PREDRAG NIKOLIĆ (1966–2016) – Spasonosna nacionalna posvećenost

Piše Dragomir Anđelković 

Šta nam je na nacionalnom planu zaveštao dr Predrag Nikolić?

Mnogo je mrtvih među živima i mnogo živih među mrtvima“ – govorio je Sveti vladika Nikolaj (Velimirović). Neki žive, ali ništa ne čine za društvo, a ni za svoje bliske; kao da nemaju dušu. Drugi, i kada ih nema među živima, doprinose svojim porodicama, narodima i čovečanstvu. Takav je dr Predrag Nikolić, moj dragi prijatelj i saradnik, koji je povremeno pisao za „Pečat“. Namerno kažem da je Peđa takav, a ne da je bio takav, iako nas je 22. januara u nepunoj pedesetoj godini napustio. Bio je čovek ideja, a one žive i deluju i kada nema njihovog tvorca. No pre nego što nešto više kažem o njima, osvrnuću se na Nikolićevu biografiju.

 

UZORAN SRBIN Rođen je 1966. godine u Tuzli, u porodici prosvetnih radnika. Po majci (Mari) njegovi vuku korene iz junačke Bačke, a u Semberiju su se doselili posle austrougarske okupacije BiH. Što se oca (Radenka) tiče, on je rođen u Crnoj Gori, ali onoj po duhu srpskoj, koju smo zvali „srpskom Spartom“. A vrednosti koje su zaslužne što je tako bilo, prenošene su i na Peđu (i njegovog brata Nenada) od malih nogu. To, i ljubav prema istoriji koju je rano razvio, kreirali su Peđin nacionalno nadahnuti pogled. Kada se to iskombinuje sa ličnom hrabrošću, jasno je zašto je još u srednjoj školi imao probleme sa represivnim sistemom koji je, pogotovo u tamnom bosanskom vilajetu, nastojao da potisne sve nacionalno (a najpre srpsko).

Kada je došlo do buđenja srpskog naroda, gotovo da i ne treba reći da je Predrag bio u prvim redovima. Sa nepunih dvadeset i pet godina postao je jedan od osnivača Srpske demokratske stranke (u to vreme ona nije bila obična partija već sveobuhvatni nacionalni pokret) i prvi njen član u Tuzli. Ubrzo je doživeo i sa ozbiljnim povredama preživeo stravičan napad srpskih dušmana, ali se posle oporavka vratio u stroj. Tako je na čelu srpskog kriznog štaba rodnog grada i čitavog tuzlanskog regiona dočekao zločinački masakr (15. maj 1992) nad pripadnicima JNA koji su napuštali Tuzlu. Tamošnji Srbi nisu bili dovoljno brojni da bez veće podrške iz drugih naših krajeva stave pod svoju vojnopolitičku kontrolu te istorijski srpske krajeve, ali su bar dovoljno spremno dočekali pokušaj novog genocida i nisu dopustili da im se ponovi 1941. godina.

[restrictedarea]

Posle napuštanja Tuzle Peđina porodica odlazi u Bijeljinu, grad njegove majke, a on na prvu liniju fronta, gde je proveo veći deo rata. Inače, do početka agresije na srpski narod u BiH, priveo je kraju medicinu koju je studirao u Tuzli da bi je završio u Beogradu. Kasnije je specijalizirao kliničku farmakologiju i radio u Bijeljinskoj bolnici (do 1999), pa onda u nekoliko poznatih farmaceutskih kompanija. Ipak nacionalni rad je za njega ostao najbitniji. Osnovao je i vodio Centar za stratešku saradnju Republike Srpske, a u Srbiji je bio član uredništva sajta „Vidovdan“ i direktor za regionalne odnose Centra za razvoj međunarodne saradnje. Prioritet mu je bilo unapređivanje rusko-srpskih odnosa, ali i zapostavljene kulturne, političke i svake druge saradnje među srpskim zemljama (Srbijom, RS, Crnom Gorom). Radi toga – kako je govorio da se ne desi da nas „ubede da su nam neprijatelji bliži od braće“ – organizovao je i/ili realizovao brojne konferencije i okrugle stolove, tribine i medijske nastupe. Učestovao je u uređivanju više zbornika radova i napisao je brojne tekstove (od popularnih do naučnih radova).

 

SVEST O HRVATSKOJ PRETNJI Što se tiče tema i ideja kojima se bavio, izdvojiću nekoliko najvažnijih. Krenuću od koncepta „konstruktivnog nacionalizma“. Iz mondijalističkih krugova uporno se poručuje da je svaki nacionalizam destruktivan, bilo direktno, bilo tako što vodi u šovinizam. Analizirajući odnose u BiH u doba kada je nacionalna tradicija bila marginalizovana, Nikolić je tvrdio obrnuto, da po principu akcije koja izaziva reakciju, potiskivanje nacionalnog vodi u šovinizam pre nego njegovo kultivisano ispoljavanje. Ponavljao je: „Voli svoje i poštuj tuđe kao da je tvoje“ – tako se može harmonično uklopiti različito nacionalno. Naravno, nacije nekada dođu u koliziju interesa koja dovede i do rata, ali tada je važno „uz junaštvo negovati i čojstvo“; „boriti se za svoj narod i biti dobar čovek“!  I rat je za ljude, ali od toga kakve vrednosti oni usvajaju zavisi kako se ko odnosi prema nemoćnom delu protivničkog korpusa.

U kontekstu rečenog Predrag Nikolić je posebnu pažnju posvećivao srpsko-muslimanskim odnosima. Isticao je „za prosutim mlekom se ne plače“, tj. „muslimani jesu našeg porekla, ali su se izdvojili u posebnu nacionalnu zajednicu“. Za to smo i mi i oni krivi, ali tako je kako je i moramo da živimo jedni pored drugih. A na osnovu svog iskustva sa muslimanima iz Tuzle, tvrdio je da to možemo na obostranu korist. Zato se zalagao za istinski dijalog sa njima; ne da bi pokazali Zapadu da to radimo već kako bi se o nečemu i dogovorili, što možemo samo ako odustanemo od krajnosti. Oni od centralizacije BiH, a mi od izdvajanja RS iz njenog sastava. Dijalog u cilju funkcionalizacije Dejtona, ali bez potiranja bilo kog od njegovih izvornih principa. U ratu je bio junak, a u miru je nastojao da deluje hladne glave i nacionalno pragmatično.

Na takve pozicije u vezi sa muslimanima Nikolić je došao proučavajući hrvatsku geopolitičku teoriju i praksu. Od dela oca njihove geopolitike Ive Pilara pa nadalje, usuđujem se da kažem da je bio među Srbima najveći poznavalac te discipline kod Hrvata. I na osnovu toga tvrdio je: „Sa svima možemo da nađemo kompromis, ali ne i sa Hrvatima; oni nas nikada neće ostaviti na miru ma koliko mi bili spremni na ustupke.“ A od ključnog značaja za Hrvate i njihovo nastojanje da eliminišu srpski narod zapadno od Drine je da izazovu što veći sukob Srba i bosansko-hercegovačkih muslimana. Otuda, mi se moramo truditi da pariramo takvoj politici razvijajući sa njima što bolje odnose i demonstrirajući im da su u istom čamcu sa nama. Onima koji nama rade o glavi oni su naredna meta. U svetlu toga bio je veliki protivnik prevelike saradnje Banjaluke s Hrvatima, odnosno asistiranja vrha RS stvaranju trećeg ili hrvatskog entiteta. „Kada ga dobiju, Hrvati će se odmah udružiti sa muslimanima protiv nas.“ „Gledajmo sa strane njihova prepucavanja.“ Za Srbe je najbolje da „takvo stanje potraje“.

 

TEMELJI GEOPOLITIKE  Predrag Nikolić je na tom, ali i drugim poljima, bio „geopolitički prosvetitelj“. Da ga citiram: „Mnogi narodi govore o geopolitici, neki geopolitički misle, a retki geopolitički utemeljeno deluju.“ Među njima su Anglosaksonci i tu se krije tajna njihovog uspeha. „Nisu oni od Boga izabrani da nameću svetu neki svoj poredak, već su vešti u geopolitičkim igrama i pre tako nekom realnom snagom često postižu ono što žele.“ Za razliku od njih Rusi uvek idu teškim putem. „Herojski savladavaju iskušenja, a stalno im prete, i to fatalno.“ Ipak, Rusija je ptica feniks i regeneriše se i kada mnogima deluje da je sagorela, pa ako ćemo već da govorimo o nekim višim misijama i predodređenostima, onda to pre ima smisla u vezi s Rusijom nego anglosaksonskim svetom. „Tu se sve vrti oko surove lukavosti i beskrupulozne geopolitičke veštine.“ No „mi Srbi i naša ruska braća, ne da bi dominirali drugima već da bi laške prolazili kroz zamke koje nam se postavljaju, moramo to da proučavamo“.

Jedno od ubojitih sredstava u anglosaksonskom geopolitičkom mozaiku, pogotovo delu na kome se temelje tehnike mirnodopske agresije, to je „upravljanje defetizmom“. Majstori su da druge ubede da su „stvari rešene“ i „ništa se ne može postići“. Pri tome realna prednost može da bude na drugoj strani, a ona se pomiri sa umišljenim porazom. Nikolić je uporno ponavljao: „Stvorili smo Republiku Srpsku u najtežim vremenima, kada je Vašington mogao da radi skoro šta god je hteo. To smo postigli jer smo na čelu otpora srpskog naroda na prostoru BiH imali tvrde Srbe i dosledne ljude kao što su bili Karadžić i Krajišnik, koji su znali šta hoće.“ Danas nas na obe obale Drine često vode dezorijentisani mekušci, lično-partijski oportunisti i, u najboljem slučaju, iznuđene patriote (političari koji to u nekoj meri postaju kada više nemaju kuda). Zato idemo putem nacionalnog regresa u mnogo povoljnijim geopolitičkim okolnostima od onih s kraja prošlog veka.

Tu smo stigli i do insistiranja na izdaji ili bar totalnoj nacionalnoj neodgovornosti velikog dela srpske elite, čemu je Nikolić posvećivao pažnju, a o tome je – da se pohvalim – pisao i u pogovoru moje knjige „Srpski politički nihilizam“ (2010). Nismo mi Srbi nesposobni, a tim pre ne loši (iako sebi često tovarimo nepostojeće mane), već su nam nacionalni predvodnici neretko moralno hendikepirani. Naglašavao je: Nije istina da svaki narod ima elitu kakvu zaslužuje, Srbi mnogim svojim delima to negiraju.

 

PORODICA I NACIJA Na kraju mi je ostalo da kažem još nešto što dodatno spaja nacionalno delo Predraga Nikolića sa njegovom biografijom. Moram da istaknem njegov odnos prema porodici i porodičnim vrednostima. Kako je govorio kada je bio teško bolestan: „Ni zver ne živi samo za sebe, a kamoli civilizovan čovek. Zato sam srećan da iza sebe ostavljam dvoje divne dece, Mariju i Novaka (a njih je dobio sa suprugom Tatjanom). Deca i sve što sam na polju ideja u koje verujem učino – daje mi smisao životu i dok se borim za život.“ Na to se nadovezivalo njegovo, uz sve drugo što je radio uvek snažno zalaganje za pokretanje aktivne politike demografske obnove u Srbiji i RS, po uzoru na Rusiju. „Važnije je za to izdvojiti novac nego za bilo šta drugo, a dok zvaničnici ponavljaju da nam budžet tako nešto ne dopušta, troše stotine miliona evra na nevladin sektor i drugo bez čega se može bez državne podrške.“

Da je tako, Peđa je demonstrirao i kada je bio teško bolestan. Tada se posvetio racionalnom spajanju zvanične i alternativne medicine radi lečenja najtežih oboljenja za koja često deluje da nema leka. Altruistički nalazio je, iako je bio u teškom stanju, snage i sredstava da bar pokuša da pomogne i drugima. Za razliku od njega mnogi od države traže resurse kako bi nam prodavali maglu! Samo deo tih sredstava koja se arče na vrlo često lažni „civilni sektor“ dovoljna su da počnemo da se efikasno borimo sa „belom kugom“. Ostaje nam da nastavimo da se opiremo takvoj praksi u prilog institucionalnog otpočinjanja demografske obnove, između ostalog motivisani i idejama dr Predraga Nikolića. I to je samo deo nacionalnog zaveštanja koje nam je ostavio. Hvala mu za sve što je učino!

[/restrictedarea]