I kriza i predstave za pamćenje

Beogradska pozorišna scena u minuloj godini

Piše Raško V. Jovanović

Tokom 2015. izvedene su brojne premijere i prikazana vredna kreativna dostignuća, što jeste i nesumnjiv dokaz evoluiranja prestoničkih pozorišta

Obično se govori kako je pozorište u krizi, i to najčešće kada je i društvo u krizi. Ali svedoci smo kako teatar upravo i u lošim uslovima u našoj sredini stvara predstave koje se pamte. Nije slučajno u jednom intervjuu Žan-Luj Baro rekao: „Pozorište je u stalnom razvoju kao i život… Ono i ne čini ništa drugo osim evoluiranja, u to čvrsto verujem. To je njegova funkcija, to je njegov cilj postojanja.“ Najbolja ostvarenja na beogradskim scenama 2015. godine, na koja ćemo ovom prilikom ukazati, nesumnjiv su dokaz evoluiranja beogradskih pozorišta i savršena potvrda navedenih reči velikog francuskoga glumca i reditelja.

 

PRED KOLAPSOM? U protekloj godini, uprkos svemu, na scenama prestoničkih pozorišta gledali smo brojna premijerna izvođenja; istini za volju, bilo ih je manje no prethodnih godina, ali ipak više no što smo mogli očekivati s obzirom na finansijsku situaciju u kojoj se naši teatri nalaze. Beogradska pozorišta, slično postupanju samostalnih grupa organizovanih oko pojedinačnih projekata, sve češće prikazuju komade sa malo lica, najradije duodrame, uglavnom na pozornicama bez ili sa vrlo malo dekora (za opremu nema sredstava), što čini da pojedine predstave podsećaju na izvođenja radio-drama u studijima. Uopšte, proces bulevarizacije sve je prisutniji na beogradskim scenama, posebno kada su u pitanju opštinske ustanove kulture, mada i pojedina institucionalizovana pozorišta izdaju dvorane samostalnim trupama koje igraju „lakši“ repertoar. Oglasio se, istina prekasno, i Nacionalni savet za kulturu, što je poslednji potez u mandatu koji mu upravo ističe, posvetivši znatan deo tog teksta situaciji u kulturnom životu – uslovima rada naših pozorišta. Pošto je upozorio da je teatarski život Srbije pred kolapsom i da je zbog neredovnog (i nedovoljnog!) finansiranja onemogućen normalan rad pozorišta, Nacionalni savet istakao je zahtev da se što pre pristupi izradi zakona o pozorištu, podvlačeći da je jedan od najakutnijih problema „nejasna i neprecizna državna kulturna politika“, zbog čega nije realizovana klasifikacija teatara, inače najavljena i važećim Zakonom o kulturi. Kao krupni problem Savet ističe i neprecizno definisane nadležnosti Ministarstva kulture i organa lokalnih uprava, pa pozorišta nemaju adekvatan tretman. Posledica ovakvog stanja je smanjenje broja premijera, sve slabiji kvalitet produkcije i uočljivo zaostajanje naših najreprezentativnijih pozorišta u kontekstu evropskog teatarskog života kojem pripadamo. Ne može se ništa od navedenog negirati ili demantovati – to je apsolutna istina. Ipak, utehe radi, moramo reći da vodeća pozorišta u Beogradu rade i prikazuju predstave, dok su našim dvama najznačajnijim muzejima već godinama zatvorena vrata za publiku, što će reći da njihova renoviranja isuviše dugo traju. Dodajmo i činjenicu da privatna pozorišta u glavnom gradu imaju redovan repertoar, te da je Opera i teatar „Madlenianum“ krajem prošle godine izvela tri zapažene dramske premijere: Miloš, Crnjanski Slavenke Milovanović, Ivane Vujić i Miloša Latinovića, Lolita Vladimira Nabokova u dramatizaciji  Dimitrija Kokanova i Veliki Getsbi Hrista Bojčeva. Ne treba mimoići ni Pozorište „Slavija“, koje je krajem 2015. prikazalo tri premijere u vlastitoj produkciji, od kojih valja istaći predstavu Lupeži – svojevrsni postmoderni kolaž odlomaka iz poznatih Nušićevih komedija vešto su načinili Velimir Mitrović i Boško Puletić. Treba pomenuti da je u ovom pozorištu premijerno prikazana i komedija Branislava Nušića Prva parnica, koja se nije pojavila na sceni još od prvog izvođenja 1807, kao i da je obnovljena predstava Nušićevog Uježa (povodom osamdesetogodišnjice praizvođenja toga dela).

[restrictedarea]

PREDUGO V. D. STANJE Dakle, produkcije privatnih pozorišta su zajedno sa drugim samostalnim grupama donekle ublažile nešto smanjeni broj premijera protekle sezone u beogradskim dotiranim teatrima, izuzimajući Narodno pozorište, koje je izvelo uobičajeni i planom predviđeni  broj premijera. Međutim, u Narodnom pozorištu se odigrava još jedna predstava, koja, recimo i to, predugo traje. Ta se predstava zove V. D. stanje, budući da su gotovo svi rukovodioci, počev od upravnika pa do direktora Drame i Opere u statusu vršilaca dužnosti. Jedna grupa kulturnih i javnih radnika obratila se javnosti upozoravajućim pismom da nacionalni teatar već duže vreme nema upravnika, pošto tu dužnost obavlja vršilac dužnosti. Zaista, u tom pogledu situacija nije zavidna: Upravni odbor, koji kao da je sastavljen po stranačkom ključu pređašnje vlade, koliko se sećamo, po završenom konkursu za upravnika, pošto je razgovarao sa prijavljenim kandidatima među kojima je, prema onome što je objavljeno, bilo dve ili tri veoma pogodne osobe, kao odabranoga kandidata za upravnika predložio  ličnost koja je već bila na tom položaju sa kojega je, verovatno po isteku mandata, odstupila nakon političkoga poraza prethodnoga režima. Upravni odbor svoj predlog prosledio je Ministarstvu kulture iz kojega o tome već mesecima ne stiže nikakav glas. Iz priloženog se vidi da se igraju političke igre umesto da se procenjuju umetničke i organizacione predispozicije kandidata za tu dužnost, i o tome ozbiljno i javno raspravlja, a ne samo na sednicama Upravnoga odbora, koji se sada, dodajmo i to, ne sastaje jer je u sukobu sa vršiocem dužnosti upravnika. Predstava V. D. stanje suviše dugo traje i krajnje je vreme da se okonča!

Uprkos gorenavedenoj situaciji, Narodno pozorište izvelo je nekoliko zapaženih premijera od kojih se ukupnim izvođačkim kvalitetom naročito izdvojila komedija Rodoljupci na Velikoj sceni u režiji i scenografiji Andraša Urbana. O toj predstavi pisali smo (Pečat, br. 394) istakavši da je neprestano plenila pažnju duhovitom i ujednačenom igrom čitavog ansambla. Prvenstveno stoga, a manje zbog pojedinih rediteljevih intervencija pomoću kojih je pošto-poto želeo da radnju komedije dovede u kontekst sa današnjim vremenom, odnosno sa savremenom političkom situacijom – npr. na pozornici se izgovaraju imena mnogih aktera naše političke scene, počev od Titove smrti pa do naših dana, tj. na sceni, nakon svakog pominjanja neke od politički visokih ličnosti, „rodoljupci“ oduševljeno pljeskaju. Takve i slične intervencije Sterijinom tekstu nisu potrebne, i one su donekle umanjile visok izvođački domet predstave, koji je svakako svrstava među vrhunska ostvarenja protekle godine.

Jedna monodrama izvedena na Sceni „Raša Plaović“ može se takođe svrstati među najbolja prošlogodišnja pozorišna ostvarenja na beogradskim scenama: Moje nagrade je po tekstu Tomasa Bernharda sjajno glumio Slobodan Beštić u okviru rediteljskoga koncepta i dramaturške obrade Maje Pelević. U Pečatu br. 366, 24. april 2015, zaključili smo: „Nijednog trenutka Beštićevo tumačenje nije pretenciozno: govorio je spontano i bio je primetan jedan intelektualni odnos prema Bernhardovom poimanju životnih okolnosti koje su ga pratile, posebno onih kada su mu uručivane nagrade. Tomas Bernhard, koji je znao i umeo da prkosi savremenosti, društvenoj hipokriziji, posebno u umetničkim krugovima, imao je u Slobodanu Beštiću idealnoga tumača.

IZOSTAO VATROMET Jugoslovensko dramsko pozorište, po nalogu inspekcije moralo je da zatvori Scenu „Bojan Stupica“, izvelo je nekoliko premijera, od kojih se izdvaja Razbijeni krčag Hajnriha fon Klajsta u režiji Igora Vuka Torbice. On je inventivnim rediteljskim postupkom sa odličnom glumačkom ekipom na sceni oživeo ovo najbolje delo nemačke komedije zasnovano na dramaturgiji paradoksa, približivši ga na prikladan i veoma privlačan način savremenim gledaocima. Komedija o seoskom sudiji Adamu koji, iako je on sam krivac, hladnokrvno predsedava sudskom postupku što se vodi protiv nepravedno optuženoga Ruprehta, imala je veoma povoljnu recepciju: premijerno izvedena na Sceni „Bojan Stupica“, sada se na zadovoljstvo publike prikazuje na Sceni „Ljuba Tadić“. Na toj sceni premijerno je izvedena i Molijerova komedija-balet Uobraženi bolesnik, delo koje je veliki komediograf napisao u poslednjoj godini svoga života. Predstava je realizovana u režiji i adaptaciji Jagoša Markovića, koji je načinio i izbor muzike. Radi se o zbiru osnovnih motiva kojima se Molijer bavio. U ovoj komediji još jednom je obradio svoju omiljenu temu o lekarima kao neznalicama i šarlatanima kojima bolesnici veruju. Ova komedija svakako je jedan od najneobičnijih i zato najčudnijih oproštaja nekog stvaraoca. Reditelj Jagoš Marković imao je u vidu tu  specifičnu situaciju u kojoj je nastalo i prvi put izvedeno ovo delo, te je nastojao da predstavu liši vedrine i baletskih interludijuma sa muzikom Mark-Antoana Šarpantijea, a to je pogrešno. Od muzike je odabrao četvrti stav Malerove Pete simfonije, što odaje težnju za stvaranjem ozbiljnijeg tona, ali to nije bilo dovoljno za opštu indikaciju atmosfere događanja radnje. Scena se nije mnogo razlikovala od scenografskih rešenja nekoliko predstava viđenih na Bitefu prošle i pretprošle godine. Glumci su se, predvođeni Draganom Mićanovićem kao Arganom, zabrinutim uobraženim bolesnikom, sa manje ili više uspeha snalazili tumačeći svoje uloge, ali to, i pored toga što je u pitanju Molijerovo remek-delo, nije bilo dovoljno da ova predstava zaokupi pažnju i ponese gledalište: jednostavno rečeno – izostao je vatromet duha velikoga komediografa.

DOBAR POTEZ MADLENIANUMA U „Madlenianumu“ prikazana je početkom novembra prošle godine drama Miloš, Crnjanski Slavenke Milovanović, Ivane Vujić i Miloša Latinovića, u režiji Ivane Vujić. Autori su dramu koncentrisali na poslednje razdoblje piščevog života, koje je jednim delom proveo kao izbeglica u Londonu, da bi se, 1965, sa suprugom Vidom Ružić vratio u Beograd, gde je i preminuo 1977. godine. Međutim, tvorci ove drame nisu zanemarili ni piščevu mladost, pa se naporedo sa glavnim tokom u kojem se pojavljuju Vida i Miloš Crnjanski, povremeno mogu gledati prizori iz njihove mladosti. O delu i predstavi pisali smo (Pečat, br. 395) i o postupku rediteljke konstatovali: „Odlučivši se da glumci i gledaoci budu zajedno na Velikoj sceni Madlenianuma, načinila je pravi potez i ovu biografsku dramu dovela u intimni okvir. Ako su pisci teksta komada Miloš, Crnjanski izgradili poštujući neke osnovne premise postdramskog teatra, onda je rediteljka, u saradnji sa scenografom Kostom Bunuševcem, na veoma inventivan način sazdala impozantnu i kompletno postmodernu predstavu sa više tokova.“ Ukazali smo i na savršeno uverljivu i nadahnutu igru Danice Maksimović i Tihomira Stanića u ulogama Vide Ružić i Miloša Crnjanskog.

A NAJBOLJI SU…

Ovo su četiri najbolja umetnička ostvarenja na beogradskim scenama 2015. godine:

 Miloš, Crnjanski Slavenke Milovanović, Ivane Vujić i Miloša Latinovića u režiji Ivane Vujić

(Opera i teatar „Madlenianum“)

 Rodoljupci Jovana Sterije Popovića u režiji Andraša Urbana

(Narodno pozorište)

 Moje nagrade Tomasa Bernharda u rediteljskom konceptu i dramaturškoj obradi Maje Pelević

(Narodno pozorište)

 Razbijeni krčag Hajnriha fon Klajsta u režiji Igora Vuka Torbice

(Jugoslovensko dramsko pozorište)

[/restrictedarea]