Estetika zamene

Piše Vesna Trijić

Zamenom tehnike pronađenog rukopisa, jednog od omiljenih a do sada svakako već i oveštalih narativnih postupaka, krađom i prekopavanjem po tuđem tabletu, autorka je sažela svu dramu savremene kulture, dominaciju slike nad tekstom, gledanja nad čitanjem i kontemplacijom

Proza Ljubice Arsić je uvek balansirala na ivici kiča: ispitujući seksualnost kao egzistencijalni i kulturni fenomen, ali i kao zamenu za iskustvo transcendencije, ona je neretko i visila nad jamom trivijalne književnosti. U vremenu u kojem je pitanje kiča postalo sudbinsko za umetnost uopšte, ovakvo autorkino opredeljenje ima vrednost podviga: dok se većina držala na bezbednoj udaljenosti i bavila manje kompromitujućim temama, politikom i istorijom, gde se dejstvo kiča teže uočava, ona je „zmiju“ gledala pravo u oči. U romanu „Rajska vrata“ njene poetičke opsesije sazrevaju i razrešavaju se.

Jednom posejano, seme kiča se nezaustavljivo širi. Sa „sapunjavih“ tematsko-motivskih klišea (napuštene dece, prepoznavanja izgubljenih rođaka, sablažnjivih porodičnih tajni), kič se pruža ka narativnom postupku i sebi ga potčinjava: epizode i likovi se nagomilavaju kao u roto-romanu, porno-erotski i detektivski žanrovi se ukrštaju sa melodramom; dijalozi nisu više od predaha za publiku kojoj se od gusto štampanih stranica spava; detalji novog folklora (spominjanje selfija, tableta, menadžera i on-lajn trgovine) odudaraju od celine, kao neodgovarajući modni detalji, posledice vulgarnog ukusa. Kič, potom, zahvata semantičke planove teksta: pokušaj promocije junakinje Đurđe „egzotičnim“ nepcima i „smelošću“ da tokom boravka u Firenci skrene sa staza zacrtanih u turističkim bedekerima, propao je kao jeftin i malograđanski. Kada kritike na račun profanizacije ukusa i srozavanja vrednosti polete sa njene adrese, i sâme postaju kič.

Zamenom tehnike pronađenog rukopisa, jednog od omiljenih a do sada svakako već i oveštalih narativnih postupaka, krađom i prekopavanjem po tuđem tabletu, autorka je sažela svu dramu savremene kulture, dominaciju slike nad tekstom, gledanja nad čitanjem i kontemplacijom. Istovremeno, međutim, ona aludira da je po sredi, kako danas tako i juče, zadovoljenje iste, opšteljudske potrebe – za voajerizmom, uzurpiranjem intime drugog, za zadobijanjem samopoštovanja na račun tuđe sramote. Na taj način, kič biva određen kao prirodno stanje ukusa i u ovoj prozi postaje norma; estetika se, istovremeno, preseljava na polje etike i zamenjuje pitanjem iskrenosti, odnosno hipokrizije akademskog svetonazora.

Ali može li da bude iskrenog sopstva bez odgovornosti? Da li je za otkriće autentičnog identiteta dovoljno odrešiti gospodina Hajda ili, u Đurđinom slučaju, Blondi, njenu masku na sajtu za usamljene?

Đurđina predanost mirisima, umesto oku i gledanju, trebalo bi da bude odraz težnje za višim smislom postojanja. Ukrštajući aluzije na najpoznatije noseve u književnosti i popularnoj kulturi, na one kod Gogolja, Prusta i Ziskinda, a scenom će minuti i napete nozdrve Hanibala Lektora, autorka je u temi mirisa ujedinila animalno sa božanskim, Đurđu predstavljajući kao izabranu sveštenicu te paganske misterije. Dovodeći potragu za „neodoljivo neponovljivim“ parfemom u neposrednu vezu sa samospoznajom, ona međutim, ispotiha, izlaže patnju žene koju starenje navodi da „sadržaje“ počne da ceni više od „pakovanja“; miomirisi su zamena za identitet koji, utemeljen na libidu, i da nije drugih jada, neizbežno ostaje bez dostojanstva. Đurđina mala polemika o prvenstvu Eve nad Adamom i negodovanje zbog izgona praroditelja iz Raja iako ne čezne za povratkom u rajsko stanje, farsa su i religioznog i feminističkog mišljenja. Jedini njihov cilj bila bi zaštita sopstva od osude i sažaljenja, borba za život bez bola i stida, u krajnjem slučaju, za otupelost.

Otuda utisak da se junakinja, uranjajući u sebe, udaljava od samosvesti, ka kolektivno nesvesnom kao nepresušnom izvoru tabua kao kiča, gde su logika i moral u stvari izlišni. Možda zato sve junakinje Ljubice Arsić deluju kao ista žena u više varijanti: njihov zahtev za večnom ljubavlju je nemoguć zato što je estetički, a ne etički; srca su im slomljena, jer nisu sposobna da vole uprkos propadanju. Iako je rastegnuta do kosmičkih razmera, sa aluzijama na kob i hibris, njihova melodrama ne može da bude zamenjena za tragediju.

Kič je, na taj način, u ovom romanu potpuno razotkriven: on je jezik koji svi razumeju; u njemu je sudbina svake uzvišenosti; subverzivnost kiča je lažna, jer on nije produktivan već umrtvljujući; on je oružje nove vrste nihilizma od čijeg otrova kultura skapava polako i, zabavljena zamenama teza, nesvesno, bez dostojanstva.

Da li je zbog toga roman estetski uspeo? Ne bih rekla: iskren ili ne, kič ne može da zameni književnost.