Novogodišnji pakao u Kelnu, politički košmar u Berlinu

Za „Pečat“ iz Berlina Miroslav Stojanović

Zbogom migrantskoj dobrodošlici i politici širom otvorenih vrata: nasilje, uključujući i seksualno, koje su počinili migranti u nekoliko nemačkih gradova, dramatično je zaoštrilo delikatne i traumatične nemačke političke teme i suočilo kancelarku sa dosad najtežim iskušenjem u njenoj dugoj političkoj i kancelarskoj karijeri

Nemci odavno nisu doživeli tako traumatične dane: erupcija masovnog nasilja, uključujući seksualno, kojem je, na brutalan način, bilo izloženo više od stotinu žena u novogodišnjoj noći, u samom srcu Kelna, na prostoru između čuvene katedrale i glavne železničke stanice, stavila je na teška iskušenja ovdašnju politiku, medije i samu naciju.

Šok ne jenjava. Naprotiv. Umesto da se, s protokom vremena, hladi, atmosfera se opasno usijava, s nepredvidljivim razmerama i još nepredvidljivijim posledicama. U toj dramatizaciji opaska koja se često olako upotrebljava, da više, posle sličnih događaja, ništa neće biti kao što je bilo, dobija na „slučaju Kelna“, iako on nije usamljen, ali jeste najdrastičniji, jer nasilja je, takođe u novogodišnjoj noći, bilo u Hamburgu, Frankfurtu, Štutgartu i još nekim gradovima, posebnu i zabrinjavajuću težinu. Uz licitiranje s političkom sudbinom doskora moćne kancelarke – a dosta je onih koji Keln vide kao početak političkog kraja Angele Merkel – sve više, i sve učestalije, u prvi plan izbija pitanje šta će biti sa samom Nemačkom?

 

ERUPCIJA KSENOFOBIJE I RASIZMA Dosta je, naime, onih koji, s naglašenom zabrinutošću, primećuju i konstatuju da je Keln otvorio, i izazvao, pravu erupciju na društvenim mrežama, ali i na gradskim ulicama, ksenofobije i neobuzdanog rasizma, silinom koja se gotovo ne pamti. Koristeći često razložan strah brojnih Nemaca izazvan nezaustavljivom navalom migranata, desničarske grupacije i formacije, od sve radikalnijeg pokreta u „odbranu zapada od islamizacije“ Pegida do neonacista, udaraju razarajuće na same demokratske osnove na kojima počiva, i na kojima je decenijama, posle rata, počivalo nemačko društvo.

Iako je čitaocima „Pečata“ sumorna priča iz Kelna uglavnom znana, kratko podsećanje na događaj koji je Nemačku doveo do ključanja: u novogodišnjoj noći, iz zbijene mase više od hiljadu osoba, rulja mladih između 18 i 35 godina i pripitih muškaraca uglavnom iz arapskih i afričkih država nasrtala je brutalno na žene, uz seksualno atakovanje, otimanje mobilnih telefona i novčanika, koje su se, u noći koja je od novogodišnjeg slavlja napravila pakao, našle na trgu ispred katedrale.

[restrictedarea]

PAKLENA NOĆ Dramu te „paklene noći“ uvećale su činjenice koje danima izazivaju oštra varničenja i ostaju još bez odgovora i uverljivih objašnjenja: zašto su policija, politika i mediji fatalno i nedopustivo zatajili?

Javnost je, naime, o onome što se zbilo u novogodišnjoj noći obaveštena šturo, u zemlji moćnih medija i hitrih društvenih mreža, sa nekoliko dana zakašnjenja:  gradska vlast sazvala je krizni štab tek petog januara!

U tom drastičnom potiskivanju i skrivanju činjenica, i gvozdenoj medijskoj samocenzuri, odlučujuću ulogu odigrala je očigledno, direktno ili indirektno, politika: otkrivanje činjenica koje se, kako se, makar sa zakašnjenjem ispostavilo, nisu mogle prikriti, dovodi u pitanje ionako spornu politiku „širom otvorenih vrata“ pred izbeglicama koje masovno, više od milion samo 2015, i nesustalo stižu u ovu zemlju, a na kojoj uporno, i politički tvrdoglavo, insistira kancelarka.

I otuda nije nimalo čudno, ni neočekivano, što se Angela Merkel, posle i povodom paklene kelnske noći suočava sa najdramatičnijim košmarom u svojoj četvrt veka dugoj političkoj i deset godina dugoj kancelarskoj karijeri.

 

FRONT PROTIV MERKELOVE Najuticajniji nemački politički magazin Špigl konstatuje da se protiv Merkelove, i njene politike u izbegličkoj krizi, formira moćna i velika koalicija, u koju nisu uračunate sve grlatije ekstremne desničarske i neonacističke grupacije, od Pegide, preko desničarske i evroskeptične Alternative za Nemačku koja će, kako ispitivanja javnog mnjenja pokazuju, na sledećim izborima sigurno „umarširati“ u Bundestag, do bavarske Hrišćansko socijalne unije (CSU), koja sa demohrišćanima (CDU) i socijaldemokratama (SPD) inače deli vlast na saveznom nivou.

Merkelova se i u sopstvenoj partiji suočavala sa snažnim protivljenjem i otporima njenoj „velikodušnosti“ prema izbeglicama strahujući od ceha kojim bi ta velikodušnost mogla da bude plaćena na parlamentarnim izborima. Otvorena i glasna protivljenja opažala su se i u samom vrhu partije (CDU), pa je počelo, ne tako davno, čak da se spekuliše i sa mogućim stranačkim pučem protiv šefice.

Vešta i pragmatična, Merkelova je uspela da pacifikuje pobunjenike u sopstvenoj stranci, ali ne i one u sestrinskoj Hrišćansko-socijalnoj uniji (CSU) „svojeglave Bavarce“. Predsednik pokrajinske vlade i šef stranke Host Zehofer nastavlja, još upornije, da zateže konopac, pokušavajući da iznudi promenu zvanične politike prema migrantima. Bavarska je prva na udaru izbegličkog talasa i Zehofer izričito traži od Merkelove da se, umesto „širom otvorenih vrata“, odredi „gornja granica“ broja izbeglica koje Nemačka može da prihvati.

UPORNI BAVARCI Ako to kancelarka ne prihvati, a ona to i dalje energično odbija, Hrišćansko-socijalna unija (CSU) bi neizostavno trebalo, po mišljenju jednog od uticajnih stranačkih prvaka i veterana Petera Gauvajlera, da napusti vladajuću koaliciju u Berlinu, što bi Merkelovu nateralo na prevremene izbore ili da za koalicione partnere umesto Bavaraca uzme Zelene.

U Minhenu se, takođe, barata mogućom tužbom pred Ustavnim sudom protiv savezne vlade. Argumentaciju za tužbu sročio je, na zahtev pokrajinske vlade, jedan od najuglednijih nemačkih pravnika, bivši sudija Ustavnog suda Udo di Fabio. Njegova analiza, iz koje proizlazi da bi Bavarci u pravnom dvoboju sa Berlinom mogli da računaju na pobedu, našla se u utorak na dnevnom redu sednice pokrajinske vlade. Di Fabio, pored ostalog, konstatuje da je savezna vlada bila obavezna da u politici prema migrantima uzme u obzir interese pokrajina i da, pre svega, zaštiti granice od nekontrolisanih događaja.

Malo je verovatno da bi Minhen u preganjanju s Berlinom mogao da ide do kraja i da zaista podnese tužbu Ustavnom sudu protiv savezne vlade u kojoj sede i predstavnici iz redova bavarske Hrišćansko-socijalne unije (CSU). Njenom lideru Horstu Zehoferu taj papir može, međutim, da posluži kao još jedan jak argument u pritisku na Merkelovu.

 

KANCELARKIN FIJASKO Koalicija protiv Merkelove koja se formira u zemlji već postoji unutar Evropske unije, a njoj se priključio i pretendent na republikansku kandidaturu za predsednika SAD Donald Tramp. On je na Tviteru poručio da se Nemačka „suočava sa masivnim napadima na njeno stanovništvo od strane migranata koje je pustila u zemlju“. Nemačka kancelarka se, inače, upravo u slučaju izbeglica, prvi put suočila sa ograničenjima sopstvene moći i dominantne pozicije u evropskoj kući: njen pokušaj da svoj recept u rešavanju izbegličke krize, koji je podrazumevao otvorene granice i solidarnu raspodelu tereta, doživeo je potpuni fijasko. Keln dramatično smanjuje, ili praktično isključuje, šanse za bilo kakav kompromis i dogovor o zajedničkoj migrantskoj politici.

Komentator Dojče velea Bernd Rigert, upravo povodom i posle događaja u Kelnu, podseća da veći broj šefova država i vlada članica Evropske unije izričito tvrdi da nemačka kancelarka sprovodi potpuno pogrešnu i opasnu migrantsku politiku. Angeli Merkel ostaje, kaže ovaj komentator, ili da promeni politiku ili da ode s kancelarskog trona. Nekim analitičarima bliža je ova druga varijanta: oni u minulim događajima, ne samo u Kelnu, već vide početak kraja političke karijere doskora neprikosnovenog lidera.

 

NEMINOVAN ZAOKRET To je, uprkos „histeričnom košmaru“ s kojim se u ovom času Merkelova najdirektnije suočava – na demonstracijama desničara optužuju je za izdaju i označavaju kao, u ovom času, najveću opasnost za Nemačku – malo verovatno. Kancelarka neće lako baciti koplje u trnje. Ona, međutim, s jedne strane, gotovo prkosno, ostaje pri politici koja se, posle Kelna, našla na do sada najžešćem udaru, ali s druge strane pokušava da spasi što se još spasti može. Podiže glas za koju oktavu, poručujući uznemirenoj naciji da će država reagovati odlučno, svim pravnim sredstvima, na slične, a neželjene, događaje. Rukovodstvo stranke je, u njenoj režiji, sročilo čitav katalog mera kojima se traži pooštravanje zakonskih propisa, i donošenje novih, koji bi omogućili, brzo i beskompromisno, proterivanje azilanata u slučaju da učine i najmanji prekršaj. To je očigledan zaokret u migrantskoj politici i kad se to formalno, i javno, ne kaže.

GROZNIČAVI AKCIONIZAM Opozicija u tim pretnjama vidi neurotični i grozničavi akcionizam, podstaknut usijanom atmosferom koja se stvorila, i stvara, povodom i posle Kelna, a ne realnu potrebu i promišljene poteze. Ni koalicioni partneri socijaldemokrate ne pokazuju preveliko oduševljenje iznuđenim „pokazivanjem mišića“.

Očigledno je, međutim, da je Keln dramatično zaoštrio sve politički delikatne i traumatične teme: preko desničarske i sve ambicioznije Alternative za Nemačku, Pegide, verodostojnosti medija, koje demonstranti označavaju kao propagandne lažove, mogućnosti policije da vlada situacijom do kompletne politike Angele Merkel prema izbeglicama, zbog koje je slavljena u nekim svetskim prestonicama, i sve češće anatemisana u sopstvenoj zemlji i evropskoj kući.

Šta učiniti? Na ovo pitanje Špigl, koji je povodom Kelna u vatru bacio čitav jedan tim, smatra da bi pošten nastup, bez iluzija, bio dobar početak. Nemci nisu deca, koju treba, upozorava magazin, makar iz dobrih namera, štititi od istine. A istina je da politika rado govori o integraciji, ali ne pokazuje da je razumela izazove i iskušenja ovog ogromnog poduhvata, sa svim njegovim konsekvencama. A istina je, takođe, da će suživot u Nemačkoj od sada biti prilično neugodan i neprijatan.

[/restrictedarea]