AMERIČKA STRATEŠKA KULTURA I SPOLJNA POLITIKA

Piše LEONID SAVIN  KATEHON.com

Često se govori da svaka nacija ima jedinstven kulturni kod i da ako neprijatelj uspe da ga razbije, može lako da pobedi taj narod. U stvari, ne postoji samo duhovni i psihološki sistem, koji poseduje hibridne karakteristike kao što su postavljanje ciljeva i nacionalno pamćenje, koje pak sadrži moćan potencijal i predstavlja vezu između generacija

Strateška kultura ide ruku podruku sa mogućnošću sagledavanja istorijske misije i nacionalnih interesa. Na primer, stručnjaci često govore o anglosaksonskom tipu civilizacije. Ali koji je bio razlog britanskim kolonijama u Severnoj Americi da započnu rat za nezavisnost i potom formiraju SAD? Koja je uloga tajnih društava? Poznato je da su masoni organizovali „Bostonsku čajanku“, kojom je započet pokret za nezavisnost od britanske krune. Šta je to Anglosaksoncima nedostajalo u Severnoj Americi pošto je Britanija posedovala ogromne teritorije gde je bilo moguće izvesti skoro svaki politički eksperiment? Zašto su SAD odlučile da napadnu svoju „braću u krvi i duhu“ u Kanadi 1812? Takva avantura teško da se može objasniti teritorijalnim interesima.

Verovatnije je da je za SAD poseban značaj imala zona kontinentalnog razvoja do Pacifičke obale, gde je krajem 18. veka otišlo na stotine naseljenika, koji su na svom putu uništili domorodačko indijansko stanovništvo.

[restrictedarea]

RAZLIKA U FOLKLORU Severnoamerički folklor je usvojio istoriju prvih pionira i oni su i dalje veoma popularni i smatraju se simbolom američkog duha. Prvi američki istorijski likovi, Dejvi Kroket, Pol Banjan, Majk Fink, Pekos Bil itd, suština su avanture, obmane, vulgarnosti, brutalnosti i hladnokrvne prevare. Štaviše, ovi likovi imaju fantastičnu snagu i zdravlje i mogu lako da progutaju munju ili lasom obuzdaju tornado. Čak i njihove privatne stvari imaju zvučna imena: Kroketovo oružje zvalo se „Đavolja smrt“, a Finkovo „Staro zvekni-sve“. Dok su Nemci svojoj deci čitali o Palčici, Crvenkapi, Snežani i Ledenoj kraljici, Rusi uz majčino mleko upijali priče o Iliji Muromecu, Ivanu Careviću i Vasilisi Prekrasnoj, američki standard bili su ovi obični, ali snažni ljudi i čuda su, ako bi se desila, bila povezana sa osvajanjem i borbom, obično surovom i nemilosrdnom. Jenkiji su se domogli prolaza do Pacifika, ali to nije utolilo žeđ za širenjem koja ih je primorala da idu na sever i jug. Ako nisu uspeli da oslobode Kanađane od britanske kontrole, vrlo lako im je bilo da oslobode špansku Floridu. Potom je zauzet veliki deo Meksika što je dovelo do toga da ova zemlja izgubi trećinu svoje teritorije.

Očigledno, ovakav uspeh američke vojske inspirisao je ideju da su oni „izabran“ i „nepobediv“ narod. Američki teolozi, istoričari i ideolozi druge polovine 19. veka postavili su naučnu i političku osnovu mesijanizma, stvarajući temelj za geopolitičku izuzetnost.

Treba primetiti da je strateška kultura (makar prema Amerikancima) često shvaćena kao stabilan sistem zajedničkih vrednosti vođa i povezana sa upotrebom vojne sile. Zato se ne radi o razvoju države i njenom mestu u svetu nego o jasnom upućivanju ka sukobu i nekim njegovim osnovnim idejama.

Bez razumevanja tih principa teško je shvatiti razloge i metode ratovanja koji su omogućili „prosvećenom Zapadu“ da započne sukobe širom sveta. Tehnološki razvoj i ideja napretka, šta god to bilo, ne može zaseniti ideologiju i vrednosti koje koristi zapadna politička elita da bi krenula u različite avanture. Više nego verovatno naučni i tehnološki napredak u rukama tih ljudi postaje sredstvo ratovanja. Mnogo godina Kina je koristila barut za vatromet, ali po dolasku Zapadnjaka, počeo je da se upotrebljava zarad ubijanja i razaranja. Isto je i sa nuklearnom tehnologijom. U SAD su istraživanja sprovođena kako bi se stvorilo novo smrtonosno oružja, koje je praktično odmah nakon testiranja upotrebljeno protiv Japana.

RAT KAO OSNOVNI CILJ Ujedinjavanje američkog vojnopolitičkog sistema sa naukom u 20. veku jasno je za cilj imalo rat. Tajna grupa razvila je doktrinu kojom se sukob opravdavao kao norma međunarodnog poretka i pripremala propagandne pilule za lakoverne mase.

Jedna od tih doktrina bio je notorni Izveštaj sa Gvozdene planine iz 1967, koji je napisala grupa stručnjaka iz različitih sfera. Naime, avgusta 1963. formirana je specijalna istraživačka grupa koja je svoj rad okončala za tri godine. U grupi se nalazio ministar odbrane u Kenedijevoj i Džonsonovoj administraciji Robert Maknamara, njihov savetnik za spoljnu politiku Vilijem Bandi i državni sekretar od 1961. do 1969. Din Rask.

Autori su istakli da bi stanje svetskog mira dovelo do promena u društvenoj strukturi u do tada neviđenoj i revolucionarnoj meri. Ekonomski efekat opšteg razoružavanja, najočiglednije posledica mira, izgradio bi proizvodni i distributivni model sveta da bi promene u prethodnih 50 godina delovale beznačajno. Političke, sociološke, kulturne i ekološke promene imale bi podjednako dalekosežne posledice. Zaključak je bio da je svet potpuno nepripremljen za suočavanje sa takvom situacijom. Zbog toga je rat potpuno normalan, čak i koristan fenomen neophodan za funkcionisanje modernih država. „Rat nije, kao što se generalno smatra, instrument politike za širenje ili zaštitu njihovih političkih principa ili ekonomskih interesa. Naprotiv, on je osnova za organizaciju modernog društva.“ I dalje: „… Koren svih značajnih razlika u nacionalnim interesima zasniva se na potrebi dinamičnog vojnog sistema za povremenim oružanim sukobima.“

Rat kao glavna organizaciona sila ima čitav niz funkcija: ekonomsku, političku, sociološku, ekološku, kulturnu, naučnu i psihološku. Rat je čak dobio ulogu u kvalitetu i nivou zapošljavanja.

Autori su napisali da „vojni sistem omogućava stabilno regulisanje društva… moramo istaći potrebu za pronalaženjem neprijatelja, ubedljivog u kvalitetu i obimu. Naše je uverenje da se ta pretnja mora izmisliti, pre nego da se stvara pod nejasnim okolnostima.“ Tog neprijatelja američka vlada identifikuje koristeći izraze poput „islamski terorizam“, „Imperija zla“ (Rusija), „Osovina zla“ (koja uključuje Iran, Severnu Koreju, Siriju i Venecuelu) i druge čudne termine kao što je „islamski fašizam“ ili „kineska hegemonija“.

Pored toga, čitav niz stavova iznetih u ovom izveštaju ostvareni su tokom godina i decenija sa neverovatnom preciznošću. To nije konspirativna fikcija, jer ideje kao što je stvaranje mirovnih snaga, ili globalni projekat za borbu protiv klimatskih promena, mogu biti sprovedene samo kroz veoma organizovanu strukturu sa strateškom vizijom koju predstavlja mreža Saveta za spoljne poslove, RAND korporacije i različitih analitičkih centara i političkog establišmenta.

Dakle, šta je onda kultura američke vojske? Njeno jezgro je poseban način globalnog shvatanja. Prema ovom gledištu postoje tri vrste ljudi: ovce, vukovi i psi. Vojska ima ulogu pasa, koji moraju ubijati vukove da bi spasili ovce. Ova jednostavna šema omogućava im da godinu za godinom lako ubijaju milione ljudi širom sveta.

SAD, kao najiskusnije i (vojno) najmoćnije, u sukobima koriste sve vrste oružja, uključujući i nuklearno. Njihov vojni budžet je najveći na svetu, dok istovremeno njihovi lideri stalno zagovaraju mir. Možda, znajući nacionalne interese zemlje, možemo shvatiti mehanizme donošenja odluka o ratu ili intervenciji.

REPUBLIKANSKI REALIZAM I DEMOKRATSKI UNIVERZALIZAM Možda bi trebalo da krenemo od činjenice da dve vladajuće partije u SAD, republikanci i demokrate, prate različite pristupe međunarodnim odnosima. Republikanci se zalažu za realizam, koji podrazumeva da svaka zemlja ima sopstvene nacionalne interese i da se oni moraju poštovati. Interesi država mogu biti sukobljeni i otud se pojavljuju konflikti. Dakle, rat je prirodan i logičan proces. Demokrate više vole liberalnu školu međunarodnih odnosa i veruju da se mora postići univerzalni konsenzus (naravno u skladu sa zapadnim šablonom) i da opozicija mora biti kažnjena i prevaspitana. Zato ove dve stranke ne negiraju mogućnost rata, čak, naprotiv, smatraju ga suštinskim oruđem u međunarodnim odnosima.

Što se tiče interesa, demokrate i republikanci, naravno, imaju različita gledišta, ali to je komplikovanije nego što se u početku čini.

Američki politikolog Kristofer Pol tvrdi da je nacionalni interes društvena konstrukcija i njegovo korišćenje, definisano istom društvenom strukturom, koordiniše se kroz društvene procese. Ako je konstrukcija, onda nije prirodno. Zato se nacionalni interesi mogu menjati. Postoje tri različite, ali povezane, osnovne strukture američkog nacionalnog interesa: nacionalni interes, predsednikov nacionalni interes i nacionalni interes legitimiteta.

Građani generalno koriste koncept nacionalnog interesa kako bi shvatili da li je politika dobra ili ne za zemlju u normativnom smislu.

Prema Aleksandru Džordžu, koncept nacionalnog interesa ostaje važan za spoljnu politiku, uprkos ograničenjima teorijskog i naučnog pristupa. Političari ga koriste na dva različita načina: prvo kao kriterijum za procenu pretnje da bi se odredio najbolji kurs, drugo kao opravdanje za odluku.

Veruje se da su tokom poslednjih stotinu godina SAD u više navrata menjale definiciju nacionalnog interesa.

U predratnom periodu američka spoljna politika je imala za cilj poboljšanje materijalnog blagostanja, a ne sprovođenje nacionalnog interesa. Suštinski bila je izolacionistička i posebno je bio važno smanjivati uticaj evropskih sila na Novi svet. Poznata je kao Monroova doktrina. Pored toga, politički analitičar Semjuel Hantington je napisao da su Amerikanci od početka gradili lična uverenja na različitosti od nepoželjnih „drugih“. Protivnici su uvek Ameriku definisali kao suprotnost slobode. Ovo je veoma važno mesto.

Ko su ti „drugi“? Vrlo je jednostavno: oni su svi ostali. Drugi Hantingtonov rad zove se Zapad i ostali, što nije slučajno. Koncept „drugog“ došao je u geopolitiku i međunarodne odnose iz kulturne antropologije. Američki sociolog Vilijem Samner je 1906. upotrebio izraz „etnocentrizam“. Njime je opisao stav predrasuda ili nepoverenja prema strancima (koji mogu postojati i u okviru društvene grupe). On ističe da konstantna pretnja ratom protiv stranaca ujedinjuje članove grupe i ne dozvoljava razvoj nesuglasica koje bi oslabile njenu vojnu moć. Ljudi „druge grupe“ su oni čiji su se preci borili protiv onih iz „naše grupe“. Vrlina su ubistvo, pljačkanje i porobljavanje drugih.

Ovaj dvostrani princip, zajedno s idejom o superiornosti, postepeno je doveo do toga da se američko društvo ogradi i od starog sveta i od relativno novih država, poput onih u Latinskoj Americi.

Dva svetska rata uticala su na promenu u tom pristupu. SAD su bile umešane u evropske i, s malo veće distance, u evroazijske poslove mnogo više nego ranije, ali kao nova hegemonska sila „slobodnog sveta“. Mreža spoljne politike američke elite počela je s radom tokom Drugog svetskog rata, dosta pre početka Hladnog rata. Čak i tada, Savet za spoljne poslove ukazao je na „važne regione“ za američke potrebe za sirovinama i novim tržištima koji bi obezbedili ekonomski prosperitet.

Vilijem Domhov navodi da je nova definicija nacionalnog interesa, koju je ponudila elita četrdesetih, u svojoj prirodi bila pre svega ekonomska i imala za cilj ispunjavanje svih funkcija američkog kapitalističkog sistema.

Ovo odgovara standardima osnovnih vrednosti nacionalnog interesa; ako su bezbedni građani i suverenitet države, glavni interes bi bio odbrana dobrobiti privrede. Savet za spoljne poslove je skicirao opšti svetski poredak koji bi zadovoljio ove ekonomske interese, a vlada SAD ga je usvojila kao svoju buduću strategiju. Tokom ovog perioda predsednikov nacionalni interes demonstrirao je privrženost zaštiti „kritičnih regiona“.

Domhov veruje da se antikomunizam, kao ključna politika, pojavljuje tek posle pretnji „kritičnim regionima“. Novinari Kristina Džouns i Vord Džonson verovali su da je „američke elite brinu ne o zaštiti demokratije nego o neometanoj kontroli resursa i tržišta“.

Promena fokusa ka borbi protiv narko-terorizma (Buš Stariji), globalnog terorizma (Buš Mlađi) samo su maska za direktnu kontrolu „važnih regiona“, često uz pomoć saveznika koje je Vašington koristio zarad sopstvenih ciljeva.

Važno je da je poslednjih godina došlo do promene sa maglovitog pojma „terorizma“ do specifikacije „države“. Izgleda da je tehnika zamene terminoloških koncepata iskorišćena da bi se lakše opravdao rat protiv nekih „država“.

[/restrictedarea]

Tekst je objavljen  na portalu Katehon.com

preveo: Filip Rodić