Finansijski genocid u Platonovoj zemlji

Homofobija kao novi psihodelikt

Za „Pečat“ iz Milana Dijego Fuzaro

Hajde da kažem otvoreno: u Grčkoj kojom upravlja Trojka i koja je podređena svetim zakonima duga, heteroseksualci i homoseksualci sada mogu slobodno da se venčaju, ali neće imati ni posao, niti garantovano zdravstveno osiguranje, zahvaljujući politici Trojke i paroli „to Evropa traži od nas“

Sada je i Grčka odobrila takozvane istopolne veze, sa 193 glasa za i 56 glasova protiv i kako reče Cipras: „Stavila tačku na period zaostalosti“, izvinivši se gejevima za prava uskraćena u prošlosti.

Ipak, kada je reč o Grčkoj, prirodno je pretpostaviti da su prioriteti nešto drugo; i da je „zaostalost“ na koju treba staviti tačku pre svega ona koja se tiče ekonomskog sistema koji je doveo, zbog duga i politike koju je namerno nametala Centralna banka, do pravog finansijskog genocida u Platonovoj zemlji.

Ukratko, ne bi bilo loše da se izvini ne samo za prava uskraćena u prošlosti već i za ona u sadašnjosti (zdravstvo i socijalna prava u prvom redu), i da radi aktivno da popravi situaciju. Niko ne može da porekne da Cipras nije u stanju da to uradi, uprkos tome što je imao priliku (u leto 2015). A onda, pošto nije bio sposoban da razvezuje ekonomski čvor i da se suprotstavi finansijsko-kapitalističkom nasilju, Cipras je odabrao put na kome daje i ono što mu se ne traži i na kome povija uši: istopolne građanske veze.

Uostalom, istopolne veze ne mogu ni da okrznu odnose sile, i štaviše, mogu biti dobar način odvraćanja pažnje mase, koja može poverovati da je to slika emancipacije i napretka, iako je stanje baš suprotno, jer je na delu vladavina bede i eksploatacije, ekonomskog nasilja i erozije socijalnih prava.

[restrictedarea]

Hajde da kažem otvoreno: u Grčkoj kojom upravlja Trojka i koja je podređena svetim zakonima duga, heteroseksualci i homoseksualci sada mogu slobodno da se venčaju, ali neće imati ni posao, niti garantovano zdravstveno osiguranje, zahvaljujući politici Trojke i paroli „to Evropa traži od nas“.

Građanska prava bez socijalnih prava su čista apstraktna formalnost. Prava emancipacija je u spoju građanskih prava i socijalnih prava, a ne u korišćenju građanskih prava kao alibija za sakrivanje i opravdavanje uništenja socijalnih prava.  Logika nametanja klasnih razlika – kako je to već znao Pazolini – valorizuje uvek i samo ona prava koja su u skladu sa vladajućim poretkom, tako da se nikako ne zadire u suštinu klasnih razlika, štaviše, tako da se stvara iluzija da su ekonomska prava krajnji vrh emancipacija.

Jedini emancipatorski horizont koji današnje „vreme bede“ (Helderlin) izgleda da dozvoljava, poklapa se sa „suverenim pojedincem“ koji je sam po sebi monadski izolovan, s time što je nosilac individualnih prava lišen bilo kakvih socijalnih prava, bez ikakve povezanosti među jedinkama, osim okova kojima se vezuje za krug razmene i potrošnje, za proizvodnju koja je sama sebi svrha i za beskrajni rast. To je šifra današnjeg „istorijskog bloka“, to je ideološka unija nepromenljivosti ekonomskih i društvenih struktura i odbrana minimalizma u pogledu individualnih prava.

Apstraktno gledano, sve teži da postane moguće, u skladu sa uklanjanjem bilo kakvog autoriteta koji ukida neograničeno širenje robne forme i fluksova transnacionalnih tokova finansijskog tržišta. Ali u praksi gotovo ništa ne postaje moguće, jer neograničena virtuelna mogućnost nalazi sopstvenu neprelaznu granicu u autoritetu vrednosti razmene. Dakle, teoretski, svako će moći da se oženi s kim želi, ali u praksi skoro niko neće moći to da uradi zbog uslova nesigurnog rada na određeno vreme, a s time je povezan i način života.

Ukratko, emancipacija nije da dve osobe (homoseksualci ​​ili heteroseksualci) mogu da vide da je teoretski njihov odnos pravno priznat. Emancipacija se sastoji pre svega u činjenici da oni mogu da imaju zagarantovan posao i platu, socijalna prava i zaštitu, tako da njihov odnos, priznat u apstraktnom smislu, može da postoji i u praksi.

Homofobija kao novi psihodelikt

Vidim da je mnoge iznervirao moj tekst o građanskim brakovima u Grčkoj. Posebno mnoge koji, umesto da čitaju, glasno njaču, odmah likvidirajući, kao homofobičnog, svakoga ko se po ovim razlikuje od unapred zacrtane linije ortodoksnosti jedine politički korektne i dozvoljene misli.

Nisam čuo, nažalost, nijedan relevantan argument koji je uzeo u obzir sadržaj mog stava. Čuju se samo optužbe o homofobiji i neartikulisani krici, što je ekvivalent šutiranja lopte na tribine i rušenja figura na šahovskoj tabli.

Čak se i Tviter tresao od optužbi za umišljenu homofobiju nekoga ko je samo podsetio, kao potpisani, da u hegelijansko-marksističkoj perspektivi prius (lat. pre svega, na prvom mestu – prim. prev.) jesu socijalna prava i da je sukob heteroseksualci–homoseksualci, na kraju krajeva, nezanimljiv u klasnoj perspektivi usredsređenoj na sukob sluga–gazda, rad–kapital.

U doba univerzalnog otuđenja i integralnog falsifikovanja svesti čak i pevači postaju maestri misli, odnosno jedine dozvoljene misli. Posebno ako „misle“ kritičare u službi njegovog veličanstva kapitala, stvarajući opštu iluziju da su maksimum kritike te njihove „ideje“, odavno i pre njih projektovane na ekrane javnosti.

Čak i Tviter, i muzički sajt „99 Posse“, otvoreno pozivaju da se ućutka potpisani. Neka se obrate dnevnom glasilu „Fatto Quotidiano“ (Fuzaro ima kolumnu u ovom uglednom glasilu – prim. prev.) i traže da mi uskrati pravo da tu pišem. Ukratko, za te majstore sučeljavanja i dijaloga Sokrat je bio amater! Neka se obrate institucijama, ti što se predstavljaju kao antiinstitucionalni!

U stvari, kategorija „homofobije“ je sveprisutna, danas, u leksici novinarstva. Njena manijačka upotreba podseća na ono što se u Orvelovom delu „1984“ naziva „psihodelikt“, to jest zločin koji je počinio onaj koji se usuđuje da misli o stvarima za koje je „Ministarstvo istine“ odlučilo da se o njima ne sme misliti.

Budimo jasni odmah, da izbegnemo novu optužbu za homofobiju (jer kategorija homofobije ima baš tu specifičnost da se koristi protiv bilo koga ko se usudi da kritički govori o homofobiji): ako pod borbom protiv „homofobije“ podrazumevamo borbu protiv diskriminacija, protiv netolerancije i protiv nasilja nad osobama zbog njihove seksualne orijentacije, onda je pravedno i sveto boriti se protiv homofobije. Kao što je, na kraju krajeva, sveto pravo borba protiv svih oblika diskriminacije i nasilja.

Ako, međutim, kao što se sve više i češće dešava, kategorija „homofobije“ i sama postaje nova kategorija netolerancije, koja ne prihvata postojanje različitih perspektiva, na primer, nepodudarnih s onima koje emituje LGBT pokret, onda je pitanje sasvim drugačije.

Ukazujem da je danas dovoljna i neka zanemarljiva sitnica da se neko označi kao homofobičan: dovoljno je samo napomenuti – na primer – da postoje po zakonima prirode muškarci i žene, ili da kada se rodi dete, ono želi oca i majku; ili, opet, da se ljudski rod oduvek, u svojoj jedinstvenosti, reprodukovao putem muško-ženske različitosti.

Tu ne vidim nikakvu „homofobiju“, bilo kakvu diskriminaciju. Nje bi bilo ako bih rekao – i to bi bila čista ludost – da zbog ovoga što sam rekao treba diskriminisati homoseksualce.

Mislim (i prosto je smešno da se to mora reći, ali psihodelikt nam je uvek za petama…) da su homoseksualci ljudska bića savršeno „prirodna“: ne treba ih ni uzvisiti, niti osuditi. Uzvisivati ih ili osuđivati čini ih „drugačijima“, iako su jednaki po prirodi, sa jednakim pravima i obavezama, pa ih ne treba smatrati kao neku „posebnu kategoriju“. Smešno je da moram da istaknem da u ovo vreme univerzalne laži čak i najočiglednije stvari treba glasno potvrditi da se neki domen na straži, tipa „99 Posse“, ne bi bavio vama.

Kategorija homofobije stavlja u istu ravan nasilnike, one koji vrše diskriminaciju (koje treba kazniti u skladu sa zakonom) i one koji žele da imaju pravo da misle svojom glavom (kao da su i oni ipso facto siledžije!), pa misle da je glavni problem protivrečnost kapital–rad.

Ali, zna se, slobodna misao, kao i uvek, nema dobrodošlicu kod vlasti. Ona pokušava na svaki način da je potisne, ućutka, ocrni. Nekada je to rađeno kukutom (Sokrat) ili spaljivanjem (Bruno, Vanini itd.): danas se to radi tako što jedina dozvoljena misao kleveta ućutkava i demonizuje svakoga ko se usudi da peva izvan hora („homofob“, „staljinista!“, „fašista!“).

Još je Orvel u delu „1984“ uočio tu dinamika kroz kategoriju „novogovora“: „Misao više neće da postoji, barem ne onako kako je sada razumemo. Ortodoksnost znači ne razmišljati, nemati potrebu da se misli. Ortodoksnost i neznanje su ista stvar.“

Homoseksualci nisu društvena klasa. Marksistički gledano, nema nikakvog smisla biti protiv homoseksualaca ili za homoseksualce. Ima smisla biti konkretno na strani radnika i potlačenih, bez obzira da li su homoseksualci ili heteroseksualci, žene ili muškarci. Nije jasno zašto bi ​​nezaposleni homoseksualac ili zaposlen na određeno vreme, morao da se bori zajedno (i da se oseća zbratimljen) sa homoseksualcem milijarderom ili brokerom?

Jedina dozvoljena misao i u ovom slučaju pokušava da fragmentira klasni sukob i dekonstruiše klasnu svest: da zameni sukob kapitala i rada, eksploatatora i eksploatisanih, sa sukobom heteroseksualac–homoseksualac, muškarac–žena, migrant–starosedelac. Da na bilo koji način skrene pažnju sa klasnog sukoba.

Dakle, tamo gde je klasna borba u sukobu sa prinudnim odnosom u ekonomiji, borba između heteroseksualaca i homoseksualaca, između imigranata i starosedelaca, između ateista i vernika, muškaraca i žena, hrišćana i muslimana, nema nikakvog uticaja. Štaviše, ona prikriva klasnu borbu ili zato što je ne uzima za direktni cilj – danas je dozvoljeno neslaganje sa svim osim sa hegemonijskim odnosom sile – ili zato što, kao i u Ukradenom pismu Edgara Alana Poa, skriva borbu protiv klasnog odnosa smeštajući je u galaksiju drugih mikrosukoba.

Što se mene tiče, svako ko me čita i ne osudi a priori, zna da nisam kritikovao građanske istopolne veze same po sebi, već one koji misle da su ti brakovi vrh emancipacije. Neka mi bude oprošteno, jer sam učenik Karla Marksa, a ne Vladimira Luksurije (poznati italijanski travestit, nekadašnji poslanik – prim. prev.).

Borba za gejeve ne pomaže klasnoj borbi

Neprijatelj je sistem. Saveznik nije homoseksualac ​​ili heteroseksualac već radnik, eksploatisani građanin, bez obzira da li je homoseksualac ​​ili heteroseksualac​​.

Uz saučesništvo fabrike za proizvodnju konsenzusa, neprijatelj se sada uvek otkriva u nečemu drugom, a nikada u dominantnom ekonomskom sistemu. Iz toga proističe sasvim paradoksalni rezultat da mladi nezaposleni musliman živi u zabludi da je njegov rival mladi nezaposleni hrišćanin, a ne finansijski magnat koji praktikuje delokalizaciju rada i isparavanja kapitala.

Vlast dostiže maksimalni stepen kontrole nad umovima kada uspe da ubedi robove da je neprijatelj onaj koji je u njihovom istom položaju, ili čak i onaj koji je na nižem nivou, a ne onaj na višem nivou u odnosu na njih, u stvari da je neprijatelj homoseksualac ​​ili heteroseksualac, desničar ili levičar, belac ili crnac, a ne da su to finansijski kapital, planetarna podela na klase i kraljevi finansija. Ovo je jedina temeljna tačka problema. Kada se borba prikazuje kao sukob među ovim poslednjima, kao na primer rat između homoseksualnih i heteroseksualnih građana, migranata i starosedelaca, muškaraca i žena, onda pobeđuje vlast, jer klasna kontradikcija postaje nevidljiva.

Na ovaj način se „veliko neslaganje“ – tako bismo mogli da ga krstimo varirajući poznatu Markuzeovu formulu – rasipa na hiljade malih tokova sekundarne opozicije ili, u svakom slučaju, tako se usitnjava da skrene pažnju sa glavne suprotnosti, a stvara konflikte među tom usitnjenom opozicijom.

Na ovaj način se usitnjava klasna svest i unapred sprečava uspostavljanje ujedinjenog fronta planetarno potlačenih protiv finansijske oligarhije i uspostavljanje odbrane istinski demokratske strukture zasnovane na odnosima između pojedinaca – svejedno da li su homoseksualci i heteroseksualci – slobodnih, jednakih i solidarnih.

Iz ovih razloga nemam ništa protiv građanskih prava ili protiv građanskih jednopolnih veza. Osporavam, međutim, mogućnost da su gej brakovi maksimalna moguća emancipacija; kritikujem oštro činjenicu da je današnja levica spremna samo na borbu za građanska prava, a da odustaje od borbe za socijalna prava. Današnja dinamika je baš ta: daju se građanskih prava da bi se prikrilo da se potpuno ukidaju socijalna prava.

[/restrictedarea]

Prevod s italijanskog Dragan Mraović