Silovanje Evrope

POSLE TRAGIČNIH DOGAĐAJA U NOVOGODIŠNJOJ NOĆI U KELNU

Piše FILIP RODIĆ

Posle „hidžre“, odnosno islamskog osvajanja emigracijom, u Evropu je, sasvim očekivano, stigao i drugi islamsko-arapski fenomen – „taharuš džama“, kolektivno silovanje/zlostavljanje žena. Novogodišnji poklon koji su Nemicama u Kelnu priredili oni koje su samo nekoliko meseci ranije velikodušno primili, nije ništa novo i nije ništa jedinstveno. Zapravo, to se događa već godinama širom pokorene Evrope. Novi su samo obim i organizovanost ovog zločina

Mi moramo biti ludi, bukvalno ludi, ako ćemo kao nacija da dozvolimo godišnji priliv od oko 50.000 izdržavanih lica, koja će, najvećim delom, predstavljati osnovu za budući rast populacije imigrantskog porekla. To je kao da gledamo naciju kako ubrzano sprema sopstveni pogreb. Toliko smo umobolni da dozvoljavamo nevenčanim osobama da imigriraju kako bi zasnivali porodice sa suprugama i verenicama koje nikada nisu ni videli“, upozorio je britanski konzervativni političar Inoh Pauel još 1968. u antologijskom govoru koji je ostao poznat kao „Govor o rekama krvi“, zbog njegovog citiranja dela iz Vergilijeve Enejide. „Iz razloga koje ne mogu razumeti i sprovodeći odluku o kojoj nikada nisu konsultovani, (britanski građani) postali su stranci u sopstvenoj zemlji. Njihove žene više ne mogu naći krevet u porodilištima, za njihovu decu nema mesta u školama, njihovi domovi i susedstva promenjeni su do neprepoznatljivosti, njihovi planovi za budućnost su uništeni, na poslu su zatekli poslodavce koji oklevaju da na radnike-imigrante primene iste standarde discipline i zahtevane spremnosti koji se traže od domaćeg radnika. Vremenom počeli su da čuju sve više i više glasova koji su im govorili da su nepoželjni“, dodao je on. Priznajući da, iako „mnogo hiljada“ imigranata želi da se integriše u društvo, većina njih to ne želi, i da oni nameravaju da „ostvare praktičnu dominaciju, prvo nad svojom imigrantskom sabraćom, a potom i nad ostatkom stanovništva“, rekao je Pauel i izneo proročanstvo inspirisano Enejidom: „Gledajući u budućnost ispunjen sam zlom slutnjom. Poput Rimljanina, vidim Tibar koji se puši od krvi.“ „Već sada to možemo izbeći samo hitnom i odlučnom akcijom. Da li će biti narodne volje da se zatraži i dobije takva akcija, ja to ne znam, ali znam da videti to i ne govoriti o tome predstavlja ogromnu izdaju“, zaključio je on.

Šezdesetak godina kasnije njegova predviđanja se u velikoj meri ostvaruju.

ANTIČKA DRAMA U EVROPI Scena prva: Proslava Nove godine u Kelnu. Na platou kod katedrale i glavne železničke stanice okupljene su hiljade ljudi, među njima oko hiljadu osoba „arapskog ili severnoafričkog porekla“ koje počinju da napastvuju sve žensko što im se našlo nadohvat ruke. Po internom izveštaju policije u Kelnu, do kojeg je došao nemački magazin Špigl, policajci nisu bili u stanju da adekvatno reaguju i „nemoguće“ je bilo pomoći žrtvama, a zbog nedostatka sredstava, hapšenja su bila „neizvodljiva“. Autor izveštaja dodao je još da tokom 29 godina, koliko je u policijskoj službi, nije bio suočen sa sličnom situacijom i sa takvim nepoštovanjem policijskih snaga. Zlostavljano je bilo oko pet stotina žena.

Scena druga: Revoltirani dešavanjima u novogodišnjoj noći, na ulice Kelna izlazi nekoliko hiljada ljudi uzvikujući parole uglavnom protiv imigracione politike nemačke vlade i ukazivajući na to da se „varvarstvo ne može integrisati“. Oni nisu nikoga opljačkali, niti seksualno zlostavljali, a kamoli pet stotina žena, ali je u ovom slučaju policija uspela da sprovede nekoliko hapšenja i da demonstrante rastera vodenim topovima.

Iz ova dva događaja proizlazi da nemačke snage reda nisu u stanju da svoje građane zaštite od agresivnih pridošlica u centru jednog od svojih najstarijih i doskora najšarenijih, najliberalnijih i najbezbednijih gradova, ali su sposobne da svoje državljane spreče u iskazivanju gneva zbog masovnog ugrožavanja njihovih sugrađanki. Pored toga, činjenica da su paralelno sa ovim „antiimigrantskim“ ili „antisilovateljskim“ protestima (nazovite ih kako želite) održane i kontrademonstracije u organizaciji feminističkih i liberalnih društava koje nisu razbijane policijskim snagama, na kojima su ovi drugi nazivani rasistima i gde je ponavljana dobrodošlica izbeglicama, govori o ozbiljnom mentalnom sunovratu nemačkog društva. Štaviše, izvesne nemačke feministkinje su iskoristile ovu priliku da ukažu da „kultura silovanja“ nije svojstvena imigrantima, nego da je duboko ukorenjena u nemačkom narodu, a brojni su glasovi koji su veličanstveno krivicu za ove zločine svalili na žrtve, pozivajući ih da se oblače manje provokativno i pravdajući „osobe arapskog i severnoafričkog porekla“ ukazujući na njihove kulturne obrasce u kojima je odnos prema ženi drugačiji nego na Zapadu. S obzirom na to da ovo nije bilo ograničeno samo na Keln, pa ni na Nemačku, jer su se slične stvari desile i u drugim nemačkim gradovima, ali i širom Evrope, jasno je da se radi o širem fenomenu čija je analiza neophodna.

EPIDEMIJA SILOVANJA I STATISTIKE Strmoglavim povećanjem broja silovanja u Zapadnoj Evropi, njegovim karakteristikama i uzrocima bavile su se mnoge organizacije i pre najnovijih dešavanja u Kelnu i ostatku Evrope. Tako je, na primer, američki Gejtstoun institut, međunarodni politički savet kojeg predvodi bivši američki ambasador pri Ujedinjenim nacijama (2005–2006.) Džon Bolton, još u septembru ove godine objavio istraživanje pod naslovom „Nemačka: Migrantska epidemija silovanja“ gde ukazuje na brojne slučajeve silovanja, uključujući i devojčice starosti deset do petnaest godina, u koje su bili umešani isključivo ljudi pridošli u Evropu na talasu prošlogodišnje migrantske krize, a ne imigranti koji već duže vreme žive u Nemačkoj. Najdrastičniji primer koji Gejtstoun navodi jeste silovanje sedmogodišnje devojčice u istočnonemačkom gradu Kemnic, koje je usred belog dana u jednom parku počinio izvesni „Severnoafrikanac“. Kao primer reagovanja nemačkih vlasti, Gejtstoun navodi kako su u bavarskom gradiću Poking lokalne vlasti izdale uputstvo roditeljima da ne dozvole svojim kćerima da nose „odeću koja previše otkriva“ da bi se izbegli „nesporazumi“ sa oko dve stotine muslimanskih izbeglica u tom gradu. U upozorenju je bukvalno pisalo: „Sirijski građani su mahom muslimani i govore arapski. Izbeglice imaju sopstvenu kulturu. Trebalo bi nositi skromnu odeću kako bi se izbegle nesuglasice. Odeća koja otkriva, poput velikih dekoltea ili kratkih šortseva i mini-sukanja mogla bi da dovede do nesporazuma.“ Institut prenosi i izjavu jednog od lokalnih političara datu dnevnom listu Velt koji je rekao da „kada muslimanski tinejdžeri idu na otvorene bazene, oni ne mogu da se obuzdaju kada vide devojke u bikinijima. Ti dečaci, koji dolaze iz kulture u kojoj se s neodobravanjem gleda na pokazivanje gole ženske kože, pratiće devojke i uznemiravati ih, a da nisu ni svesni. Prirodno, to stvara strah“. Dakle, ovde se vidi da vlasti, odnosno establišment, za seksualne izgrede ne okrivljuju agresore, za koje imaju razumevanja, nego žrtve koje su to same izazvale. Pored toga, oni preporučuju ne da došljaci prihvate odomaćene vrednosti nego da domaće stanovništvo menja svoje navike i običaje. Gejtstoun zaključuje da je „silovanje Nemica od strane azilanata postalo opšte mesto“ i da je „povećanje seksualnih zločina u Nemačkoj izazvano činjenicom da muslimani predstavljaju većinu u mešavini izbeglica i migranata koji ulaze u ovu zemlju“.

Slična je situacija i u ostalim evropskim zemljama, Francuskoj, Belgiji, Holandiji, ali je najdrastičnija u skandinavskim zemljama za koje postoje i najjasnije statistike. Švedska je danas evropska zemlja sa najviše slučajeva silovanja, a na svetu je ispred nje samo Južna Afrika. Ali stvari nisu uvek bile takve – Švedska je nekada bila jedna od najbezbednijih država na svetu, a sve je počelo da se drastično pogoršava od 1975. godine, od kada je broj nasilnih krivičnih dela povećan za 300 odsto. Skandinavski novinari Ingrid Karlkvist i Lars Hedegard navode da je 1975. zabeleženo 421 silovanje, dok je 2014. ta brojka iznosila 6.620. Zapitaćete se zašto je važna 1975. godina. Zato što je upravo tada švedska vlada usvojila režim imigracije koji će ovu zemlju vremenom pretvoriti u „multikulturnu“ državu. To je, takođe, značajno jer je čak 77,6 posto silovatelja u ovoj zemlji prema podacima iz 2014. identifikovano kao „stranci“, što je u Švedskoj sinonim za „imigranta iz muslimanske zemlje“. Čak ni ovaj procenat ne daje potpuno jasnu sliku o sastavu „silovateljske populacije“ u Švedskoj, jer vlasti, zarad političke korektnosti, drugu generaciju muslimanskih imigranata tretiraju kao „Šveđane“. U ovom kontekstu posebno je ilustrativan primer dve mlade Šveđanke, javnosti poznate samo kao Dženi i Linda, silovane u novogodišnjoj noći 2004. godine. Njih su napala četiri Somalijca i prebila ih skoro nasmrt.

Karlkvistova i Hedegard ukazuju da današnji život u Švedskoj ne karakteriše samo katastrofalan skok u broju silovanja nego i njihova priroda – postala je znatno brutalnija – a da se u poslednjim decenijama pojavio i potpuno novi trend koji ranije nije postojao – grupno silovanje. „Broj grupnih silovanja se spektakularno povećao između 1995. i 2006. Od tada nikakvo istraživanje o ovom fenomenu nije preduzeto“, navode oni. Ovo dvoje novinara ne iznose razloge zbog kojih se država nije ozbiljnije pozabavila fenomenom grupnog silovanja, ali da se naslutiti da je to iz straha da bi istina mogla da ugrozi multikulturnu dogmu.

Da pomenuta dogma ne bi bila ugrožena, pribegava se i prikrivanju, zataškavanju i krivotvorenju činjenica. Toga smo svedoci u skoro svim zapadnim multikulturnim demokratijama, a to se posebno jasno vidi na poslednjem primeru Nemačke, gde su prvi naslovi u novinama posle novogodišnje noći bili u stilu kako je sve prošlo „mirno i dostojanstveno“, da bi istina polako počela da izlazi na videlo tek pet dana kasnije i to samo zahvaljujući obimu zločina i brojnosti žrtava i svedoka. Primera za zataškavanje i izvrtanje činjenica kada su ovakvi zločini ima pregršt, ali ćemo ovde navesti samo jedan, vrlo ilustrativan, ponovo iz Švedske. U februaru 2015. godine dogodilo se brutalno grupno silovanje na jednom feribotu koji povezuje Švedsku i Finsku. Švedske novine o tome su izvestile pod naslovima „Više Šveđana osumnjičeno za silovanje na finskom feribotu“, „Šestorica Šveđana silovala ženu u kabini“, „Šestorica Šveđana uhapšena zbog silovanja na feribotu“, „Osam Šveđana osumnjičeno za silovanje na feribotu“… U čemu je problem? Ne samo da su svi osumnjičeni bili muslimani već su bili stranci koji nisu imali ni švedsko državljanstvo, pa je pitanje iz kojih su ih to razloga mediji predstavili kao Šveđane? Ili je uslov za sticanje švedskog državljanstva silovanje? Posle Kelna u javnosti su se pojavile i informacije o tome kako su švedske vlasti i mediji zataškavali slučaj masovnog seksualnog zlostavljanja na jednom muzičkom festivalu u Stokholmu u avgustu 2015. godine.

Poražavajuća je i ispovest nemačkog policajca koju je, posle slučaja Keln, objavio Bild. Policajac, želeo je da ostane anoniman, a poslednjih šest meseci radi u gradiću Pasau, na granici s Austrijom, i na železničkoj stanici u Minhenu, posvedočio je da su „naređenja odozgo“ da se migranti ne smeju hapsiti uprkos tome što su „žene na minhenskoj stanici redovno napastvovane“, i što se od svih prijava (ne navodi tačan broj) podnetih u Pasauu, samo jedna odnosi na nemačkog državljanina, a sve ostale na migrante.

 

DEMORALIZACIJA EVROPE Stvari koje se u poslednje vreme dešavaju u Evropi, a za koje je zločin u Kelnu samo najočiglednija manifestacija, moraju da navedu evropske narode da se konačno zapitaju da li oni uopšte veruju u svoje pravo na postojanje. Svi pomenuti primeri jasno ukazuju da evropski liberalni establišment negira disonantnost između svojih proklamovanih teza i teorija sa realnošću i da će radije kriviti žrtve, nego ukazati na istinske krivce, i na taj način ugrozili svoju dogmu. Jasno je, međutim, da sadašnja silovanja i pljačke širom Evrope predstavljaju ono što rade vojske koje osvajaju. To je, na primer, bio slučaj sa Nemačkom i u Drugom svetskom ratu, kada su brojni sovjetski, ali i američki vojnici (što je mnogo manje poznato u javnosti) masovno silovali pokorene Nemice. Zašto bi sada bilo drugačije? Toga su svesni mladići koji su se iživljavali u Kelnu i u drugim evropskim gradovima, a problem je samo što toga nisu svesni, ili neće da priznaju, u vrhu države.

Sveštenici neoliberalne dogme nameću Evropljanima osećanje krivice za ono što su njihovi preci radili po svetu, i na taj način im oduzimaju pravo da se pobune protiv onoga što im se dešava. Da zbog toga što je uticaj Evropljana na svet imao elemente zla, i instinkt za samoodržanje žitelja Starog kontinenta sada predstavlja zlo. Istina je, međutim, da je ono što je Britanija, kao najveća svetska kolonijalna sila, radila umnogome bilo jako loše i o tome smo naširoko pisali, ali je istina i to da svet tada nije pljačkao običan, mali čovek, nego elita, odnosno establišment. Istina je da je Britanijom, i drugim kolonijalnim silama, upravljao bankarsko-industrijski kartel, a da su njihovi narodi ginuli u milionima u ratovima koji su služili uglavnom da se napune džepovi bogatih. Posle Drugog svetskog rata, kada su ovi karteli osvojili gotovo čitav svet, a još neosvojene zemlje trenutno bombarduju, stvorena je nova doktrina. Za ratove su optuženi narodi, a ne elite, i da bi se ti ratovi sprečili, potrebno je iz ljudskog uma izbrisati svaku ideju o različitosti i stvoriti jednoobrazni svet gde se svi drže za ruke i uz osmeh piju koka-kolu. To je u suštini ono u šta neoliberalni establišment želi da veruje, odnosno u šta želi da ubedi narod. Kao što ga je nekada ubeđivao da treba da ide u bratoubilački rat, sada ga ubeđuje da treba da ide u samoubilački mir. Da se narod ubedi da može biti ovca koja će mirno leći pored lava i s njim podeliti vegetarijanski obrok. Problem je samo u tome što je ovo potpuno besmisleno. Evropski narodi, sada pretvoreni u jagnjad bez zuba, žele da legnu pored lava i nadaju se da je i on postao vegetarijanac. Ignorisanje razlike i činjenica je suština političke korektnosti, čiji vam nedostatak u današnjoj Evropi može doneti samo status parije, ili vas, u gorem slučaju, može dovesti do gubitka posla ili odlaska u zatvor. Zašto ovo navodimo? Zbog političke korektnosti i liberalnih dogmi stvari koje se dešavaju nisu nazvane pravim imenom. Svako normalan, kada vidi armiju mladih ljudi kako korača u stranu zemlju i suočava se sa poraženom vojskom koja je izgubila želju za borbom, shvatiće da se radi samo o – invaziji. Ovde se, međutim, ne govori o tome nego o „samilosti“ i „saosećanju“ sa pripadnicima nadiruće armije. Evropski lideri, međutim, tu „samilost“ i „saosećanje“ ne pokazuju i u odnosu na milione ljudi ubijanih njihovim bombama širom sveta. Dakle, one u Iraku treba ubijati, ali ovima na granici treba milosrdno dati i pomoć i svoj dom. Konačni rezultat ovakve politike – i zločinačkih ratova u Libiji, Siriji, Iraku, i politike otvorenih vrata za milione migranata/izbeglica – može biti samo jedan, a to je etničko čišćenje Evrope, odnosno zamena stanovništva.

Politički korektni, liberalni glasovi rekli bi da je ovakav stav rasistički, zločinački, neljudski. Činjenice nam pak govore da sadašnja politika, pre svega kada je imigracija u pitanju, vodi ka samoubistvu/ubistvu Evrope. Možda to jeste politički nekorektno, ali kao što je rekao Pauel, videti šta se dešava, a ništa ne reći predstavlja čin izdaje.