbog kog se sve više izgubljenih Evropljana u potrazi za nečim višim i vrednijim od ovozemaljskog života odriče svojih korena i tradicije, te okreće islamu. Ne samo da se na Zapadu dižu novi hramovi novcu ili Alahu već se i više vekova stare crkve ruše ili im se menja namena.

Patrijarh Kiril je, posle susreta sa papom, u tom kontekstu ukazao na činjenicu da se isti zakoni i zapovesti koje poštuju hrišćani mogu naći i u islamu, pa čak i u sekularnom humanizmu, odnosno da su postojali u određenoj etapi razvoja sekularnog humanizma. „Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima pominje ljudski moral kao okvir koji ograničava ljudska prava. U današnjem svetu, međutim, ljudski moral više nije ograničavajući faktor za ljudsku slobodu. Nažalost, danas se udaljavamo od stvari koje su nas oduvek ujedinjavale na najdubljem ontološkom nivou. Uveren sam, da ako se ovakav trend nastavi, perspektiva čovečanstva, našeg sveta, izgleda veoma loše“, rekao je Kiril i dodao da je uveren da je njegov susret sa papom makar u određenoj meri doprineo izgradnji budućeg moralnog konsenzusa među ljudima.

 

ZAMENA POZICIJA Iz svega ovoga može se zaključiti da je Kiril tokom sastanka pod svojim nogama imao čvršće tle i dominantniju poziciju, ali da je nije zloupotrebio već je papi i njegovim problemima prišao na „bratski, hrišćanski“ način. Situacija u kojoj se nalaze hrišćani na Istoku i oni na Zapadu, omogućila je Kirilu da zaštiti interese svoje crkve. To je najočiglednije oko pitanja prozelitizma i Ukrajine. Dok je katolička crkva već vekovima unazad težila da se proširi na istok i pravoslavne narode podredi katoličanstvu bilo kroz prelazak u zapadnu veru, bilo kroz unijaćenje, papa Francisko se tokom susreta sa Kirilom odrekao ovog modela i u zajedničkoj deklaraciji se jasno navodi da katolička crkva odustaje od bilo kakvog prozelitizma. Može se pretpostaviti da je ovo bio ustupak koji je Francisko morao dati Kirilu za njegovu podršku u svetu ne baš naklonjenom katoličanstvu. „Pravoslavni i katolici povezani su ne samo zajedničkom tradicijom crkve u prvom milenijumu nego i misijom propovedanja Hristovog jevanđelja u današnjem svetu. Ova misija zahteva međusobno poštovanje za članove hrišćanskih zajednica i isključuje bilo kakav oblik prozelitizma“, navodi se u deklaraciji i dodaje da pravoslavna i katolička crkva „nisu konkurenti već braća“, te da taj „koncept mora voditi sve međusobne akcije“. Odbačeno je i unijaćenje: „Nadamo se da će naš sastanak dovesti do pomirenja kakve god napetosti da postoje između grko-katolika i pravoslavnih. Danas je jasno da je pređašnji model ’unijaćenja’, kao sjedinjavanja jedne zajednice drugoj odvajanjem od njene crkve, nije način da se ponovo uspostavi jedinstvo“, piše u deklaraciji uz ogradu da treba dozvoliti opstanak zajednicama nastalim na ovaj način. U vezi crkve u Ukrajini otišlo se korak dalje – Vatikan je odbacio bilo kakvu podršku otpadnicima od Ruske pravoslavne crkve. „Nadamo se da će šizma među pravoslavnim vernicima u Ukrajini biti prevaziđena pomoću postojećih kanonskih normi i da će pravoslavni hrišćani Ukrajine živeti u miru i harmoniji, čemu će doprineti katoličke zajednice u ovoj zemlji.“

Razlika u uporištu koju ima Kiril i onog koje uživa Francisko bila je evidentna i u načinu na koji je susret predstavljen javnosti. Dok su zapadni mediji ovaj istorijski trenutak, na koji se čekalo skoro hiljadu godina, ili ignorisali ili se potrudili da ga pogrešno interpretiraju, u Rusiji je ovo bila udarna vest. Tako je, na primer, na dan susreta „Njujork tajms“ papu Franciska stavio na naslovnu stranu svoje veb-stranice, ali najavljujući njegovu posetu Meksiku, dok nijedna reč nije bila posvećena susretu s patrijarhom Kirilom. Nije pomenut ni progon hrišćana i drugih manjinskih verskih grupa u Siriji. „Vašington post“ je imao sličan pristup ignorišući gotovo u potpunosti to šta su poglavari pravoslavne i katoličke crkve imali da kažu, posebno u odnosu na verski progon. Neki američki i zapadni mediji, o čemu piše Entoni Salvia, bivši savetnik zamenika američkog državnog sekretara u administraciji Ronalda Regana, otišli su i korak dalje ukazujući da je papa Francisko susretom s patrijarhom Kirilom dozvolio da ga Kremlj izmanipuliše. Ovakvi navodi, piše on, „ukazuju na prioritet onih na Zapadu koji se protive prijateljstvu i pomirenju s Rusijom; oni umesto toga hoće da zaseju seme razdora između dva dela Starog kontinenta, latinskog Zapada i vizantijskog Istoka“.

Iako je susret dvojice verskih poglavara, kao što smo rekli, bio više politički nego teološki, poslata poruka nije politička već moralna i duhovna i očekuje se da će značajno uticati na način na razvijanja društva i međuljudskih odnosa. Duhovni i moralni faktor u društvenim pitanjima od ključnog su značaja kada treba izbeći nadolazeći rat ili rešavati postojeće sukobe. To je verovatno i više od političkih inicijativa. Ukoliko crkvene zajednice, podeljene skoro hiljadu godina, pokažu da su u stanju da prevaziđu svoje razlike, one pružaju snažno svedočanstvo svetu koje je teško ignorisati. Ovo pomirenje pruža nadu u mogućnost mira i pomirenja koje nijedan politički sistem ne bi mogao da obezbedi. Podela između katolika i pravoslavnih vekovima je stvarala razdor između Zapadne i Istočne Evrope. Dovodeći ovu podelu u pitanje u sferama u kojima su obe crkve u saglasju, možda patrijarh Kiril i papa Francisko mogu da postave temelje za istinski panevropsku hrišćansku društvenu agendu