Javni linč javne reči

Za „Pečat“ iz Berlina Miroslav Stojanović

Ko izražava i saopštava „autentični glas naroda“ u izbegličkoj krizi: gotovo polovina građana Nemačke ne veruje u ono što kažu političari i živi u ubeđenju da su, uz to, mediji manipulisani i da – manipulišu

Našem „zemljaku“ Stanislavu (eto ime!) Tilihu, Lužičkom Srbinu i šefu pokrajinske vlade u (istočnonemačkoj) Saksoniji, nije ovih dana lako: Saksonija je uletela u naslove i udarne vesti domaćih i, posebno, stranih medija, kao „epicentar“ proključale ksenofobije koja potresa čitavu Nemačku, a ovde, u nekim slučajevima ide do brutalnog rasizma.

Za kancelarku Angelu Merkel to je „ona Nemačka“ u kojoj, kako je nešto ranije, ali u istom kontekstu, izjavila, ne bi želela da živi. „Naša zemlja“, upozorio je njen predstavnik za štampu Štefen Zajbert povodom najnovijih, eruptivnih izliva mržnje (Klausnic i Baucen) u Saksoniji, jeste „nešto drugo“. A ta „naša zemlja“, Nemačka drugačija od slike koja je iz ove dve varoši otišla u svet, zna, podsetio je i opomenuo Zajbert, u kancelarkino ime, da je, kad se radi o izbeglicama, reč o „ljudima u nevolji“, i prema njima se odnosi sa „dostojanstvom i saosećanjem“.

Doček paljevinama U Klausnicu je, da podsetimo, više od stotinu gnevnih meštana brutalno napalo autobus s izbeglicama, među kojima je bilo dece i žena, pokušavajući da silom spreči njihov dolazak u prihvatilište. Scene te svirepe „dobrodošlice“, uz pasivno i aktivno učešće policije, delovale su, zaista, šokantno. U Baucenu je masa s odobravanjem i neskrivenom zadovoljstvom posmatrala kako podmetnuti požar „guta“ zgradu upravo pripremljenu za migrante, ometajući vatrogasce da obuzdaju vatrenu stihiju.

Braneći energično onu bolju, svetliju Nemačku, od nasrtaja koji, očigledno nesustalo, dolaze s njene „mračne strane“ (metafora šefa države Joahima Gauka), Angela Merkel je nastavila da brani, uporno i odlučno, sopstvenu politiku „širom otvorenih vrata“ prema izbeglicama, uprkos sve žešćim otporima poteklim čak i iz redova njene stranke Hrišćansko-demokratske unije, posebno stranačke „posestrime“ (bavarske) Hrišćansko-socijalne unije (CSU), a ne samo iz ksenofobičnog nemačkog „tamnog vilajeta“.

[restrictedarea]

Gorke istine Dvostruka žrtva takve politike postao je, sticajem nesrećnih okolnosti, naš „zemljak“ s početka ove sumorne priče: Stanislav Tilih se našao na brisanom prostoru, između dve vatre, na nišanu i udaru žestoko suprotstavljenih strana. Iz mase demonstranata, pod „zastavom“ ksenofobične Pegide, pokreta „evropskih patriota za odbranu zapada od islamizacije“, koja se svake nedelje okuplja u pokrajinskoj prestonici Drezdenu, njegovo ime se izvikuje kao ime „izdajnika“ pošto nije s demonstrantima, dok oni, pod sloganom „mi smo narod“, eto, veruju da su, za razliku od političara, autentični glas naroda.

S druge strane, Tiliha, upravo ovih dana, povodom onoga što se zbivalo u Klausnicu i Baucenu, žestoko napadaju, posebno iz stranke Zelenih, tvrdeći da je dugo bagatelisao u svojoj pokrajini opasnost od ekstremne desnice.

U pokušaju da se odbrani, Tilih je, u jednom televizijskom intervjuu, rekao da nemačka javnost mora da se suoči sa „gorkim istinama“: odbrana demokratije nije pitanje samo političara i policije. To je posao i obaveza čitavog društva. Potrebno je daleko više civilne kuraži da bi se obuzdala ekstremna desnica. A ona je ovde, u njegovoj Saksoniji, našla snažno uporište još od devedesetih godina, nakon ujedinjenja. Pokrajinska vlada je, podsetio je Tilih, upravo zbog toga, osnovala posebno odeljenje u policiji za borbu protiv ekstremne desnice i  pokrenula brojne projekte kako bi ojačala civilno, građansko društvo. Ništa očigledno nije pomoglo. To je gorka istina.

 

Dve Nemačke Na pitanju šta je zaista „autentični glas naroda“ vodi se žestoka, i ogorčena bitka između one „dve Nemačke“. U toj borbi javna reč, ona politička i medijska, prolazi kroz dosad nečuveni javni linč: uz pomoć Interneta i društvenih mreža sve se podvrgava sumnji i opasno podriva poverenje u zvaničnu politiku i medije. Najnovija istraživanja pokazuju zabrinjavajući trend: gotovo polovina građana Nemačke ne veruje u ono što povodom izbegličke krize kažu političari i živi u ubeđenju da, uz to, mediji manipulišu i da su – manipulisani.

Okretanje ruskim medijima

„Njujork tajms“ u izveštaju iz Berlina (19. februar) konstatuje da su „pregrejane internetske rasprave postale metež pristrasnosti i predrasuda“, u kojima građani optužuju vladu i medije da ih lažu, pa se „okreću ruskim državnim medijima“ u potrazi za (pravim) informacijama.

Uticajni američki dnevnik podseća, nagoveštavajući kraj njene ere, da je žrtva ove atmosfere sama kancelarka. Njen rejting, koji se godinama činio nedodirljivim, drastično pada. Nekad središte nemačkog centrizma, sada je i sama Angela Merkel marginalizovana: osamdeset procenata nemačkih građana ne slaže se sa vladinom (njenom) politikom prema migrantima.

Pošto se sa poslednjeg samita lidera Evropske unije (18. i 19. februar) vratila praznih ruku – ni ovoga puta nije uspela da pridobije pristalice za njenu izbegličku politiku – političku sudbinu Angele Merkel mogli bi da odluče martovski izbori u tri nemačke pokrajine. Mnogi su, naime, uvereni da će to biti „referendum o njenoj politici“. Ali i o – budućnosti zemlje: upravo je, naime, u toku ozbiljno prekomponovanje političkog „reljefa“ u Nemačkoj.

 

Kraj (dosadašnje) demokratije Politikolozi su i pre izbegličke drame nagoveštavali „kraj demokratije kakvu poznajemo“. Dešava se ozbiljna erozija tradicionalnih partija (iako to nije samo nemački fenomen): dve velike (i uvek vladajuće, na smenu ili zajedno), stranke, Hrišćansko-demokratska unija (CDU) i Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD) izgubile su posle ujedinjenja više od polovine članstva. I to rastakanje se nastavlja. Procenat stranačkog članstva u ukupnom broju birača pao je u Nemačkoj ispod dva odsto, dok, s druge strane, raste dramatično nepoverenje prema političkim partijama iz kojih se stvaraju – vlade!

Još jedna sumorna činjenica: u sumraku velikih (vladajućih) partija, a jednim delom upravo i zbog njihove politike prema izbeglicama, osetno rastu akcije ultradesne, ksenofobične Alternative za Nemačku, koja se zalaže za zatvaranje granica i izgon migranata. Istraživanja javnog mnjenja (alarmantno) pokazuju da bi ova stranka mogla na predstojećim izborima u tri pokrajine da osvoji do petnaest odsto glasova (!), čime bi ostavila iza sebe Zelene i ozbiljno uzdrmala socijaldemokrate.

 

Udar na medije Ono što se zbiva sa tradicionalnim političkim strankama, s gubitkom uticaja i poverenja, događa se i sa etabliranim, doskora (veoma) uticajnim medijima: mediji su suočeni s pravim linčom gnevnih građana čiji nesputani bes se, već mesecima, izliva kroz pisma redakcijama i preko Interneta. Uz opasku da su novinari navikli da se njihov rad kritikuje, „Špigl“, koji se takođe našao na žestokom udaru, primećuje da je ovo što se sada događa nešto „sasvim novo“. Urednik najuticajnijeg nemačkog političkog magazina Markus Brauk konstatuje: reč je o novoj situaciji, i nesigurnosti, na koju novinari moraju naći (adekvatan) odgovor.

Jednostavne i olake optužbe, kakve su ranije često praktikovane, na račun ksenofoba i ekstremne desnice, očigledno ne pogađaju suštinu: nisu samo u ovom taboru, i s one „mračne nemačke strane“ uvereni da „mediji lažu“ – najčešće parole na uličnim protestima i u gnevnim porukama – da, u ime „političke korektnosti“, mediji prikrivaju istinu, u šta veruje sve više Nemaca.

To uverenje dobilo je potvrdu u slučaju Kelna: i mediji i vlast su sa (nedopustivim) zakašnjenjem od nekoliko dana saopštili, i to ne celovito, o zbivanjima u novogodišnjoj noći, na prostoru između (čuvene) Kelnske katedrale i glavne železničke stanice, kada su grupe razularenih migranata napasnički nasrtali na žene.

Gnevna čitateljka Tim povodom redakciji „Špigla“ poslala je pismo redovna čitateljka ovog magazina i još dva dnevnika Izolda Bek, u kojem je konstatovala da „više ne veruje novinarima“, uz gorki zaključak da u ovoj zemlji, od demokratije i slobode mišljenja, ništa ostalo nije: mediji pribegavaju, kada je reč o migrantima, manipulacijama kako bi „umirili ljude“. Za razliku od mnogih, koji su, takođe razočarani, otkazivali pretplatu, frau Bek to, poručila je, neće učiniti.

Slučaj razočarane, ali ne i izgubljene ljubavi, konstatovao je, u ovom slučaju, „Špigl“, čiji novinarski tim se upustio u istraživanje razloga (zabrinjavajućeg) naraslog nepoverenja u medije, koje ide u nekim slučajevima (posebno demonstracijama koje organizuje Pegida) do mržnje i fizičkog nasilja. Sledilo je upozorenje: mora se praviti razlika između onih koji uzvikuju da „mediji lažu“, napadajući, pri tome, novinare, verbalno i fizički, od onih koji se odnose s razložnom i naglašenom kritičnošću prema novinarskom poslu.

Širi se uverenje o „plaćenim medijima i novinarima“, od strane političkih partija i vlasti, koje prerasta u nesputane izlive mržnje, verbalnog i fizičkog nasilja. Kao „biblija“ onih koji su u to uvereni, koristi se knjiga „Kupljeni novinari“ (nalazila se na listi bestselera), bivšeg urednika najuticajnijeg nemačkog dnevnika „Frankfurter algemajne cajtunga“ Uda Ulfkotea, u kojoj se konstatuje da  je „sloboda štampe samo (velika) iluzija“ i da su „alfa novinari“ (samo) „produžena ruka novinarske NATO ispostave“.

Na udaru žestokih napada našla su se i najpoznatija nemačka novinarska imena (među njima i ovde povremeno spominjani i citirani Jakob Augštajn), s prvog fronta borbe protiv ksenofobije, netolerancije i rasizma. To je, očigledno, obeshrabrilo ne mali broj njihovih kolega koji se pitaju: isplati li se uopšte raspravljati sa čitaocima i televizijskim gledaocima koji ionako ne veruju medijima?

 

Internet i (reprezentativna) demokratija Oni pak koji veruju da novinarstvo, upravo u ovom času, i u ovakvim, nepovoljnim, okolnostima, mora pronaći odgovor kako bi povratilo uzdrmano poverenje, vide u Internetu izvestan problem: nesputana sloboda koju je doneo, rodila je, upozoravaju, i mnoge negative posledice.

U početku se rodila nada da bi Internet mogao da snažno demokratizuje proces informisanja i stvaranja javnog mnjenja: znanje, podaci i informacije biće oslobođeni svake kontrole. Taj san se umnogome ispunio: na jedan klik može se saznati, naučiti, informisati i raspravljati više nego ikada ranije. Uprkos tom obilju, i brzini dostupnosti svega i svačega, korisnik interneta često gubi iz vida celinu stvari i kompleksnost stvarnosti, „veštinu“ koju imaju novinari i novinarstvo, odvajajući bitno od nebitnog.

Tako je naraslo nepoverenje u medije otvorilo jednu kardinalnu temu: koliko je Internet promenio (reprezentativnu) demokratiju, kakva se praktikuje posle rata u Nemačkoj (njeni tvorci su se odlučili protiv direktne demokratije, iz straha da bi, zloupotrebljena, mogla opet da odvede u neka mračna vremena), u kojoj birači biraju, a izabranici odlučuju. I koliko je, uopšte, kompatibilan s demokratijom?

[/restrictedarea]