Rad vekova i udeo trenutka

Piše Dragan hamović

U ovoj opsežnoj i vrednoj knjizi autor, između ostalog, otkriva i zbog čega je još pre pola veka za potomka viđenog državnika Jovana Ristića (književnika Marka Ristića) i za potomka porodice što je dala vojvodu Živojina Mišića (velikog kritičara Zorana Mišića) značenje „kosovskog opredeljenja“ bilo tako različito kao da je reč o strancima, iz udaljenih, pa i antagonizovanih kultura

Dva opsežna odeljka čine knjigu Ogledi iz srpske kulture i književnosti Zorana Avramovića. U odeljku „Kultura“ pretežu teme od značaja za formiranje i održanje kulturne samosvesti, tradicionalne i savremene, posebno u sudaru s pojavama globalizovane, medijske i čulne kulture. U odeljku „Književnost“ autor problematizuje status srpske književnosti, kao oslonca kulturnog identiteta ovog naroda, te se pobliže bavi nekim izabranim aspektima dela vodećih književnih figura: od Vuka i Njegoša do Andrića, Crnjanskog, Desnice i Nikole Miloševića. Poredak radova, nastajalih u raznim prilikama u dužem vremenskom rasponu, mogao je biti i drugačiji, jer se ovde širi domen kulture i domen književnosti međusobno stalno prepliću, a neki od stavova i teorijskih navoda ponavljaju – po pravilu, oni presudni za razumevanje intelektualne i vrednosne pozicije autora.

HOMER, TRADICIJA, KULTURNI OBRASCI Ako potražimo precizniji odgovor na pitanje zašto jedan sociolog obrazovanja i kulture toliku pažnju posvećuje književnosti, i to nacionalnoj književnosti kao polju naučnog istraživanja, možemo ponuditi i načelno i konkretno objašnjenje. Kao za opštim odgovorom poslužujemo se rečima znamenitog istoričara evropske književnosti Ernsta Roberta Kurcijusa: „Književnost spada u ’obrazovanje’. Zašto i otkada? Zato što su Grci u jednom pesniku našli idealan izraz svoje prošlosti, svog bića, sveta svojih bogova… Homer je za njih bila ’tradi­cija’. Otada je književnost školski pred­met, a konti­nuitet evrop­ske književ­nosti vezan je za školu.“ Neposredni odgovor o razlogu bavljenja pitanjima srpske književnosti u sklopu srpske kulture daje sam Zoran Avramović u radu „Tradicija kao element srpskog kulturnog obrasca“ – s početka prvog segmenta knjige – kao i, još usredsređenije, u radu „O značaju književnosti u kulturi srpskog naroda“, s početka drugog segmenta Ogleda iz srpske kulture i književnosti.

Na tragu ranijih proučavanja modernog „srpskog kulturnog obrasca“, pored ostalog, Avramović ističe da se srpska pokolenja vekovima obrazuju „na paganskoj, hrišćanskoj i [kurzivom naglašava D. H.] književnoj slici društva i čoveka. U osnovi takvog kulturnog obrasca nalazio se emocionalni pristup realnosti, a to znači sa spojenim krajnostima. U razvoju ličnosti naglašavala se njegova emocionalno-imaginativna i moralna strana, dok se zapostavljala praktično-intelektualna“ (23). U drugom pomenutom ogledu, autor razvija nespornu tezu da je književnost „u istorijskom postojanju srpskog naroda bila najvažniji oblik izražavanja samosvesti i osnovni konstituens slike sveta“ (149) i da je upravo ona „(pored pravoslavne vere) bila u srpskoj kulturi najsnažniji oblikotvorni činilac u razumevanju stvarnosti“ (151), da bi napokon zaključio ocenom da „u srpskoj književnosti dominira tragični doživljaj sveta, iskustvo, a ne konstrukcija sveta“ (153). Sintagma „spojene krajnosti“ u dobroj meri korespondira sa viđenjem Iva Andrića iznetom u eseju „Njegoš kao tragični junak kosovske misli“ (razmatra ga u ovim Ogledima i Avramović) o srpskom „pozitivnom nihilizmu“. Andrić tu progovara u znaku razumevajućeg paradoksa: „Bez toga upornog negi­ranja stvarno­sti i očevidnosti ne bi bila moguća ni akcija, ni sama misao o akciji protiv zla.“

[restrictedarea]

U navedenim okvirima, Zoran Avramović se kreće širokim prostorom nacionalne kulture i književnosti, kao i društvene misli o kulturi, ne samo kao analitičar nego i kao opredeljeni, vruće postavljeni tumač. U analitičku optiku uvodi širok krug domaćih i stranih autora, kao i primera, iz književnosti ili kulturno-političke savremenosti. Aktivan pristup prećutno je obrazložen, zapravo podržan, nadličnim, istorijskim okolnostima, udelom povesnog nasleđa: „U Srbiji se u toku dva prethodna veka gotovo svako od znanja i javnog ugleda mešao u politiku. Malo je onih koji su zaobilazili ovu delatnost. Možda je to usud male kulture u naporu da se emancipuje od mnogih ograničenja“ (22).

O SNAZI TRADICIJE Ključna mesta Avramovićevih ogledanja i jesu ta „mnoga ograničenja“, što određena „nacionalnom tradicijom diskontinuiteta“ što epohalnim kretanjima kojima smo zahvaćeni, nezavisno od našeg delovanja. „Pred našim očima“, piše Avramović, „odvija se divovska borba između nacionalnih kultura sa identitetima utemeljenim u tradiciji i globalističko-medijskih identiteta zasnovanih na ličnim konstruktima“ (35). Mimo svesti da je reč o procesu toliko sveobuhvatnom da čini neizvesnim napore upravljene protiv takve struje, i sam autor progovara iz matrice kulture kojoj pripada i od koje se ne tuđi. Progovara, ne kao hladni posmatrač nego sa „emocionalno-imaginativne i moralne strane“, što se često pripisuje ovom narodu kao tradicijski nedostatak: „Odbrana od radikalnog diskontinuiteta sa tradicijom nije bez šansi. U susretu konstrukta i nepredvidljive situacije, čovek nalazi pribežište u onome što postoji kao rad vekova. Snaga tradicije je u tome što se ona i nesvesno opire napadu na njene osnove“ (35).

Je li ovaj zaključak, u neku ruku, diskurzivni analogon klasičnom stihu „Neka bude što biti ne može“, ili savremenom „Nije sve propalo kad propalo sve je“? Biće da jeste i drugačije teško da može biti, koliko god upošljavali pojmovno mišljenje pred tragičnim iskustvom dodeljenim i našem površnom i mlakom naraštaju, ma koliko naša neodgovorna elita bežala od suočenja i tačnih opisa bitnih činjenica i odnosa. To je ona elita rascepljena – kako ih ovaj autor klasifikuje – na predstavnike antisrpstva, na nacionalne i na ravnodušne Srbe. Ako bismo dodali i realnu kategoriju zbunjenih, onda bismo dobili potpunu sliku naše raščetvorene identitetske celine. Poziva se, ne jednom, Avramović na Baumanovo određenje kulturne zajednice: „Ljudska zajednica počinje da ima kulturu tek onda kada se određena suma znakova za sve članove zajednice sastoji samo od elemenata koji su za sve njene članove povezani identičnim značenjem.“ Prema ovakvoj definiciji, opis stanja u Srbiji postaje još sumorniji nego što u prosečnom ličnom doživljaju izgleda: sve je svedenija suma znakova što imaju istovetno značenje za elitne predstavnike naše zajednice. Počev od znaka Kosova, kao što Avramović dobro zapaža: „U istorijskoj prošlosti, a i u naše vreme, svaka kulturna politika se suočavala sa problemom kulturne funkcije kosovskog mita […] Očito je reč o konkretnom stavu prema kulturnoj tradiciji koju emanira kosovski mit“ (31). Odista, još pre pola veka za potomka viđenog državnika Jovana Ristića – mislimo na književnika Marka Ristića – i za potomka porodice što je dala vojvodu Živojina Mišića – mislimo na velikog kritičara Zorana Mišića: značenje „kosovskog opredeljenja“ bilo je tako različito kao da je reč o strancima, iz udaljenih, pa i antagonizovanih kultura. A danas, u prevlasti arogantne globalne elite, „adolescentski zaokupljene samo svojim problemima“, situacija je postala samo dramatičnija i bezizglednija po ideju očuvanja kulturne samosvojnosti srpskog naroda. Danas se i teorijski razrađuje, saglasno ritmovima sajber-kulture, misao o odustanku od pojma identiteta za račun pojmova poput „identifikacioni procesi i projekti“. A proces današnje identifikacije najkraće se obavlja putem bar-koda i kartice – čemu bilo šta više od toga? Ili, kao što zaključuje Avramović: „Socijalna i duhovna ukorenjenost se iskorenjuje da bi se izgradio slobodno plutajući pojedinac“ (118).

… I „PLEMENITE PRZNICE” Opisani globalizacijski procesi odavno su prepoznati kao antikulturni, kao „tiranija trenutka“ i ovaj autor deli takvo stanovište. U osnovi imperijalni, projekat opšteg poravnavanja naroda sveta u masu „plutajućih pojedinaca“ ističe u prednji plan pitanje opstanka nacionalnih kultura. Možda je, kao i na svakoj kontrastnoj podlozi, ovo teško pitanje najizrazitije predstavljeno u eseju u kojem se razmatraju simboličke figure Don Kihota i Sanča Panse – znači univerzalni književni simboli ne samo evropske književnosti. U pročelju pomenutog eseja postavljen je Špenglerov stav, pri čemu se na terazijama između globalnog i nacionalnog pola prevaže na sledeći način: „Vidim da mesto monotone slike linijske svetske istorije, koju održavaju samo tako što zatvaraju oči pred pretežnim brojem činjenica, pozornicu za množinu mogućih kultura koje, prasvetskom snagom, niču iz tla svoje majčice zemlje“ (262). Ovaj Špenglerov navod samo je priprema za Avramovićevu poentu da u svakoj kulturi postoje Don Kihoti i Sančo Panse, odnosno realni i fantastični načini mišljenja o stvarnosti.

Na taj način se, slikovito, može rešiti i antinomija unutar neostvarenog modernog srpskog kulturnog obrasca, između emocionalnog i racionalnog uvida u stvari istorije i svakodnevnog života. A ko progovara, možda i nehotice, iz sociologa Avramovića u sledećim rečima, nego mitopejski prepodešen glas dubokog nacionalnog iskustva: „Ponekad isključivost može da bude uslov opstanka. U uslovima pritiska i ekspanzije jedne materijalističko-hedonističke kulture, i ksenofobija može imati pozitivnu funkciju“ (124). Možda je zaista u toj isključivosti ključ rešenja, u modelu koji je, recimo, posvedočio i Miloš Crnjanski, privilegovani Avramovićev pisac u poretku ne samo književnih vrednosti. Pored sve pokazane, poglavito neproduktivne, infantilne otvorenosti prema svima i svakome, opet da pregnemo i budemo isključivi, plemenite prznice u odbranu vrednosti koje ne mogu biti relativizovane, jer su životne i životvorne. A valjda znamo o čemu, o kojim živim znacima u sebi i okolo sebe govorimo. Nalazimo ih, predočene na skoro svakoj stranici knjige Ogleda iz srpske kulture i književnosti.

[/restrictedarea]