Једни у заветрини, други са „Заветницима“

Џелат са посебним правима: Kо и зашто верује да је НАТО „добра вила“ и заштитник Срба?

Пише Наташа Јовановић

У суботу, 20. фебруара ове године, Србија је проговорила, онако како је то њен слободарски народ увек чинио: директно, на улици, гласно и са чињеницама. Најутицајнији медији нису забележили овај масовни скуп против НАТО-а, који је, нажалост, погрешном одлуком стекао статус заштићене окупаторске силе

Шта Србију може да спаси у овом тренутку? Велика, изненадна и благородна киша националног поноса, повратак националној држави и њеним темељним вредностима.

Управо то се десило 20. фебруара ове године, кад је велики, за садашње услове под медијском блокадом, велике протесте, организовала група освешћених Срба, предвођена младим људима који су се пре само четири године појавили на јавној сцени са својим покретом Српски сабор „Заветници“.

ДА ЛИСИЦА ЧУВА КОКОШКЕ? Испред Председништва Републике Србије народни митинг, сазван поводом ратификације и усвајања Закона о сарадњи Србије и НАТО-а, отворен је речима портпарола „Заветника“ Милице Ђурђевић да је Закон о сарадњи са Алијансом чин велеиздаје и потписивање окупације, уз најаву да је ово велико окупљање у центру Београда тек почетак отпора окупацији. Уследило је скандирање „Србија–Русија, не треба нам Унија“ и „Нећемо у НАТО“.

Хиљаде људи носило је транспаренте са натписима: „Није Србија НАТО колонија“ и „Убијали сте нам децу“, као и фотографије мале Милице Ракић и председника РФ Владимира Путина. Иконографија скупа је била толико речита да је овај митинг могао да се одржи без иједне изговорене речи. Број присутних превазишао је сва очекивања.

[restrictedarea]

Ка згради Председништва Србије пристизале су колоне људи, представници патриотских странака и удружења, људи свих старосних доби, појединци са децом, неки чак гурајући дечја колица…

У први редовима недокучиви, необични, млади људи, настали на барикадама и Газиместану, сви због једног окупљени из различитих градова, бистрих очију, ознојених чела. Међу овим чопором на челу протеста, уједињеним националном идејом као урођеним белегом, није се осећала злоба, само препозната важност тренутка и потреба да се каже не.

Са скупа су поруке послали и млади људи са Косова и из Црне Горе, док је председник Удружења српских ветерана и добровољаца Славко Никић затражио од председника Николића да одобри базу руској војсци на Пештеру не мању од америчког Бондстила.

У тренутку када из хиљаде грла допире узвик „Устанак“, говорници притрчава неколико људи са мобилним телефонима. На сајту Србин.инфо осванула је вест да Русија захтева да полиција не растура демонстрације. Две колоне полиције повлаче се ка згради „Мекдоналдса“ на Теразијама. „Не бих ни пљунуо тамо“, коментарише млади Заветник. Неколико сати касније сајт је оборен.

Протест против имунитета датог НАТО-у од стране српског парламента изазвао је оправдани бес грађана који су тог дана изашли да кажу оно о чему се до данас „гласно ћути“: не може једна мала, али храбра држава, коју је НАТО сатирао злог пролећа 1999. године, да гледа како „изабрани представници народа“ изгласавају у парламенту капитулацију, а председник је потписује.

Овај пут замаскиран у одело пријатеља и, ето чуда, заштитника Срба на Косову и Метохији. Да лисица чува кокошке! Пре него што су постали „савезничка армија“, такозвана ОВК је усред Вашингтона, у америчком Конгресу, званично била проглашена терористичком организацијом. Тако је и било све до краја друге половине деведесетих, да би 1999. године, уз помоћ ЦИА на терену (случај „Рачак“ и случај „Вокер“), дојучерашње убице и терористи постали најбољи пријатељи највеће силе. У братимљење је до грла била умешана читава војска америчких дипломата и шпијуна. Али од тада до данас променило се много штошта.

НАТО, тај највећи савезник и заштитник албанског сепаратизма и терористичких тековина ОВК, бринуће, у ствари, о даљој изолацији преосталих Срба на Косову и Метохији…

Колона се зауставила испред споменика цара Николаја да искаже захвалност и ода почаст. Недавно је сам амбасадор Чепурин изјавио да Срби више воле цара Николаја и од самих Руса.

ЧИСТО ЛИЦЕ „ЗАВЕТНИКА“ Река људи која се тога дана сливала улицама Београда ка згради Амбасаде РФ углас је узвикивала „Не дамо те Косово“. Многи су заборавили да је у свести сваког Србина Косово метафора за последњу одлуку. Због тих узвика и песме „Видовдан“, која се орила из грла окупљених, ваљда су се и станари околних зграда у центру града осмелили да изађу на прозоре са три дигнута прста и српском тробојком како би поздравили колону.

Они који су привремено, само привремено остали без речи после потписивања Бриселског споразума, ратификовања СОФА и ИПАП споразума, овај пут су проговорили. Урлик се чуо много даље него што су то могли да замисле они који су са телевизијских екрана поповали о нужности предаје институција, о нужности потписивања Закона о легимитимитету. Нешто је провалило из народа…

Председник „Заветника“ Стефан Стаменковски повео је окупљене улицама Београда уз речи да је покренут незаустављив талас промена које више нико не може да заустави.

Истог дана, када је скуп одржан двоје српских државних службеника, талаца ИСИС-а у Либији, убијено је у ваздушном нападу удружених НАТО снага. Биће то повод да портпарол руског Министарства спољних послова Марија Захарова подсети да се погибија службеника српске амбасаде у Либији дешава на позадини покушаја да Запад исту ту Србију увуче у НАТО. „Својеврсно наметање стокхолмског синдрома“, оценила је Захарова.

Можда је управо и ово беспризорно убиство пробудило Србију из опасног дремежа 20. фебруара ове године.

У атмосфери кад постоји, макар и привидна, општа сагласност са политичком идејом да Србија „мора“ свој пут да гради на грађанској држави, либералном капитализму и одсуству највећег дела националног и државног суверенитета, 10.000 људи узвикује пароле  против сарадње са НАТО.

„Овим чином суспендована је прокламована неутралност и отворено угрожен суверенитет наше земље. Овог тренутка Влада је ставила свој мандат ван снаге. Не могу они који су платили својим здрављем и животима својих најближих да се помире са чињеницом да ће чизма овог поробљивача ући у Србију, овај пут уз одобрење њених највиших представника. Нећу да ћутим и поздрављам убице наше браће, деце и родитеља којих је пуна онкологија“, каже средовечна жена, виша медицинска сестра,  која је и сама, како признаје у неформалном разговору, пре неколико година открила да болује од рака.

МОНСТРУОЗНА ЗАМИСАО Овај снажан, велики протест 10.000 људи против НАТО-а показао је и то да Србија нема тзв. национални фронт, националну опозицију, да је она природно била одсутна, јер већ годинама живи у колаборацији са сваком влашћу. „Заветници“ су показали своје чисто лице и јасне намере да на предстојећим изборима уђу у парламент и утичу на неизбежне промене за којима српско друштво вапи…Чини се да је разнолика маса, коју су сачињавали и млади и стари и лево и десно оријентисани, управо то препознала.

Протесту су присуствовали и бројни бивши официри, подофицири и „грађанска лица“ на служби у некадашњој Југoсловенској народној армији. Србија, али и Београд као главни град свих њихових домовина, постали су прави мобилни контејнер за одлагање. Судбина ових људи, у складу са евроцентричним теоријама, прича је коју не треба помињати или треба, али у нужди. Клицању генералу Ратку Младићу на протесту придружили су се и ови људи.

У паузама скандирања на скупу и током шетње могло се чути живо коментарисање присутних о ингеренцијама које је НАТО добио потписаним Законом.

„У државама где НАТО има овакав статус локално правосуђе нема никаква права. Много убица, силоватеља, класичних разбојника, разних психопата и бруталних саобраћајних преступника, који су газили свакога ко им се нашао на путу, нико није могао да процесуира јер раде у јединицама НАТО-а и заштићени су специјалним имунитетом који сада уживају и у Србији. Слобода да убијају, како у освајачким ратовима тако и у миру, за њих је неприкосновено право!“, истиче Данијел Игрец, млади правник из Словеније који се, како каже, пре неколико година придружио „Заветницима“.

Можда најчешће помињано име у овој народној шетњи било је име председника Слободана Милошевића. Времешни човек који је очито сам дошао на протест, више за себе, викао је: „Скоро исти документ потурен је представницима ондашње СРЈ, па га нико није ни дотакао, а не потписао. Зашто сада?“

Сећање је још живо. Нико од присутних није заборавио да је због одбијања да НАТО војник слободно хара Србијом и почело бомбардовање 1999. године.

Пале су велике жртве, људске и материјалне. Злочинац је схватио да није победио чак ни кад је потписан такозвани Кумановски споразум. Требало је смислити нешто боље и сачекати некога ко је спреман да „замоли“ НАТО да се врати. Ова монструозна замисао остварена је изгласавањем у српском парламенту и једним потписом. Њене последице тек ће да наступе. И политичке и сваке друге.

У дугој колони шетња је заустављена код Амбасаде РФ, где је предато писмо у којем се истиче да усвајање Закона о сарадњи са НАТО од стране власти у Србији није у складу са већинском вољом српског народа. Скуп је завршен позивом да сви присутни крену ка Храму Светог Саве и упале свеће за пострадале од НАТО бомби.

Нечувено је чак и у савременим европским друштвима да оволики скуп од око 10.000 људи не забележи ниједан од већих и утицајнијих медија у Србији. Ако је и поменут на сајту „Блица“ и Б92, рецимо, број присутних знатно је умањен. Њихове „процене“ кретале су се од неколико стотина до неколико хиљада људи, док је посланик СНС Драган Шормаз за телевизију N1 истакао да је на Анти-НАТО протесту било мање грађана него на скупу ловачких удружења. С друге стране, руски медији су овом скупу посветили велику пажњу, па су тако Руси у Вороњежу и Иванову били боље информисани о дешавањима на улицама Београда од Срба у Ужицу или Сомбору.

Позив за скуп није објављен ни на једном медију, није подржан од стране ниједне стране амбасаде, није постојала логистичка или материјална подршка… Овај пут победиле су друштвене мреже.

ЏЕЛАТ НЕМА ПРАВО НА ИМУНИТЕТ У међувремену Правни савет Српског сабора „Заветници“ поднео је иницијативу за оцену уставности Споразума о сарадњи са НАТО и најавио следећи скуп заказан за 4. март у Нишу. Након тога велики протест одржаће се 27. марта на улицама Београда. У међувремену је пред почетак предавања шефа Делегације ЕУ у Србији Мајкла Девенпорта на Факултету политичких наука неколико студената узвикивало: „Окупација, ово није демократија, ми смо присиљени на вас!“…

Једном на овакав начин исказана незадовољства касније експлодирају као касетна бомба, на више места одједном…

Смрт једног човека је трагедија, а смрт милиона статистика, рекао је Стаљин својевремено. Србија памти појединачне жртве НАТО бомбардовања, а статистика говори о десетинама хиљада људи оболелих од карцинома или умрлих због осиромашеног уранијума који је НАТО издашно сипао по главама жртава. Зашто Београд није масовно устао 20. фебруара? Ко се то стиди слободе, ко бежи од истине, коме је важнија једна инвестиција од 1.000 истина о грозном поробљавању ове нације? На сва ова питања убрзо ће сам живот дати одговор.

Србија има старо становништво. Од њих се и не очекује да мењају друштво, али млади људи из „Заветника“ који су изашли 20. фебруара имају право да га учине бољим. Протест 20. фебруара јасно је рекао да „Џелат нема право на имунитет.“

[/restrictedarea]