ПРЕДРАГ НИКОЛИЋ (1966–2016) – Спасоносна национална посвећеност

Пише Драгомир Анђелковић 

Шта нам је на националном плану завештао др Предраг Николић?

Много је мртвих међу живима и много живих међу мртвима“ – говорио је Свети владика Николај (Велимировић). Неки живе, али ништа не чине за друштво, а ни за своје блиске; као да немају душу. Други, и када их нема међу живима, доприносе својим породицама, народима и човечанству. Такав је др Предраг Николић, мој драги пријатељ и сарадник, који је повремено писао за „Печат“. Намерно кажем да је Пеђа такав, а не да је био такав, иако нас је 22. јануара у непуној педесетој години напустио. Био је човек идеја, а оне живе и делују и када нема њиховог творца. Но пре него што нешто више кажем о њима, осврнућу се на Николићеву биографију.

 

УЗОРАН СРБИН Рођен је 1966. године у Тузли, у породици просветних радника. По мајци (Мари) његови вуку корене из јуначке Бачке, а у Семберију су се доселили после аустроугарске окупације БиХ. Што се оца (Раденка) тиче, он је рођен у Црној Гори, али оној по духу српској, коју смо звали „српском Спартом“. А вредности које су заслужне што је тако било, преношене су и на Пеђу (и његовог брата Ненада) од малих ногу. То, и љубав према историји коју је рано развио, креирали су Пеђин национално надахнути поглед. Када се то искомбинује са личном храброшћу, јасно је зашто је још у средњој школи имао проблеме са репресивним системом који је, поготово у тамном босанском вилајету, настојао да потисне све национално (а најпре српско).

Када је дошло до буђења српског народа, готово да и не треба рећи да је Предраг био у првим редовима. Са непуних двадесет и пет година постао је један од оснивача Српске демократске странке (у то време она није била обична партија већ свеобухватни национални покрет) и први њен члан у Тузли. Убрзо је доживео и са озбиљним повредама преживео стравичан напад српских душмана, али се после опоравка вратио у строј. Тако је на челу српског кризног штаба родног града и читавог тузланског региона дочекао злочиначки масакр (15. мај 1992) над припадницима ЈНА који су напуштали Тузлу. Тамошњи Срби нису били довољно бројни да без веће подршке из других наших крајева ставе под своју војнополитичку контролу те историјски српске крајеве, али су бар довољно спремно дочекали покушај новог геноцида и нису допустили да им се понови 1941. година.

[restrictedarea]

После напуштања Тузле Пеђина породица одлази у Бијељину, град његове мајке, а он на прву линију фронта, где је провео већи део рата. Иначе, до почетка агресије на српски народ у БиХ, привео је крају медицину коју је студирао у Тузли да би је завршио у Београду. Касније је специјализирао клиничку фармакологију и радио у Бијељинској болници (до 1999), па онда у неколико познатих фармацеутских компанија. Ипак национални рад је за њега остао најбитнији. Основао је и водио Центар за стратешку сарадњу Републике Српске, а у Србији је био члан уредништва сајта „Видовдан“ и директор за регионалне односе Центра за развој међународне сарадње. Приоритет му је било унапређивање руско-српских односа, али и запостављене културне, политичке и сваке друге сарадње међу српским земљама (Србијом, РС, Црном Гором). Ради тога – како је говорио да се не деси да нас „убеде да су нам непријатељи ближи од браће“ – организовао је и/или реализовао бројне конференције и округле столове, трибине и медијске наступе. Учестовао је у уређивању више зборника радова и написао је бројне текстове (од популарних до научних радова).

 

СВЕСТ О ХРВАТСКОЈ ПРЕТЊИ Што се тиче тема и идеја којима се бавио, издвојићу неколико најважнијих. Кренућу од концепта „конструктивног национализма“. Из мондијалистичких кругова упорно се поручује да је сваки национализам деструктиван, било директно, било тако што води у шовинизам. Анализирајући односе у БиХ у доба када је национална традиција била маргинализована, Николић је тврдио обрнуто, да по принципу акције која изазива реакцију, потискивање националног води у шовинизам пре него његово култивисано испољавање. Понављао је: „Воли своје и поштуј туђе као да је твоје“ – тако се може хармонично уклопити различито национално. Наравно, нације некада дођу у колизију интереса која доведе и до рата, али тада је важно „уз јунаштво неговати и чојство“; „борити се за свој народ и бити добар човек“!  И рат је за људе, али од тога какве вредности они усвајају зависи како се ко односи према немоћном делу противничког корпуса.

У контексту реченог Предраг Николић је посебну пажњу посвећивао српско-муслиманским односима. Истицао је „за просутим млеком се не плаче“, тј. „муслимани јесу нашег порекла, али су се издвојили у посебну националну заједницу“. За то смо и ми и они криви, али тако је како је и морамо да живимо једни поред других. А на основу свог искуства са муслиманима из Тузле, тврдио је да то можемо на обострану корист. Зато се залагао за истински дијалог са њима; не да би показали Западу да то радимо већ како би се о нечему и договорили, што можемо само ако одустанемо од крајности. Они од централизације БиХ, а ми од издвајања РС из њеног састава. Дијалог у циљу функционализације Дејтона, али без потирања било ког од његових изворних принципа. У рату је био јунак, а у миру је настојао да делује хладне главе и национално прагматично.

На такве позиције у вези са муслиманима Николић је дошао проучавајући хрватску геополитичку теорију и праксу. Од дела оца њихове геополитике Иве Пилара па надаље, усуђујем се да кажем да је био међу Србима највећи познавалац те дисциплине код Хрвата. И на основу тога тврдио је: „Са свима можемо да нађемо компромис, али не и са Хрватима; они нас никада неће оставити на миру ма колико ми били спремни на уступке.“ А од кључног значаја за Хрвате и њихово настојање да елиминишу српски народ западно од Дрине је да изазову што већи сукоб Срба и босанско-херцеговачких муслимана. Отуда, ми се морамо трудити да парирамо таквој политици развијајући са њима што боље односе и демонстрирајући им да су у истом чамцу са нама. Онима који нама раде о глави они су наредна мета. У светлу тога био је велики противник превелике сарадње Бањалуке с Хрватима, односно асистирања врха РС стварању трећег или хрватског ентитета. „Када га добију, Хрвати ће се одмах удружити са муслиманима против нас.“ „Гледајмо са стране њихова препуцавања.“ За Србе је најбоље да „такво стање потраје“.

 

ТЕМЕЉИ ГЕОПОЛИТИКЕ  Предраг Николић је на том, али и другим пољима, био „геополитички просветитељ“. Да га цитирам: „Многи народи говоре о геополитици, неки геополитички мисле, а ретки геополитички утемељено делују.“ Међу њима су Англосаксонци и ту се крије тајна њиховог успеха. „Нису они од Бога изабрани да намећу свету неки свој поредак, већ су вешти у геополитичким играма и пре тако неком реалном снагом често постижу оно што желе.“ За разлику од њих Руси увек иду тешким путем. „Херојски савладавају искушења, а стално им прете, и то фатално.“ Ипак, Русија је птица феникс и регенерише се и када многима делује да је сагорела, па ако ћемо већ да говоримо о неким вишим мисијама и предодређеностима, онда то пре има смисла у вези с Русијом него англосаксонским светом. „Ту се све врти око сурове лукавости и бескрупулозне геополитичке вештине.“ Но „ми Срби и наша руска браћа, не да би доминирали другима већ да би лашке пролазили кроз замке које нам се постављају, морамо то да проучавамо“.

Једно од убојитих средстава у англосаксонском геополитичком мозаику, поготово делу на коме се темеље технике мирнодопске агресије, то је „управљање дефетизмом“. Мајстори су да друге убеде да су „ствари решене“ и „ништа се не може постићи“. При томе реална предност може да буде на другој страни, а она се помири са умишљеним поразом. Николић је упорно понављао: „Створили смо Републику Српску у најтежим временима, када је Вашингтон могао да ради скоро шта год је хтео. То смо постигли јер смо на челу отпора српског народа на простору БиХ имали тврде Србе и доследне људе као што су били Караџић и Крајишник, који су знали шта хоће.“ Данас нас на обе обале Дрине често воде дезоријентисани мекушци, лично-партијски опортунисти и, у најбољем случају, изнуђене патриоте (политичари који то у некој мери постају када више немају куда). Зато идемо путем националног регреса у много повољнијим геополитичким околностима од оних с краја прошлог века.

Ту смо стигли и до инсистирања на издаји или бар тоталној националној неодговорности великог дела српске елите, чему је Николић посвећивао пажњу, а о томе је – да се похвалим – писао и у поговору моје књиге „Српски политички нихилизам“ (2010). Нисмо ми Срби неспособни, а тим пре не лоши (иако себи често товаримо непостојеће мане), већ су нам национални предводници неретко морално хендикепирани. Наглашавао је: Није истина да сваки народ има елиту какву заслужује, Срби многим својим делима то негирају.

 

ПОРОДИЦА И НАЦИЈА На крају ми је остало да кажем још нешто што додатно спаја национално дело Предрага Николића са његовом биографијом. Морам да истакнем његов однос према породици и породичним вредностима. Како је говорио када је био тешко болестан: „Ни звер не живи само за себе, а камоли цивилизован човек. Зато сам срећан да иза себе остављам двоје дивне деце, Марију и Новака (а њих је добио са супругом Татјаном). Деца и све што сам на пољу идеја у које верујем учино – даје ми смисао животу и док се борим за живот.“ На то се надовезивало његово, уз све друго што је радио увек снажно залагање за покретање активне политике демографске обнове у Србији и РС, по узору на Русију. „Важније је за то издвојити новац него за било шта друго, а док званичници понављају да нам буџет тако нешто не допушта, троше стотине милиона евра на невладин сектор и друго без чега се може без државне подршке.“

Да је тако, Пеђа је демонстрирао и када је био тешко болестан. Тада се посветио рационалном спајању званичне и алтернативне медицине ради лечења најтежих обољења за која често делује да нема лека. Алтруистички налазио је, иако је био у тешком стању, снаге и средстава да бар покуша да помогне и другима. За разлику од њега многи од државе траже ресурсе како би нам продавали маглу! Само део тих средстава која се арче на врло често лажни „цивилни сектор“ довољна су да почнемо да се ефикасно боримо са „белом кугом“. Остаје нам да наставимо да се опиремо таквој пракси у прилог институционалног отпочињања демографске обнове, између осталог мотивисани и идејама др Предрага Николића. И то је само део националног завештања које нам је оставио. Хвала му за све што је учино!

[/restrictedarea]