Jedni u zavetrini, drugi sa „Zavetnicima“

Dželat sa posebnim pravima: Ko i zašto veruje da je NATO „dobra vila“ i zaštitnik Srba?

Piše Nataša Jovanović

U subotu, 20. februara ove godine, Srbija je progovorila, onako kako je to njen slobodarski narod uvek činio: direktno, na ulici, glasno i sa činjenicama. Najuticajniji mediji nisu zabeležili ovaj masovni skup protiv NATO-a, koji je, nažalost, pogrešnom odlukom stekao status zaštićene okupatorske sile

Šta Srbiju može da spasi u ovom trenutku? Velika, iznenadna i blagorodna kiša nacionalnog ponosa, povratak nacionalnoj državi i njenim temeljnim vrednostima.

Upravo to se desilo 20. februara ove godine, kad je veliki, za sadašnje uslove pod medijskom blokadom, velike proteste, organizovala grupa osvešćenih Srba, predvođena mladim ljudima koji su se pre samo četiri godine pojavili na javnoj sceni sa svojim pokretom Srpski sabor „Zavetnici“.

DA LISICA ČUVA KOKOŠKE? Ispred Predsedništva Republike Srbije narodni miting, sazvan povodom ratifikacije i usvajanja Zakona o saradnji Srbije i NATO-a, otvoren je rečima portparola „Zavetnika“ Milice Đurđević da je Zakon o saradnji sa Alijansom čin veleizdaje i potpisivanje okupacije, uz najavu da je ovo veliko okupljanje u centru Beograda tek početak otpora okupaciji. Usledilo je skandiranje „Srbija–Rusija, ne treba nam Unija“ i „Nećemo u NATO“.

Hiljade ljudi nosilo je transparente sa natpisima: „Nije Srbija NATO kolonija“ i „Ubijali ste nam decu“, kao i fotografije male Milice Rakić i predsednika RF Vladimira Putina. Ikonografija skupa je bila toliko rečita da je ovaj miting mogao da se održi bez ijedne izgovorene reči. Broj prisutnih prevazišao je sva očekivanja.

[restrictedarea]

Ka zgradi Predsedništva Srbije pristizale su kolone ljudi, predstavnici patriotskih stranaka i udruženja, ljudi svih starosnih dobi, pojedinci sa decom, neki čak gurajući dečja kolica…

U prvi redovima nedokučivi, neobični, mladi ljudi, nastali na barikadama i Gazimestanu, svi zbog jednog okupljeni iz različitih gradova, bistrih očiju, oznojenih čela. Među ovim čoporom na čelu protesta, ujedinjenim nacionalnom idejom kao urođenim belegom, nije se osećala zloba, samo prepoznata važnost trenutka i potreba da se kaže ne.

Sa skupa su poruke poslali i mladi ljudi sa Kosova i iz Crne Gore, dok je predsednik Udruženja srpskih veterana i dobrovoljaca Slavko Nikić zatražio od predsednika Nikolića da odobri bazu ruskoj vojsci na Pešteru ne manju od američkog Bondstila.

U trenutku kada iz hiljade grla dopire uzvik „Ustanak“, govornici pritrčava nekoliko ljudi sa mobilnim telefonima. Na sajtu Srbin.info osvanula je vest da Rusija zahteva da policija ne rastura demonstracije. Dve kolone policije povlače se ka zgradi „Mekdonaldsa“ na Terazijama. „Ne bih ni pljunuo tamo“, komentariše mladi Zavetnik. Nekoliko sati kasnije sajt je oboren.

Protest protiv imuniteta datog NATO-u od strane srpskog parlamenta izazvao je opravdani bes građana koji su tog dana izašli da kažu ono o čemu se do danas „glasno ćuti“: ne može jedna mala, ali hrabra država, koju je NATO satirao zlog proleća 1999. godine, da gleda kako „izabrani predstavnici naroda“ izglasavaju u parlamentu kapitulaciju, a predsednik je potpisuje.

Ovaj put zamaskiran u odelo prijatelja i, eto čuda, zaštitnika Srba na Kosovu i Metohiji. Da lisica čuva kokoške! Pre nego što su postali „saveznička armija“, takozvana OVK je usred Vašingtona, u američkom Kongresu, zvanično bila proglašena terorističkom organizacijom. Tako je i bilo sve do kraja druge polovine devedesetih, da bi 1999. godine, uz pomoć CIA na terenu (slučaj „Račak“ i slučaj „Voker“), dojučerašnje ubice i teroristi postali najbolji prijatelji najveće sile. U bratimljenje je do grla bila umešana čitava vojska američkih diplomata i špijuna. Ali od tada do danas promenilo se mnogo štošta.

NATO, taj najveći saveznik i zaštitnik albanskog separatizma i terorističkih tekovina OVK, brinuće, u stvari, o daljoj izolaciji preostalih Srba na Kosovu i Metohiji…

Kolona se zaustavila ispred spomenika cara Nikolaja da iskaže zahvalnost i oda počast. Nedavno je sam ambasador Čepurin izjavio da Srbi više vole cara Nikolaja i od samih Rusa.

ČISTO LICE „ZAVETNIKA“ Reka ljudi koja se toga dana slivala ulicama Beograda ka zgradi Ambasade RF uglas je uzvikivala „Ne damo te Kosovo“. Mnogi su zaboravili da je u svesti svakog Srbina Kosovo metafora za poslednju odluku. Zbog tih uzvika i pesme „Vidovdan“, koja se orila iz grla okupljenih, valjda su se i stanari okolnih zgrada u centru grada osmelili da izađu na prozore sa tri dignuta prsta i srpskom trobojkom kako bi pozdravili kolonu.

Oni koji su privremeno, samo privremeno ostali bez reči posle potpisivanja Briselskog sporazuma, ratifikovanja SOFA i IPAP sporazuma, ovaj put su progovorili. Urlik se čuo mnogo dalje nego što su to mogli da zamisle oni koji su sa televizijskih ekrana popovali o nužnosti predaje institucija, o nužnosti potpisivanja Zakona o legimitimitetu. Nešto je provalilo iz naroda…

Predsednik „Zavetnika“ Stefan Stamenkovski poveo je okupljene ulicama Beograda uz reči da je pokrenut nezaustavljiv talas promena koje više niko ne može da zaustavi.

Istog dana, kada je skup održan dvoje srpskih državnih službenika, talaca ISIS-a u Libiji, ubijeno je u vazdušnom napadu udruženih NATO snaga. Biće to povod da portparol ruskog Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova podseti da se pogibija službenika srpske ambasade u Libiji dešava na pozadini pokušaja da Zapad istu tu Srbiju uvuče u NATO. „Svojevrsno nametanje stokholmskog sindroma“, ocenila je Zaharova.

Možda je upravo i ovo besprizorno ubistvo probudilo Srbiju iz opasnog dremeža 20. februara ove godine.

U atmosferi kad postoji, makar i prividna, opšta saglasnost sa političkom idejom da Srbija „mora“ svoj put da gradi na građanskoj državi, liberalnom kapitalizmu i odsustvu najvećeg dela nacionalnog i državnog suvereniteta, 10.000 ljudi uzvikuje parole  protiv saradnje sa NATO.

„Ovim činom suspendovana je proklamovana neutralnost i otvoreno ugrožen suverenitet naše zemlje. Ovog trenutka Vlada je stavila svoj mandat van snage. Ne mogu oni koji su platili svojim zdravljem i životima svojih najbližih da se pomire sa činjenicom da će čizma ovog porobljivača ući u Srbiju, ovaj put uz odobrenje njenih najviših predstavnika. Neću da ćutim i pozdravljam ubice naše braće, dece i roditelja kojih je puna onkologija“, kaže sredovečna žena, viša medicinska sestra,  koja je i sama, kako priznaje u neformalnom razgovoru, pre nekoliko godina otkrila da boluje od raka.

MONSTRUOZNA ZAMISAO Ovaj snažan, veliki protest 10.000 ljudi protiv NATO-a pokazao je i to da Srbija nema tzv. nacionalni front, nacionalnu opoziciju, da je ona prirodno bila odsutna, jer već godinama živi u kolaboraciji sa svakom vlašću. „Zavetnici“ su pokazali svoje čisto lice i jasne namere da na predstojećim izborima uđu u parlament i utiču na neizbežne promene za kojima srpsko društvo vapi…Čini se da je raznolika masa, koju su sačinjavali i mladi i stari i levo i desno orijentisani, upravo to prepoznala.

Protestu su prisustvovali i brojni bivši oficiri, podoficiri i „građanska lica“ na službi u nekadašnjoj Jugoslovenskoj narodnoj armiji. Srbija, ali i Beograd kao glavni grad svih njihovih domovina, postali su pravi mobilni kontejner za odlaganje. Sudbina ovih ljudi, u skladu sa evrocentričnim teorijama, priča je koju ne treba pominjati ili treba, ali u nuždi. Klicanju generalu Ratku Mladiću na protestu pridružili su se i ovi ljudi.

U pauzama skandiranja na skupu i tokom šetnje moglo se čuti živo komentarisanje prisutnih o ingerencijama koje je NATO dobio potpisanim Zakonom.

„U državama gde NATO ima ovakav status lokalno pravosuđe nema nikakva prava. Mnogo ubica, silovatelja, klasičnih razbojnika, raznih psihopata i brutalnih saobraćajnih prestupnika, koji su gazili svakoga ko im se našao na putu, niko nije mogao da procesuira jer rade u jedinicama NATO-a i zaštićeni su specijalnim imunitetom koji sada uživaju i u Srbiji. Sloboda da ubijaju, kako u osvajačkim ratovima tako i u miru, za njih je neprikosnoveno pravo!“, ističe Danijel Igrec, mladi pravnik iz Slovenije koji se, kako kaže, pre nekoliko godina pridružio „Zavetnicima“.

Možda najčešće pominjano ime u ovoj narodnoj šetnji bilo je ime predsednika Slobodana Miloševića. Vremešni čovek koji je očito sam došao na protest, više za sebe, vikao je: „Skoro isti dokument poturen je predstavnicima ondašnje SRJ, pa ga niko nije ni dotakao, a ne potpisao. Zašto sada?“

Sećanje je još živo. Niko od prisutnih nije zaboravio da je zbog odbijanja da NATO vojnik slobodno hara Srbijom i počelo bombardovanje 1999. godine.

Pale su velike žrtve, ljudske i materijalne. Zločinac je shvatio da nije pobedio čak ni kad je potpisan takozvani Kumanovski sporazum. Trebalo je smisliti nešto bolje i sačekati nekoga ko je spreman da „zamoli“ NATO da se vrati. Ova monstruozna zamisao ostvarena je izglasavanjem u srpskom parlamentu i jednim potpisom. Njene posledice tek će da nastupe. I političke i svake druge.

U dugoj koloni šetnja je zaustavljena kod Ambasade RF, gde je predato pismo u kojem se ističe da usvajanje Zakona o saradnji sa NATO od strane vlasti u Srbiji nije u skladu sa većinskom voljom srpskog naroda. Skup je završen pozivom da svi prisutni krenu ka Hramu Svetog Save i upale sveće za postradale od NATO bombi.

Nečuveno je čak i u savremenim evropskim društvima da ovoliki skup od oko 10.000 ljudi ne zabeleži nijedan od većih i uticajnijih medija u Srbiji. Ako je i pomenut na sajtu „Blica“ i B92, recimo, broj prisutnih znatno je umanjen. Njihove „procene“ kretale su se od nekoliko stotina do nekoliko hiljada ljudi, dok je poslanik SNS Dragan Šormaz za televiziju N1 istakao da je na Anti-NATO protestu bilo manje građana nego na skupu lovačkih udruženja. S druge strane, ruski mediji su ovom skupu posvetili veliku pažnju, pa su tako Rusi u Voronježu i Ivanovu bili bolje informisani o dešavanjima na ulicama Beograda od Srba u Užicu ili Somboru.

Poziv za skup nije objavljen ni na jednom mediju, nije podržan od strane nijedne strane ambasade, nije postojala logistička ili materijalna podrška… Ovaj put pobedile su društvene mreže.

DŽELAT NEMA PRAVO NA IMUNITET U međuvremenu Pravni savet Srpskog sabora „Zavetnici“ podneo je inicijativu za ocenu ustavnosti Sporazuma o saradnji sa NATO i najavio sledeći skup zakazan za 4. mart u Nišu. Nakon toga veliki protest održaće se 27. marta na ulicama Beograda. U međuvremenu je pred početak predavanja šefa Delegacije EU u Srbiji Majkla Devenporta na Fakultetu političkih nauka nekoliko studenata uzvikivalo: „Okupacija, ovo nije demokratija, mi smo prisiljeni na vas!“…

Jednom na ovakav način iskazana nezadovoljstva kasnije eksplodiraju kao kasetna bomba, na više mesta odjednom…

Smrt jednog čoveka je tragedija, a smrt miliona statistika, rekao je Staljin svojevremeno. Srbija pamti pojedinačne žrtve NATO bombardovanja, a statistika govori o desetinama hiljada ljudi obolelih od karcinoma ili umrlih zbog osiromašenog uranijuma koji je NATO izdašno sipao po glavama žrtava. Zašto Beograd nije masovno ustao 20. februara? Ko se to stidi slobode, ko beži od istine, kome je važnija jedna investicija od 1.000 istina o groznom porobljavanju ove nacije? Na sva ova pitanja ubrzo će sam život dati odgovor.

Srbija ima staro stanovništvo. Od njih se i ne očekuje da menjaju društvo, ali mladi ljudi iz „Zavetnika“ koji su izašli 20. februara imaju pravo da ga učine boljim. Protest 20. februara jasno je rekao da „Dželat nema pravo na imunitet.“

[/restrictedarea]